Civilno planiranje za vanredne situacije u okviru NATO

Prirodne katastrofe, kao što su zemljotresi i poplave, predstavljaju pretnju civilnom stanovništvu u bezmalo svakom delu sveta. Baš iz tog razloga, NATO se bavi planiranjem za vanredne situacije, kako onim nastale prirodnim nepogodama, tako i onim koje su posledice terorističkih napada biološkim, hemijskim i radiološkim oružjem. Civilno planiranje za vandredne situacije (Civil Emergency Planning- CEP) postoji u okviru NATO-a već 40 godina. Na početku je zamišljen da obezbedi kontinuirano funkcionisanje vlasti i društva u vreme rata, ova uloga je vremenom proširena na upravljanje krizama i pomoć u vreme mirnodopskih kriznih situacija. Zbog prirode ovakvih pretnji, nacionalni planovi nisu dovoljni, jer ove pretnje često prevazilaze državne granice, pa traže reagovanje na nadnacionalnom nivou. Ono ima za cilj da prikupi, analizira i prosleđuje informacije o nacionalnim planovima ne bi li osigurao efektivnu upotrebu resursa tokom vanrednih situacija, u skladu sa ciljevima Alijanse. Ono omogućava kako članicama tako i državama partnerskog statusa da pomažu jedni drugima za planiranje u slučajevima krize, katastrofa ili konflikata, kao i za otklanjanje posledica istih. Civilno planiranje za vanredne situacije danas okuplja sve članice NATO-a, gde je za svaku određen poseban plan koji je prikazan u okviru zvanične knjige, odnosno International CEP Handbook-a, koja pored NATO članica uključuje i članice Evroatlantskog saveta za partnerstvo (EAPC), Ujedinjenih nacija (UN), Evropske unije (EU), Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE), Zajednice nezavisnih država (CIS).

Razvoj

Tokom hladnog rata sva civilna sredstva (poput luka, aerodroma, vodovodnih mreža i mreža elektrodistribucije itd.) bila su u rukama država i stoga bi se u krizama ili ratnom stanju lako mogle prebaciti u kontrolu NATO-a. I u tim ranim godinama odbrambenog saveza, NATO se obazirao na civilno stanovništvo. Ovo je evidentno u šemi pomaganja u katastrofama iz 1953. godine u kojoj se primećuje da sredstva koja se koriste za zaštitu populacije u ratnom stanju mogu biti upotrebljena i u slučaju tehničko-tehnoloških i prirodnih katastrofa.

Nakon pada Berlinskog zida dolazi do značajnog pada pretnje od velikog, konvencionalnog rata u Evropi. Stoga, pažnja i investicije u civilnu spremnost počela je da opada. No, sa povećanom pretnjom internacionalnog terorizma i religijskog ekstremizma početkom 2000. godina, NATO je dao nove zahteve u ovom polju. NATO 1999. godine prikazuje novi pristup vandrednim situacijama u svom Strateškom konceptu. U njemu se prepoznaje da velike vandredne situacije mogu prouzrokovati opasnost za bezbednost i stabilnost.

Vremenom, NATO civilno planiranje za vanredne situacije evoluiralo je u ključno područje praktične pripomoći. Ključan efekat ima u oblasti mogućih terorističkih napada sa radiološkim, hemijskim, ili biološkim agensima (RHB). Bilo kakvo ometanje kritične infrastrukture, poput transportnih, energetskih i komunikacionih mreža često je transnacionalnih dimenzija. Iz tih razloga, NATO je postao dobar forum za raspravu oko izazova koji nastaju kao posledica međuzavisnosti država Alijanse u duhu solidarnosti.

Jedna od značajnih promena bio je trend delegiranja ne-borbenih bitnih vojnih zadataka, zahteva i mogućnosti privatnom sektoru. Ovaj metod bio je ekonomičan, ali rezultat je bio vojna zavisnost na civilne resurse i infrastrukturu. Danas je NATO razradio saradnju civilnog i vojnog sektora. Ona je obostrana, jer civilna sredstva mogu biti ključna u vojnim operacijama (npr. provizija civilnih ili komercionalnih vazdušnih i morskih transportnih mogućnosti za strateško korišćenje) u istoj meri koliko vojni kapaciteti mogu biti izuzetno važni u podršci operacijama spasavanja civilnog stanovništva.

Uspešno korišćenje NATO kapaciteta možemo videti u operacijama odmah nakon uragana Katarine i zemljotresa u Pakistanu. Takođe, NATO sredstva i sposobnosti bile su korišćene u civilnoj odbrani protiv terorizma. Npr, NATO AWASC avioni (opremljeni radarima i drugom opremom za izviđanje i prikupljanje informacija) korišćeni su na velikim sportskim događajima poput Olimpijskih igara i Svetskog prvenstva u fudbalu. Kroz svoj razvoj, NATO je prihvatio da je interoperatibilnost i kooperacija između vojnih i civilnih aktera ključna, i daje joj veliki značaj u svom opštem delovanju.

Zadaci i ciljevi

Na samom početku civilno planiranje za vanredne situacije je naglašavao planiranje u slučaju rata, kao primarni zadatak isticalo se obezbeđenje preživljavanja stanovništva i vitalnih nacionalnih resursa. On je potom evoluirao pod doktrinom “fleksibilnog odgovora”, te je postao ključni element NATO-ove mašinerije kriznog upravljanja u koncepciji zastrašivanja. Usled promena nastalih završetkom hladnog rata, kao i usvajanje novog strategijskog okvira NATO-a, CEP se usmerio ka novim formama upravljanja krizom. Uspon je doživeo posle kooperacije s partnerima iz istočne i centralne Evrope. Severnoatlantski savet za koordinaciju je uključio CEP 1994. Godine u svoj radni plan. Njime su otpočeli dijalog, kooperacija i partnerstvo u ovom osetljivom području aktivnosti, isto je učinjeno i u okviru Partnerstva za mir. Na taj način su istočne i centralnoevropkse zemlje prihvatile standarde koji su razvijeni u okviru CEP-a. Iskustvo samih članica treba da pomogne i partnerima da izgrade odgovarajuće okvire planiranja.

Kooperacija u području civilnog planiranja za vandredne situacije ima cilj da:

• unapredi razvoj CEP-a pod civilnom kontrolom;
• doprinese pojačavanju i poboljšanju uspešnosti mogućnosti CEP-a;
• omogući najbolju upotrebu resursa kroz uvođenje standardizacije u planovima, procedurama i službama i opremi CEP-a;
• unapredi regionalnu samodovoljnost, uključujući i razvoj multilateralnih i bilateralnih sporazuma u CEP-u.

NATO i partnerske države su se usaglasile da svoj fokus smeste na sledeće prioritete:

• transformacija težišta s ratne organizacije i ratne mobilizacije ka svim hazardima i zaštiti civilnog stanovništva;
• zakonodavstvo i civilni aspekti upravljanja krizama;
• prevencija katastrofa, humanitarna i upravljačka pomoć;
• civilno – vojna kooperacija.

Organizacija CEP-a

Članice NATO-a, u okviru svojih nacionalnih sistema civilne zaštite, organizuju posebna odeljenja za CEP u okviru NATO-a, zadužena za koordinaciju i održavanje kontakta sa Direkcijom za civilno planiranje vandrednih situacija NATO-a i sa komandom NATO-ovog višeg CEP-a. Članice su dužne da dostavljaju izveštaje po dostavljenim pitanjima i po zadacima u kojima učestvuju u pružanju međunarodne pomoći unesrećenima NATO-ovom CEP-u.

Evro-atlantski koordinacioni centar za odgovor katastrofi (Euro-Atlantic Disaster Response Coordination Centre - EADRCC) predstavlja komunikaciono-informacionu mrežu Direktorata za planiranje u civilnim vandrednim situacijama pri NATO-u. On je osnovan juna 1998. godine na predlog Ruske Federacije. On je odgovoran za koordinaciju u bliskim konsultacijama sa Ujedinjenim nacijama.  Komunicira i koordinira sa notifikovanim tačkama kontakta svake države preko svih operativno-komunikacionih linija. Osnovna ideja uspostavljanja ove mreže jeste da se mogućnosti zaštite stanovništva u vreme rata mogu koristiti i u vreme mira. Od 2001. godine se ova organizacija bavi otklanjanjem posledica terorističkih napada. Sama organizacija je aktivna 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno.

Prima zahteve za pomoć na tri načela:

1. direktno ugrožene zemlje;
2. preko Kancelarije za koordinaciju humanitarnih poslova Ujedinjenih nacija;
3. preko Evropske komunikacione humanitarne kancelarije.

Ova organizacija ima isključivo koordinacionu i komunikacionu ulogu, nema ulogu kontrole i komande kao operativno – informacioni sistemi borbenih sastava.

Civilno planiranje za vandredne situacije  pruža NATO-u ključne civilne ekspertize i sposobnosti u poljima spremnosti na terorizam i upravljanje posledicama, humanitarni odgovor i zaštitu kritične infrastrukture.

Od osnivanja, EADRCC bio je uključen u 30 operacija širom sveta, uključujući koordinaciju paketa pomoći izbeglicama, pomoć žrtvama poplava, uragana i zemljotresa, borba protiv šumskih požara, pomoć Grčkoj tokom Olimpijskih igara 2004. godine, Americi povodom uragana Katrine 2005. godine i Pakistanu usled zemljotresa koji je pogodio zemlju 2005.-2006. godine.

CEP koordinira planiranje u nekoliko rejona da bi obezbedila – kada je to potrebno – civilnu podršku vojnim operacijama Alijanse ili podržala nacionalni autoritet u civilnim krizama.

Komitet je razvio plan unapređenja civilne spremnosti NATO i partnerski država protiv terorističkih napada. Septembra 2011. godine, tim civilnih eskperata posetio je Ukrajnu u ulozi savetnika za probleme oko spremnosti pred Euro 2012 fudbalski šampionat. CEP tako pruža razvoj NATO kiber sposobnosti kroz proviziju o savetodavnoj eskpertizi i kroz podršku u treningu. CEP pomaže kod problema vezanih za energetsku bezbednost, a posebno zaštitu kritične infrastrukture, kroz razmenu znanja i najefektnije prakse između nacija članica. U polju raketne odbrane, CEP sagledava probleme koji se tiču posledica intercepcije na zaštićenost civilnih populacija.

Glavni zadaci i odgovornosti

CEP odgovara direktno Severno Atlantskom Savetu, principijalnom organu odlučivanja NATO-a. Ono koordinira i pruža direkciju i vođstvo za četiri specijalizovane grupe.

One okupljaju nacionalne vlade, industrijske eksperte i vojne predstavnike za kooridnisanje vanrednog planiranja u područjima kao što su: civilna zaštita, transport, industrijski resursi i komunikacija, javno zdravlje, hrana i voda. Njihova svrha je prvenstveno da razviju procedure za korišćenje u kriznim situacijama.

Zajedno, Civilno planiranje za vandredne situacije NATO-a pružaju forum za mnoštvo različitih ministarstava preko širokog spektra sektora, tako obezbeđujući opsežnu civilnu mrežu koja se pruža van tradicionalnih sagovornika NATO-a u ministarstvima spoljnih poslova i odbrane.

Rad u praksi

Uragan Katrina 2005

Uragana Katrina snimljen iz svemira od strane NASA-e.

Posledice Uragana Katrine.

Na 29. aprila 2005. godine Uragan Katrina pogodio je Američke države. Zvaničan poziv za pomoć SAD poslale su EADRCC-u 3. septembra. Već 8. septembra, Severno Atlantski Savet dozvolio je NATO transportnoj operaciji da dostavi hitno potrebne namernice pogođnoj regiji koristeći NATO Vazdušno Rano Upozoravanje (NATO Airborne Early Warning - NAEW), Trening i Trasnportne avione (Training and Cargo aircraft – TSA) i vazdušne moguđnosti NATO jedinica za brzo reagivanje (NATO Response Force - NRF). Do kraja operacija 2. oktobra 2005. godine dostavljeno je 189. tona humanitarne pomoći.

Zemljotresi u Pakistanu 2005-2006

Epicentar zemljotresa.

Posledice zemljotresa.

Pakistan je 8. novembra 2005. godine pogodila serija snažnih zemljotresa koja je prouzrokovala preko 73.000 smrti i 4 000 000 ljudi je ostalo bez doma. Već 10. oktobra Pakistanske vlasti uručile su NATO-u zvaničan poziv za pomoć. Severnoatlantski Savet složio se da pomogne. Prva faza ove operacije je podrazumevala uspostavljanje vazdušnog mosta. EADRCC služio je kao kontakt između nacionalnih službi pomoći i Pakistanskih vlasti, a Turska kao država za vazdušni transport. U drugom stadijumu postavljeni su komandni štab, inžinjerske jedinice, helikopteri i vojne bolnice sa svom potrebnom podrškom uz bliski rad sa Pakistanskim i UN vlastima.

Operacija je završena u potpunosti 8. februara 2006.

Literatura

• Jakovljević, Vladimir Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane. 2006. ISBN 978-86-84069-19-3. str. 76-79.
• International CEP Handbook. Stockholm: Swedish Emergency Managment Agency. 2009. ISBN 978-91-7383-020-1.

Spoljašnje veze

• Severnoatlantski savet za koordinaciju