Štedljivost

Štedljivost (takođe razboritost) je sistem radnji koje dovode do umerene potrošnje svih vrsta resursa.

Opšta strategija

Najosnovnije strategije štedljivosti obično uključuju reciklažu otpada, odustajanje od skupih navika, potiskivanje impulsa za trenutnim zadovoljenjem sekundarnih potreba kroz samoograničavanje, pronalaženje efikasnih sredstava za korišćenje novca, ignorisanje društvenih normi usmerenih na rasipništvo, otkrivanje i izbegavanje manipulativnog oglašavanja, okretanje ka jeftinije alternative, trampa, proučavanje uslova na lokalnom tržištu roba i usluga. Štedljivost može pozitivno uticati na zdravlje osobe podstičući je da izbegava skupu i nezdravu hranu ako se konzumira u prekomernoj količini. Štedljivost uglavnom praktikuju oni koji žele da smanje troškove, imaju više novca i izvuku maksimum.

U antici

U literaturi Drevne Indije, koja datira s kraja 2. - početka 1. milenijuma pre nove ere. na štednju se nije gledalo kao na cilj, već kao na sredstvo za žrtvovanje. Ljudi su deo žetve žrtvovali bogovima, a drugi deo sadili. Konfučije (oko 551-479. p. n. e.) je u zbirci „Razgovori i izreke“ rekao da je plemenit čovek skroman, uzdržan i pravedan, da zna šta je dužnost, dok nizak zna samo korist. Istovremeno, Konfučije nije osuđivao one koji teže bogatstvu, ali je smatrao da to ne treba da protivreči moralnim principima.

Sujenci je verovao da se osoba rađa sa željom za profitom, a ako se toj želji prepusti, onda će osoba imati želju da se takmiči i pljačka, a želja za popuštanjem će nestati. Nije osudiđivao siromašne ljude koji su imali želju da akumuliraju novac, ako je osoba istovremeno delovala u skladu sa zakonom. Ako se u isto vreme obogati, mislilac je to nazvao znakom vrline. Sujenci je smatrao da svaki društveni sloj treba da troši tačno onoliko koliko treba prema svom rangu, a onda će postojati višak koji treba akumulirati i sačuvati.

Demokrit se zalagao za zaštitu privatne svojine, ali je istovremeno osuđivao previše toga. Protivio se neograničenom gomilanju novca i verovao je da ako ljudi dostojanstveno podnose siromaštvo, to je znak zdravog razuma. Demokrit je smatrao da bogati ljudi treba da budu umereni u svojim željama, dok siromašni ne treba da zavide bogatima i da se zadovoljavaju malim. Sokrat je verovao da je bogatstvo relativno i da čovek treba da bude u stanju da koristi bogatstvo i da bez njega.

Aristotel nije smatrao štedljivost vrlinom, smatrajući spartansku štedljivost ekstremnom; više ga je privlačila velikodušnost koja zauzima srednje mesto između poroka škrtosti i ekstravagancije. Aristotel je hrematizam nazvao aktivnostima koje se fokusiraju na akumulaciju bogatstva i profita. Aristotel je prvi posmatrao štednju kao višak novca koji ostaje nakon plaćanja troškova potrošnje.

Rimljani su spisku svojih vrlina dodali štedljivost (lat. frugalitas), karakterišući je kao ekonomičnost i spoljašnju jednostavnost, bez škrtosti.

Ksenofont Atinski (oko 430-355. p. n. e.) u svojoj raspravi „Domostroj“ zagovarao je štedljivost i savetovao kako voditi domaćinstvo. On je naglasio da novac sam po sebi ništa ne znači ako čovek ne ume njime da upravlja. On je rekao da ako čovek ne ume da upravlja novcem, onda je bolje da ga odloži, a ko zna da štedi sa malim primanjima može da uštedi još više, uz malo truda, ako ima više novca. Ksenofont Atinski je uveravao da dobar vlasnik ne samo da treba dobro da upravlja farmom, već i da deo sredstava usmeri u razvoj. U svom eseju „Lakedemonska država“ odobrio je zabrane koje se odnose na bogaćenje. Podržao je uvođenje velikog novčića koji se ne može uneti u kuću bez znanja članova porodice. Ksenofont je pisao da se u Sparti, ako se nađu zlato i srebro u nečijem posedu, ljudi kažnjavaju. I primetio je da ne treba težiti bogaćenju. U drugom delu, Obrazovanje Kira, osudio je one koji su imali više bogatstva nego što im je potrebno, koji su krili višak umesto da pomažu drugima. On je primetio da niko nema novca koliko bi želeo, ali ako ga neko ima u dovoljnoj količini, onda onaj ko ga krije ne dobija ništa manje zadovoljstvo od toga nego da ga koristi.

Platon (427-347. p. n. e.) imao je negativan stav prema gomilanju novca. Smatrao je da u državi ne sme biti zlata i srebra.

U savremeno doba

Štedljivost je samouvereno ušla na listu buržoaskih vrlina u malo izmenjenom značenju, kao pravilno planiranje trošenja novca. Džon Lok je, na primer, rekao da džentlmen treba da uči knjigovodstvo.

Adam Smit, podražavajući Aristotela, proglasio je štedljivost sredinom između škrtosti rasipništvo i rasipništvo, proglašavajući prvo nedostatkom, a drugo viškom interesovanja za stvari („predmeti sopstvene pažnje“).

Satrična slika „Umerenost uživa u štedljivoj večeri“ Džejmsa Gilreja. Kralj Velike Britanije Džordž III jede obično jaje koristeći stolnjak kao salvetu.

Adam Smit je štedljivost nazvao najvažnijim osobinama „ekonomskog čoveka“ i smatrao je da su one direktni faktori rasta kapitala. On je rasipništvo nazvao suprotnošću štedljivosti i napornog rada i rekao da rasipništvo nije svojstveno „ekonomskom čoveku“, već loše utiče na društvo. Izjavio je da je štedljiv čovek javni dobrotvor. Filozof je rekao da kod većine ljudi tokom života dominira želja za štedljivošću, ali sama štedljivost ne treba da se zasniva na želji da se uštedi neka sitnica, već na želji da se zaradi malo više.

Štedljivost je jedan od stubova puritanskog morala.

Novo značenje štedljivosti – koje nije protivrečilo težnji za materijalnim dobrima, već ga je usmeravalo u cilju dugoročne maksimizacije zadovoljstva – našlo je izraz u aforizmima Bendžamina Frenklina, „ušteđeni peni je zarađen peni“ i „ne baciti“. to daleko – nećete požaliti” (engleski: ne troši, ne želim).

U Nemačkoj, pod Fridrihom Vilhelm I, štedljivost je uvrštena u spisak pruskih vrlina. Sam kralj je praktikovao ovu vrlinu tako aktivno da je izraz „zarad pruskog kralja“, o. pour le Roi de Prusse, odnosno „besplatno“.

Tomas Man je verovao da osoba treba da uravnoteži svoje troškove sa svojim prihodima, onda može svakodnevno da štedi za svoje potomstvo. Merkantilisti su verovali da je štedljivost ključ bogatstva.

Filozof Tomas Hobs nazvao je štedljivost jednom od komponenti koje pomažu čoveku na putu do bogatstva. Dakle, vladari moraju da vode računa o štedljivosti, radu, prihodima od zemlje i vode, kako bi se građani obogatili. Engleski filozof Dejvid Hjum smatrao je da su naporan rad i umerena štedljivost ključ uspeha čoveka u životu. Smatrao je da ako nema razumne štedljivosti, to može dovesti do kolapsa i gubitka nade u uspeh.