Силур

Поједностављена геолошка табела

ЕРА	ПЕРИОД
Кенозоик	Квартар
	Неоген
	Палеоген
Мезозоик	Креда
	Јура
	Тријас
Палеозоик	Перм
	Карбон
	Девон
	Силур
	Ордовицијум
	Камбријум

Силур је трећа од шест геолошких периода палеозоикa, која је трајала од краја Ордовицијума (пре око 443,7 ± 1,5 милиона година) до почетка Девона (пре око 416.0 ± 2,8 милиона година). Као и код осталих геолошких периода може се релативно прецизно одредити почетак и крај периоде, али за догађаје током периоде није познато потпуно прецизно време одигравања, тако да они могу да варирају у распону од неколико милиона година. Најбитнији догађај за Силур је масовно изумирање на самом почетку ове периоде када је око 60% морских врста нестало.

Историја

Периоду Силур је почетком 1830-их први идентификовао британски геолог Родрик Мурчисон (енгл. Sir Roderick Impey Murchison) када је испитивао слој стена који садржи фосиле у јужном Велсу. Он је овој периоди дао име Силур по келтском племену које је живело у Велсу – Силури. Приликом давања имена следио је пример свог пријатеља Адама Седџвика (енгл. Adam Sedgwick) који је дао име Камбријуму. Два пријатеља су 1835. године објавила рад под називом „On the Silurian and Cambrian Systems, Exhibiting the Order in which the Older Sedimentary Strata Succeed each other in England and Wales“. Овај рад је био основа за модерну геолошку временску скалу. У почетку је алтернативно име за Силур било Готланд, које је означавало слој на балтичком острву Готланд.

Француски геолог Жошим Баранд (франц. Joachim Barrande) који се надовезао на Мурчинсонов рад је даље разрадио појам Силура и поделио га на епохе. Он је силурске стене у Бохемији (данашња Чешка) поделио на 8 епоха. Његову поделу је 1854. године довео у питање Едвард Форбс (енгл. Edward Forbes). Он је доказао да су Барондове касније епохе (шеста, седма и осма) у ствари Девон. Упркос променама у оригиналном Барондовом систему, признаје му се успостављање Бохемије као класичног тла за испитивање најранијих фосила.

Подела

Силур се дели на четири епохе:

1. Ландовери
2. Венлок
3. Ладлоу и
4. Придолиј

Силур

Периода	Епоха	Век	Почетак (Ma)	Крај (Ma)
Силур
	Придолиј	Придолиј	423,0 ± 2,3	419,2 ± 3,2
	Ладлоу	Лудфордиј	425,6 ± 0,9	423,0 ± 2,3
		Горстиј	427,4 ± 0,5	425,6 ± 0,9
	Венлок	Хомериј	430,5 ± 0,7	427,4 ± 0,5
		Шејнвудиј	433,4 ± 0,8	430,5 ± 0,7
	Ландовери	Телихиј	438,5 ± 1,1	433,4 ± 0,8
		Аерониј	440,8 ± 1,2	438,5 ± 1,1
		Руданиј	443,8 ± 1,5	440,8 ± 1,2

Ландовери епоха је трајала од пре 443,7 ± 1,5 милиона година до пре 428,2 ± 2,8 милиона година. Ова епоха је подељена на 3 ката: Радан (трајало до пре 439 милиона година), Аерон (трајао до пре 436 милиона година) и Телицијум. Епоха је добила име по граду Ландовери (Llandovery) у Велсу.

Венлок епоха је трајала од пре 428,2 ± 1,5 милиона година до пре 422,9 ± 2,8 милиона година. Дели се на два ката: Шејнвуд (до пре око 426,2 милиона година) и Хемер. Епоха је добила име по кањону Венлок (Wenlock) у Енглеској. Током Венлока је забележена појава најстарије васкуларне биљка из рода Cooksonia. Комплексност нешто млађих биљака са копна Гондване као што су биљке рода Baragwanathia доводи до претпоставке да су васкуларне биљке знатно старије и да су настале почетком силура, можда чак и у Ордовицијуму.

Ладлоу епоха је трајала од пре 422,9 ± 1,5 милиона година до пре 418,7 ± 2,8 милиона година, обухвата два ката: Горст (трајало до пре 421,3 милиона година) и Лудфорд. Епоха је добила име по граду Ладлоу у Енглеској.

Придоли епоха је трајала од пре 418,7 ± 1,5 милиона година до пре 416 ± 2,8 милиона година. Ово је последња и најкраћа епоха Силура. Добила је име по једном локалитету у природном резервату Хомолка Придоли (Homolka a Přídolí) у близини Прага.

Географија

На планети Земљи се почетком Силура налазио један суперконтинент – Гондвана који се простирао око јужног пола и који је заузимао највећи део јужне хемисфере. Око екватора су се налазила 3 мала континента Авалонија, Лауренција и Балтика. Северни део Земљине полулопте је у највећој мери био прекривен океаном. Висок ниво мора током Силура и релативно равно копно (са неколико значајнијих планинских појасева) су узрок настанка бројних острвских архипелага, и плитких топлих мора, а тиме и великог диверзитета еколошких услова.

Током Силура, Гондвана је наставила споро кретање према југу и већим географским ширинама, међутим постоје докази да су ледене „капе“ и глечери на половима били мањи од оних који су постојели током глацијације крајем Ордовика. Јужни континенти су остали спојени током овог периода. Топљење глечера и ледених капа на половима је допринело повећању нивоа мора. Мањи континенти Авалонија, Балтика и Лауренција су се крајем Силура сударили око екватора и почели да формирају следећи суперконтинент – Лауразију. Судар је изазвао извијање приобалних седимената који су се таложили од Камбријума. Овај догађај је познат под називом Каледонијска орогенеза. Њиме су у приобалним слојевима данашње источне обале Северне Америке и западне Европе изврнути седименти који су се таложили од почетка Камбријума. Каледонијском орогенезом је настао планински ланац који се протезао од данашње државе Њујорк у САД, преко данашње западне Европе и Гренланда све до данашње Норвешке. Крајем Силура ниво мора поново опада.

Велики океан Панталаса је заузимао највећи део северне хемисфере. Остали мањи океани су били: два дела Тетис океана (прото-Тетис и палео-Тетис), Јапетус океан и новоформирани Уралски океан.

Клима и ниво мора

Током Силура је владала релативно стабилна и топла температура, за разлику од екстремних глацијација током Ордовицијума и екстремног загревања које је уследило током Девона. Ниво мора је од ниског на почетку периоде константно растао до краја прве половине Силура. Потом је падао кроз остатак периоде, икако су повремено бележена мања одступања од овог општег тренда. Током Силура је највероватније било петнаест високих водостаја светског мора, а највиши ниво мора је вероватно за 140 m виши од најнижег.

Током Силура Земља је ушла у дуготрајну топлу фазу проузроковану ефектом стаклене баште. Тада су топла и плитка мора покривала већи део екваторијалне копнене масе. На почетку периоде глечери су се повчачили према Јужном полу, док су средином Силура скоро у потпуности нестали. Периоду прати релативна стабилизација опште климе Земље чиме је завршена дотадашња нестабилност климе са честим осцилацијама. Слојеви фосилизираних сломљених љуштура шкољки су доказ да су током Силура, као и сада постојале снажне олује које су настајале у тропским пределима загревањем морске површине. Касније током Силура је просечна температура слабо опала, али на граници Силура и Девона, клима је поново постала веома топла.

Флора и фауна

После масовног изумирања на граници Ордовицијума и Силура када је изумрло преко 60% дотадашњих врста, дошло је до брзог опоравка фауне маринских бескичмењака. Плитка и топла континентална мора су представљала гостољубиву средину за све маринске врсте. Таксони и екосистеми су и даље били слични онима из Ордовика, али приметан је много већи диверзитет врста.

Брахиоподе које су имале јак оклоп су биле најзаступљенијије врсте у овом периоду. Процењује се да су око 80% свих врста које су биле присутне у Силуру чиниле брахиоподе. Међу њима су најзаступљеније биле врсте рода Pentamerida, а бројне су биле и врсте родова Rhynchonellida, Athyridida и Atrypidida, као и остале врсте које су преживеле још из Ордовицијума.

У плитким и топлим морима у изобиљу су се могли наћи гребени које су градили различити корали (Tabulata и Rugosa), инвертебрати из групе Stromatoporoidea, бриозое и кречњачке алге. Око њих су се налазили трилобити, цефалоподе, гастроподе и бодљокошци. Трилобити који су достигли свој врхунац и Камбријуму и Ордовицијуму су сада били у постепеном опадању. Тринуклеиди (trinucleides) и асафиде (asaphides) већ крајем Ордовицијума су нестали док енкрините (encrinites) и илениде (illaenides) нису доживеле крај Силура.

Развила се и богата фауна групе еurypterida (морске шкорпије) које су живеле у плитким морима. Неки представници ове групе су били дугачки и по неколико метара. Пијавице су се такође појавиле у овој периоди. Фауна заступљена брахиоподама (brachiopoda), бриозоама (bryozoa), мекушцима (mollusca), хедерелидама (hederellidae) и трилобитима (trilobites) је била богата и разноврсна.

Планктонски граптолити су и даље остали веома чести и разноврсни. Најдоминантнији род је био Monograptus. Од осталих организама пелагијала присутни су били трилобити, ракови, рибе без вилица, цефалоподе, а касније су се појавиле и рибе са вилицом. Цефалоподе су могле да достигну и џиновске размере.

Рибе без вилице су освојиле бактричне и слатке воде, као и морске шкорпије (еurypterida), ксифосуре (хiphosura) и шкорпије (scorpionida) које су тада вероватно већ биле полу водени организми .

Крајем Силура се јављају прве рибе са вилицом и са коштаним скелетом (Osteichthyes). Ову групу су сачињавале Акантоде, које су биле прекривене коштаним крљуштима.

Маринске и слатководне рибе без вилица су током Силура достигле значајан диверзитет. Силур је прва периода у којој су пронађени макрофосили копнених биљака. Оне су биле заступљене у облику ливада од маховина дуж потока и река. Међутим копнена фауна није имала веће распрострањење и утицај на Земљу све док није дошло до повећања њене разноврсности у Девону. За флору Силура је битна појава првих васкуларних биљака (више биљке), које су имале развијене органе за ношење хране. Ове биљке су се појавиле у другој половини Силура и први представници су родови Коксонија (Cooksonia) и Барагванција (Baragwanathia). Следећа биљка која се појавила, а имала је ксилем и флоем је била веома разграната биљка из рода Psilophyton. Она није била диференцирана на корен, стабло и лист, репродуковала се спорама, дисала помоћу стома и вршила је фотосинтезу у свим ткивима која су била изложена светлости. Касније током Силура су се појавиле биљке из групе Rhyniophyta и Lycopodiopsida. Ни маховине ни првобитне васкуларне биљке нису имале дубоке коренове системе. Стене силура често имају браонкасте нијансе, које су вероватно резултат екстензивне ерозије раних земљишта.

Постоје докази о присуству предаторских пауколиких Trigonotarbida и стонога (myriapoda) у касном Силуру. Предаторски инвертебрати указују на постојање простих животиња којима су се они хранили. Враћањем уназад од раног Девона Ендру Џерм ({јез-енг|{Andrew Jeram}}) је 1990. године изнео хипотезу да се њихова исхрана заснивала на за сада још увек неоткривеним детритиворима и на микроорганизмима. Познато је да су средином Силура на копну постојале и нематоде, неке примитивне гљиве, а претпоставља се да су постојали и организми који су живели у земљишту .

Спољашње везе

Геолошка временска скала

Супереон	Еон	Ера	Периода	Епоха	Кат	Најзначајнији догађаји	Почетак, милиони година
	Фанерозоик	Кенозоик	Квартар	Холоцен	Атлантик	Завршава се последњи период глацијације и развија се људска цивилизација. Завршава се квартарно ледено доба и почиње садашњи интерглацијал. Настаје пустиња Сахара на простору пређашњих савана, развија се пољопривреда, настају први градови. Палеолитске/неолитске (Камено доба) културе почињу да се развијају од 10 хиљадите године п.н.е, које се су заслужне за каснији настанак Бакарном (3500 год. п.н.е.) и Бронзаном добу (2500 год. п.н.е.). Током Гвозденог доба (1200 год. п.н.е.) развијају се културе у погледу сложености и техничких достигнућа. Развијају се многе праисторијске културе широм света, што је коначно довело до развоја класичне античке културе, као што је Римско царство, па културе средњег века, све до данашњих. Мало ледено доба проузроковало је кретко захлађење на северној хемисфери од 1400—1850. године. Вулкан на планини Тамбора је имао ерупцију 1815. године, што је довело до „године без Сунца“ (1816.) у Европи и Северној Америци. Количина угљен-диоксида у атмосфери порасла је са 100 ppmv, колико је било на крају последње глацијације, на 385 ppmv, колико је данас. То је, према некимa, изазвало глобално загревање и климатске промене. Пораст количине угљен-диоксида тумачи се антропогеним фактором, односно индустријском револуцијом.	0.011430 ± 0.00013
					Бореал
				Плеистоцен	Висла	Процват, а затим, и изумирање великог броја великих сисара (плеистоценска мегафауна). Одвија се еволуција и настанак савременог човека. Квартарно ледено доба наставља се глацијацијама и интерглацијацијама (праћено порастом количине угљен-диоксида у ваздуху). Последњи глацијални максимум (пре 30 000 година), последњи глацијални период (пре 18000—15000 година). Гашење људских култура из каменог доба, повећање техничке сложености у односу на претходне културе из леденог доба, поготово на Медитерану и у Европи. Супервулкан Тоба еруптирао је пре 75000 година, што је изазвало вулканску зиму која је довело људски род (Homo) на ивицу изумирања.	0.126 ± 0.005*
					Ем		0.500?
					Зала		1.806 ± 0.005*
					Холштајн		2.588 ± 0.005*
					Елстер		0.500?
					Кромер		0.500?
					Менап		0.500?
					Вал		0.500?
					Ебурон		0.500?
					Тегелен		0.500?
					Бриген		0.500?
			Неоген	Плиоцен	Занклински	Интензивирање садашњих климатских услова. Садашње ледено доба почиње пре око 2,58 милиона година. Хладна и влажна клима. Појављују се аустралопитекуси и многи савремени родови сисара и мекушаца. Појављује се Homo habilis.	3.600 ± 0.005*
					Пјачентин		5.332 ± 0.005*
					Желас		5.332 ± 0.005*
				Миоцен	Понт	Умерено хладна клима, условљена повременим леденим добима. Орогенеза на северној хемисфери. Током овог периода развијају се савремене фамилије сисара и птица. Развијају се коњи и мастодонти. Траве су опште присутне. Појављују се први човеколики мајмуни. Догађа се Кајкоуршка орогенеза којом настају Јужни Новозеландски Алпи, а која траје и данас. У Европи се успорава алпска орогенеза, али траје све до данас. Карпатском орогенезом настају Карпати у централној и источној Европи. У Грчкој и Егејском мору успорава се хеленска орогенеза, али траје све до данас. Током средњег миоцена догодило се изумирање живог света. Услед велике распрострањености шума снижава се концентрација угљен-диоксида у атмосфери са 650 ppmv на 100 ppmv.	7.246 ± 0.05*
					Панон		11.608 ± 0.05*
					Сармат		13.65 ± 0.05*
					Баден		15.97 ± 0.05*
					Карпат		20.43 ± 0.05*
					Отнанг		23.03 ± 0.05*
					Егенбург		23.03 ± 0.05*
					Егер		23.03 ± 0.05*
			Палеоген	Олигоцен	Хат	Топла клима која се постепено мења у хладну. Брза еволуција и диверзификација фауне, посебно сисара. Догађа се адаптивна радијација и распростирање савремених скривеносеменица.	28.4 ± 0.1*
					Рупел		33.9 ± 0.1*
				Еоцен	Приабон	Промена климе, прелаз ка хладној. Процват примитивних сисара (као што су редови Creodontia, Condylarthra, Uintatheria) који настављају да се развијају током целе епохе. Појављивање неколико „савремених“ фамилија сисара (нпр. примитивни китови). Појава првих трава. Поновна глацијација Антарктика и формирање његове ледене капе. Догађајем Азола отпочиње ледено доба, и хладна клима, која се јавља до данашњих дана услед распростирања и распадања морских алги које су допринеле великом смањењу угљен-диоксида у атмосфери, и то са 3800 ppmv на 650 ppmv. Крај Ларамијске и Севирске орогенезе Стеновитих планина у Северној Америци. У Европи почиње алпска орогенеза. Почиње Хеленска орогенеза у Грчкој и Егејском мору.	37.2 ± 0.1*
					Бартон		40.4 ± 0.2*
					Лутет		48.6 ± 0.2*
					Ипер		55.8 ± 0.2*
				Палеоцен	Танет	Тропска клима. Одиграва се адаптивна радијација сисара, омогућена нестајањем диносауруса. Први велики сисари (већи од медведа). Почиње Алпска орогенеза у Европи и Азији. Индијски потконтинент се судара за Азијом пре 55 милиона година, а Хималајска орогенеза почиње пре 52—48 милиона година.	58.7 ± 0.2*
					Селанд		61.7 ± 0.3*
					Дански		65.5 ± 0.3*
		Мезозоик	Креда	Горња	Мастрихт	Развијају се биљке скривеносеменице, као и нове групе инсеката. Појављују се савременије праве кошљорибе. Присутни су амонити, белемнити, рудисти, шкољке и морски јежеви. Много нових типова диносауруса (тираносаурус, титаносаурус, хадросауруси и цератопсиди) се развија на копну, као и савремени крокодили; У мору су се појавиле Mosasauria и савремене ајкуле. Примитивне птице постепено замењују птеросауре. Појављују се торбари, кљунари и плацентални сисари. Распада се Гондвана. Почетак ларамијске и севијерске орогенезе Стеновитих планина. Количина угљен-диоксида у ваздуху блиска данашњој.	70.6 ± 0.6*
					Кампан		83.5 ± 0.7*
					Сантон		85.8 ± 0.7*
					Конијак		89.3 ± 1.0*
					Турон		93.5 ± 0.8*
					Ценоман		99.6 ± 0.9*
				Доња	Алб		112.0 ± 1.0*
					Апт		125.0 ± 1.0*
					Барем		130.0 ± 1.5*
					Отрив		136.4 ± 2.0*
					Валендин		140.2 ± 3.0*
					Беријас		145.5 ± 4.0*
			Јура	Малм	Титон	Од биљака, честе су голосеменице (нарочито четинари, бенетити и цикаси) и папратњаче. Развијен велики број типова диносауруса, као што су сауроподи, карносауруси и стегосауруси. Чести су сисари, али су малих димензија. Појављују се прве птице и гуштери. Даље се развијају ихтиосауруси и плезиосауруси. У морима су најчешће шкољке, амонити и белемнити. Врло су чести и морски јежеви, заједно са морским криновима, морским звездама, сунђерима, и теребратулидним и ринхонелидним брахиоподама. Пангеа се дели на Гондвану и Лауразију. Количина угљен-диоксида у ваздуху била је 4-5 пута већа од данашње (1200-1500ppmv).	150.8 ± 4.0*
					Кимериџ		155.7 ± 4.0*
					Оксфорд		161.2 ± 4.0*
				Догер	Келовеј		164.7 ± 4.0
					Бат		167.7 ± 3.5*
					Бајес		171.6 ± 3.0*
					Ален		175.6 ± 2.0*
				Лијас	Тоарс		183.0 ± 1.5*
					Пленсбах		189.6 ± 1.5*
					Синемур		196.5 ± 1.0*
					Хетанж		199.6 ± 0.6*
			Тријас	Горњи	Ретски	Од животиња на копну доминирају архосаури као диносауруси, у океанима ихтиосауруси и нотосауруси, а у ваздуху птеросауруси. Конодонти постају мањи и све више личе на сисаре. Појављују се први сисари и крокодили. На Земљи влада Dicrodium флора. Јављају се велики представници водоземаца (Temnospondyli). У морима су одлично заступљени амонити. Појављују се савремени корали и праве кошљорибе. У Јужној Америци траје Андска орогенеза, а кимеријска у Азији. Почиње рангитотска орогенеза на Новом Зеланду. Завршава се хантер-бовенска орогенеза у Северној Аустралији, Краљичиним острвима и Новом Јужном Велсу (260-225Ма).	203.6 ± 1.5*
					Норички		216.5 ± 2.0*
					Карнијски		228.0 ± 2.0*
				Средњи	Ладински		237.0 ± 2.0*
					Анизијски		245.0 ± 1.5*
				Доњи	Олењошки		249.7 ± 1.5*
					Индски		251.0 ± 0.7*
		Палеозоик	Перм	Горњи	Татарски	Kонтиненти се спајају у суперконтинент Пангеу, формирaju се Апалачи. Крај перм-карбонске глацијације. Повећава се бројност синапсида (пеликосаурус и терапсиде), док парарептили и водоземци остају присутни. Током средњег перма су голосеменице и маховине замениле флору која је формирала угљоносне слојеве. Развијају се тврдокрилци и двокрилци. Марински живот буја на топлим плитким гребенима; бројне су фораминифере, шкољке, амоноиди, брахиоподe. Догађај Пермско-тријаског изумирања десио се пре око 251 милион година, када је изумрло око 95% живог света на Земљи укључујући све трилобите, граптолите и бластоиде. Завршава се Уралска орогенеза на граници Европе и Азије. Почиње хантер-бовенска орогенеза у Аустралији чиме настају Макдонелове планине.	253.8 ± 0.7*
Казански	260.4 ± 0.7*
Уфим	260.4 ± 0.7*
Доњи	Кунгур			265.8 ± 0.7*
	Артиншки			268.4 ± 0.7*
	Сакмар			270.6 ± 0.7*
	Аселски			268.4 ± 0.7*
Карбон	Горњи		Стефан	Дешава се нагла адаптивна радијација крилатих инсеката, од којих су поједини (Protodonata, Palaeodictyoptera) веома крупни. Појављују се први копнени водоземци, као и шуме крупних папратњача. У морима су од животиња чести гонијатити, брахиоподе, бриозое, шкољке и корали. Развијају се и фораминифере са љуштурицом. Највећи ниво кисеоника и атмосфери. Уралска орогенеза у Европи и Азији. Херцинска орогенеза се одиграва током средњег и касног доњег карбона.	303.9 ± 0.9*
			Вестфал		306.5 ± 1.0*
			Намир		306.5 ± 1.0*
	Доњи		Визеј	Велико примитивно дрвеће, први копнени четвороножци, и морске шкорпије живе угљоносне приобалне мочваре. Lobe-finned rhizodonts are dominant big fresh-water predators. У океанима, ране ајкуле су распрострањене и разнолике; echinoderms (нарочито криноиде и бластоиде) обилне. Корали, бриозое, гонијатиде и брахиоподе (Productida, Spiriferida, итд.) веома честе, али трилобити и наутилоиди опадају. Глацијација у источној Гондвани. Tuhua орогенеза на Новом Зеланду опада.	318.1 ± 1.3*
			Турнеј		306.5 ± 1.0*
Девон	Горњи		Фамен	Појављују се папратњаче (пречице, раставићи и праве папрати), као и семене папрати. Паралелно, настају инсекти. Светским океаном доминирају строфоменидне и атрипидне брахиоподе, ругозни и табулатни корали и морски љиљани. Гонијатитни амоноиди су веома бројни, а појављују се и главоношци налик на сипе. Опада бројност трилобита и риба са оклопом, док се повећава бројност кичмењака (риба) са вилицом. Појављују се рани водени представници водоземаца. "Old Red Continent" of Euramerica. Beginning of Acadian Orogeny for Anti-Atlas Mountains of North Africa, and Appalachian Mountains of North America, also the Antler, Variscan, and Tuhua Orogeny in New Zealand.	374.5 ± 2.6*
			Франски		385.3 ± 2.6*
	Средњи		Живе		391.8 ± 2.7*
			Ајфелски		397.5 ± 2.7*
	Доњи		Емски		407.0 ± 2.8*
			Прашки		411.2 ± 2.8*
			Лохковски		416.0 ± 2.8*
Силур	Горњи		Ладлоски	На копну се појављују прве васкуларне биљке (риније), стоноге и артроплеуриде. Мора насељавају остракоде и први кичмењаци са вилицом. Еуриптериде достижу гигантске размере. Табулатни и ругозни корали, брахиоподе и морски љиљани су чести у морима. Фауна трилобита и мекушаца је разноврсна, за разлику од сиромашне фауне граптолита. Почетак Каледонске орогенезе, у току које настају планине у Енглеској, Ирској, Велсу и Шкотској (Каледониди) и Скандинавских планина.	418.7 ± 2.7*
	Средњи		Венлочки		421.3 ± 2.6*
	Доњи		Ландоверски		426.2 ± 2.4*
Ордовицијум	Горњи		Ашгил	Даља диверзификација бескичмењака. Бројни су представници корала, брахиопода, шкољки, трилобита, остракода, бриозоа, бодљокожаца и граптолита. Појављују се прве копнене биљке и гљиве. Почетком периоде постојало је ледено доба.	445.6 ± 1.5*
			Карадок		468.1 ± 1.6*
	Средњи		Ландил		471.8 ± 1.6*
			Ланвирин		471.8 ± 1.6*
	Доњи		Арениг		478.6 ± 1.7*
			Тремадок		488.3 ± 1.7*
Камбријум	Горњи		Посдамијан	У морима се дешава интензивна адаптивна радијација и диверзификација организама („камбријумска експлозија"). Настаје већина савремених типова бескичмењака и тип хордата (група Conodonta). Коралне Archaeocyatha су честе па изумиру. Аномалокариде живе као џиновски предатори, већина едијакарске фауне изумире. Настаје Гондвана. Слаби Petermann орогенеза на Аустралијском континенту (пре 550-535 милиона година). Ross орогенеза на Антарктику. Adelaide Geosyncline (Delamerian Orogeny), majority of orogenic activity from 514-500 MYA. Lachlan Orogeny on Australian Continent, c. 540-440 MYA. Atmospheric Carbon Dioxide content roughly 20-35 times present-day (Holocene) levels (6000 ppmv compared to today's 385 ppmv).	496.0 ± 2.0*
	Средњи		Акадијан		513.0 ± 2.0
	Доњи		Георгијан		542.0 ± 1.0*
Прекам- бријум	Протеро- зоик	Нео- протерозоик	Едијакаријум	Из овог периода потичу добри и релативно бројни фосили првих вишећелијских животиња. Едијакарска фауна се развија у морима. Постоје фосили трагова вероватно црвоклике врсте Trichophycus pedum и слични. Први представници сунђера. Бројни су енигматични представници едијакарске фауне (попут Dickinsonia) без уочене везе са савременим представницима. Taconic Orogeny in North America. Aravalli Range orogeny in Indian Subcontinent. Beginning of Petermann Orogeny on Australian Continent. Beardmore Orogeny in Antarctica, 633-620 MYA.			630 +5/-30*
			Криогенијум	Могући период снежна грудва Земље. Фосили су још ретки. Родина почиње да се распада. Касна Рукер / Нимрод орогенеза на Антарктику се сужава.			850
			Тонијум	Rodinia supercontinent persists. Trace fossils of simple multi-celled eukaryotes. First radiation of dinoflagellate-like acritarchs. Grenville Orogeny tapers off in North America. Pan-African orogeny in Africa. Lake Ruker / Nimrod Orogeny in Antarctica, 1000 ± 150 MYA. Edmundian Orogeny (c. 920 - 850 MYA), Gascoyne Complex, Western Australia. Adelaide Geosyncline laid down on Australian Continent, beginning of Adelaide Geosyncline (Delamerian Orogeny) in that continent.			1000
		Мезо- протерозоик	Стенијум	Narrow highly metamorphic belts due to orogeny as Rodinia formed. Late Ruker / Nimrod Orogeny in Antarctica possibly begins. Musgrave Orogeny (c. 1080 MYA), Musgrave Block, Central Australia.			1200
			Ектазијум	Platform covers continue to expand. Green algae colonies in the seas. Grenville Orogeny in North America.			1400
			Калимијум	Platform covers expand. Barramundi Orogeny, MacArthur Basin, Northern Australia, and Isan Orogeny, c. 1600 MYA, Mount Isa Block, Queensland.			1600
		Палео- протерозоик	Статеријум	First complex single-celled life: protists with nuclei. Columbia is the primordial supercontinent. Kimban Orogeny in Australian Continent ends. Yapungku Orogeny on North Yilgarn craton, in Western Australia. Mangaroon Orogeny, 1680-1620 MYA, on the Gascoyne Complex in Western Australia. Kararan Orogeny (1650- MYA), Gawler Craton, South Australia.			1800
			Оросиријум	The atmosphere became oxygenic. Vredefort and Sudbury Basin asteroid impacts. Much orogeny. Penokean and Trans-Hudsonian Orogenies in North America. Early Ruker Orogeny in Antarctica, 2000 - 1700 MYA. Glenburgh Orogeny, Glenburgh Terrane, Australian Continent c. 2005 - 1920 MYA. Kimban Orogeny, Gawler craton in Australian Continent begins.			2050
			Риацијум	Bushveld Formation formed. Huronian glaciation.			2300
			Сидеријум	Oxygen Catastrophe: banded iron formations formed. Sleaford Orogeny on Australian Continent, Gawler Craton 2440-2420 MYA.			2500
	Архаик	Неоархаик	Stabilization of most modern cratons; possible mantle overturn event. Insell Orogeny, 2650 ± 150 MYA. Abitibi greenstone belt in present-day Ontario and Quebec begins to form, stablizes by 2600 MYA.				2800
		Мезоархаик	First stromatolites (probably colonial cyanobacteria). Oldest macrofossils. Humboldt Orogeny in Antarctica. Blake River Megacaldera Complex begins to form in present-day Ontario and Quebec, ends by roughly 2696 MYA.				3200
		Палеоархаик	First known oxygen-producing bacteria. Oldest definitive microfossils. Oldest cratons on earth (such as the Canadian Shield and the Pilbara Craton) may have formed during this period. Rayner Orogeny in Antarctica.				3600
		Еоархаик	Simple single-celled life (probably bacteria and perhaps archaea). Oldest probable microfossils.				3800
	Хадајк	Доњи имбријум	This era overlaps the end of the Late Heavy Bombardment of the inner solar system.				c.3850
		Нектаријум	Ова ера је добила назив према лунарној геолошкој временској скали када су настали Нектаријски басен и остали највећи месечеви басени услед догађаја великих удара.				c.3920
		Басенска група	Настала најстарија позната стена (4030 Ma). Први облици живота и само-размножавајућих РНК молекула су могли настати на Земљи око 4000 Ma током овe ере. Напијер орогенеза на Антарктику, пре око 4000 ± 200 милиона година.				c.4150
		Криптик.	Најстарији познати минерал је Циркон, 4406±8 Ma. Формирање Месеца (4533 Ma), претпоставља се услед великог удара. Формирање Земље (4567.17 до 4570 Ma)				c.4570

Напомене