Nijagarini vodopadi

Koordinate: 43° 4′ 41″ N 79° 4′ 33″ W / 43.07806° SGŠ; 79.07583° ZGD / 43.07806; -79.07583
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nijagarini vodopadi
Niagara Falls
3Falls Niagara.jpg
Nijagarini vodopadi
Nijagarini vodopadi na mapi SAD
Nijagarini vodopadi
Država SAD  Kanada
Koordinate43° 4′ 41″ N 79° 4′ 33″ W / 43.07806° SGŠ; 79.07583° ZGD / 43.07806; -79.07583
Visina52 m
VodotokNijagara

Nijagarini vodopadi (43° 4' 54,7” sgš, 79° 4' 19,5” zgd) predstavljaju niz masivnih vodopada koji se nalaze na reci Nijagari u istočnom delu Severne Amerike, na granici između Sjedinjenih Država i Kanade. Nijagarini vodopadi se sastoje iz tri odvojena vodopada i, iako nisu mnogo visoki, oni su prilično široki. Sa preko 168.000 kubnih metara vode u minutu, ovi vodopadi su jedni od najmoćnijih i najpoznatijih u svetu. Interesantno je da voda u Nijagarinim vodopadima nikad ne prestaje da teče, čak ni zimi, na izuzetno niskim temperaturama. Istina, bilo je godina (1912), kada se stvarao tzv. „ledeni most“, od obale do obale i tada je voda prvi put prestala da teče.

Nikola Tesla imao je velike zasluge za izgradnju prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. U Teslinu čast je na vodopadima podignut spomenik 2006. godine.[1]

Region Velikih jezera predstavlja najveću vodenu površinu u kontinentalnom delu sveta. U početku su u ovoj oblasti živeli američki Indijanci, a od 1806. godine počinju da je kolonizuju beli doseljenici. Teritorija vodopada je uvek bila predmet sukoba. Godine 1812. stanovnici sa američke strane počinju da kolonizuju i drugu obalu. Kao posledica ovoga izbija rat, pre svega zbog ekonomskog značaja područja. Kanada, u to vreme deo britanskog kolonijalnog carstva, pružila je veliki otpor. Posle nekoliko serija pregovora uspostavlja se predratni status.

Tečući na sever kao deo reke Niagare, koja drenira jezero Iri u jezero Ontario, kombinovani slapovi imaju najveću brzinu protoka od svih vodopada u Severnoj Americi koji imaju vertikalni pad veći od 50 m (160 ft). Tokom udarnih turističkih sati tokom dana, više od 168.000  m3 vode (šest miliona kubnih stopa) vode prelazi preko grebena vodopada svakog minuta.[2] Potkovičasti vodopadi su najmoćniji vodopad u Severnoj Americi, u pogledu brzine protoka.[3] Nijagarini vodopadi su poznati po svojoj lepoti i vredan su izvor hidroelektrične energije. Uravnoteženje rekreativne, komercijalne i industrijske upotrebe predstavljalo je izazov za upravitelje vodopada od 19. veka.

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Američki vodopadi (veliki vodopad levo u centru) i Vodopadi svadbenog vela (desno)

Potkovičasti vodopadi su visoki oko 57 m (187 ft),[4] dok visina Američkih vodopada Falls varira između 21 i 30 m (69 i 98 ft) zbog prisustva ogromnih gromada u njegovom podnožju. Veći Potkovičasti vodopadi su široki oko 790 m (2.590 ft) metara, dok su američki vodopadi široki 320 m (1.050 ft) metara. Udaljenost između američkog kraja Nijagarinih vodopada i kanadskog kraja je 3.409 ft (1.039 m).

Najveći protok preko Potkovičastih vodopada je zabeležen na nivou od 6.400 m3 (230.000 cu ft) u sekundi.[5] Prosečan godišnji protok je 2.400 m3 (85.000 cu ft) u sekundi.[6] S obzirom da je protok direktna funkcija nadmorske visine jezera Iri, obično dostiže vrhunac krajem proleća ili početkom leta. Tokom letnjih meseci, najmanje 2.800 m3 (99.000 cu ft) vode u sekundi prelazi niz vodopade, od kojih oko 90% prelazi preko vodopada, dok se ostatak preusmerava na hidroelektrane, a zatim na Američke vodopade i Vodopadi svadbenog vela. To se postiže upotrebom nasipa - Međunarodne kontrolne brane - sa pokretnim vratima uzvodno od Potkovičastih vodopada.

Protok vode se prepolovljuje noću, a tokom niske turističke sezone zimi dostiže minimalni protok od 1.400 m3 (49.000 cu ft) u sekundi. Preusmeravanje vode regulisano je Nijagarskim ugovorom iz 1950. godine, a njime upravlja Međunarodni nadzorni odbor Nijagare.[7] Zelena boja vode koja teče preko Nijagarinih vodopada nusproizvod je procenjenih 60 tona/min rastvorenih soli i kamenog brašna (veoma fino mlevenih stena) proizvedenih erozivnom silom reke Nijagare.[8]

Geologija[uredi | uredi izvor]

Osobine koje su postale Nijagarini vodopadi nastale su glacijacijom u Viskonsinu pre oko 10.000 godina.[9] Povlačenje ledenog pokrivača ostavilo je za sobom veliku količinu rastopljene vode (vidi jezero Algonkvin, jezero Čikago, glečersko jezero Irokvois i more Šamplejn) koja je ispunila slivove koje su glečeri isklesali, stvarajući tako Velika jezera kakva su danas poznata.[10][11] Naučnici smatraju da se na približnoj lokaciji današnjeg kanala Veland nalazi stara dolina, zakopana klisura Svetog Dejvida, zatrpana ledenjačkim zanosom.

Nijagarina strmina (crveno). Nijagarini vodopadi nalaze se desno u sredini između jezera Ontario i jezera Iri.

Kada se led otopio, gornja Velika jezera su se ulivala u reku Nijagaru, koja je pratila preuređenu topografiju preko ušća Nijagare. Vremenom je reka probila klisuru kroz liticu okrenutu ka severu, ili kvestu.[12] Zbog interakcija tri velike stenske formacije, kamenito podnožje nije ravnomerno erodiralo. Površinska stenska formacija se sastoji od tvrdog krečnjaka i dolomita otpornog na eroziju iz Lokport formacije (srednji silur). Taj tvrdi sloj kamena erodirao je sporije od materijala ispod njega.[12] Odmah ispod površinskih stena leži slabija, mekša, nagnuta ročesterka formacija (donji silur). Ova formacija se sastoji uglavnom od škriljaca, iako ima nekoliko tankih krečnjačkih slojeva. Ona takođe sadrži drevne fosile. Vremenom je reka nagrizala meki sloj koji je podupirao tvrde slojeve, potkopavajući tvrdi kaprok, koji je popustio u velikim komadima. Ovaj proces se ponovio mnogo puta, i na kraju su isklesani vodopadi. Potopljena u reku u donjoj dolini, skrivena od pogleda, nalazi se formacija Kvinston (gornji ordovicijum), sastavljena od škriljaca i sitnog peščara. Sve tri formacije položene su u drevno more, a njihove razlike u karakteru proizilaze iz promenljivih uslova u tom moru.

Pre oko 10.900 godina, Nijagarini vodopadi su bili između današnjeg Kvinstona u Ontariju i Luistona u Njujorku, ali je erozija grebena dovela do toga da se padovi povuku približno 68 mi (109 km) južno.[13] Oblik Potkovičastih vodopada se promenio kroz proces erozije, evoluirajući od malog luka do potkovice do današnjeg V-oblika.[14] Neposredno uzvodno od trenutne lokacije vodopada, Gout ostrvo razdvaja tok reke Niagare, što je dovelo do odvajanja Potkovičastih vodopada na zapadu od Američkih i Vodopada svadbenog vela na istoku. Inženjering je usporio eroziju i recesiju.[15]

Trenutna stopa erozije je približno 30 centimetara (1 stopa) godišnje, što je pad u odnosu na istorijski prosek od 0,91 m (3 stope) godišnje. Ovim tempom, za oko 50.000 godina, Nijagarini vodopadi će erodirati preostalih 32 32 km (20 mi) do jezera Iri, i slapovi će prestati da postoje.[8]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mala školska enciklopedija. ISBN 978-86-331-2950-3. str. 192.
  2. ^ „Niagara Falls Geology Facts and Figures”. Niagara Parks. Arhivirano iz originala na datum 2. 10. 2017. Pristupljeno 18. 10. 2017. 
  3. ^ „City Profile for Niagara Falls, Ontario”. Pristupljeno 6. 10. 2008. 
  4. ^ Niagara Falls Geology Facts & Figures. Arhivirano april 18, 2017 na sajtu Wayback Machine Niagara Parks, Government of Ontario, Canada. Retrieved July 26, 2014.
  5. ^ „Niagara Falls History of Power – Historical and engineering data on the U.S. and Canadian power stations”. Pristupljeno 24. 9. 2006. 
  6. ^ „Niagara Falls – World Waterfall Database”. Pristupljeno 15. 11. 2013. 
  7. ^ „(INBC) – International Niagara Board of Control”. Arhivirano iz originala na datum 26. 7. 2009. Pristupljeno 19. 3. 2007. 
  8. ^ a b „Niagara Falls Geology Facts & Figures”. Niagara Parks. Arhivirano iz originala na datum 19. 7. 2011. Pristupljeno 29. 4. 2011. 
  9. ^ Irving H. Tesmer; Jerold C. Bastedo (1981). Colossal Cataract: The Geologic History of Niagara Falls. SUNY Press. str. 41—44. ISBN 978-0-87395-522-5. 
  10. ^ Larson, Grahame; Schaetzl, R. (2001). „Origin and evolution of the Great Lakes” (PDF). Journal of Great Lakes Research. 27 (4): 518—546. doi:10.1016/S0380-1330(01)70665-X. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 31. 10. 2008. Pristupljeno 4. 3. 2009. 
  11. ^ „Niagara Falls Geological History”. InfoNiagara. Arhivirano iz originala na datum 6. 10. 2014. Pristupljeno 3. 3. 2007. 
  12. ^ a b Hugh J. Gayler (1994). Niagara's Changing Landscapes. McGill-Queen's Press. str. 20—. ISBN 978-0-88629-235-5. 
  13. ^ Parker E. Calkin and Carlton E. Brett, "Ancestral Niagara River drainage: Stratigraphic and paleontologic setting", GSA Bulletin, August 1978, v. 89; no. 8, pp. 1140–1154
  14. ^ „Geological Past of Niagara Falls and the Niagara Region”. Pristupljeno 21. 12. 2008. 
  15. ^ Irving H. Tesmer, Jerold C. Bastedo, Colossal Cataract: The Geologic History of Niagara Falls (SUNY Press, 1981, ISBN 0-87395-522-6), p. 75.

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]