Љубинка Савић Граси
| Љубинка Савић Граси | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1922. |
| Место рођења | Илино, Бољевац, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 1999. (76/77 год.) |
| Уметнички рад | |
| Поље | вајарство |
Љубинка Савић Граси (Илино, код Бољевца, 1922 — Београд, 1999) била је српска вајарка.
Живот и дело[уреди | уреди извор]
_848.jpg)
Љубинка Савић Граси је рођена у селу Илино код Бољевца. Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршила је у Београду у класи проф. Алојза Долинара. Удала се за чувеног југословенског клесара и сарадника Ивана Мештровића, Ђузепе Пина Грасија. Она је била веома плодна вајарка. Најчешће је радила у гипсу, теракоти и бронзи. Излагала је на бројним изложбама у земљи и иностранству.[1] Љубинка Савић Граси је аутор бројних скулптура, биста и плакета. Међу њена најпознатија дела спада плакета са ликом највећег сатиричара у историји српске књижевности, Владимира Булатовића Виба, која се додељује у оквиру Вибове награде, установљене 1994. године. поводом тога, њен син Зефирино Граси, иначе директор Политике приликом једне доделе Вибове награде је рекао:
Рад Владе Виба урадила је својевремено моја мајка Љубинка Савић Граси, академска вајарка, а настао је тако што сам после доласка у „Политикин Забавник” 1985. био ангажован као заменик Владе Булатовића Виба и почео да се дружим са њим. Моја мајка је, иако је у то време била непокретна, и даље могла да ради и учествујући у том нашем дружењу дошла је на замисао да уради плакету. Постоји још неколико њених других радова са Вибовим ликом, али ова верзија која се додељује афористичарима је најбоља.[2]
Она је била супруга југословенског вајара и клесара Ђузепе Пина Грасија.
Завичајна кућа Љубинке Савић Граси[уреди | уреди извор]
У њеном родном месту Илино код Бољевца, реновирана је и отворена 1999. године завичајна кућа Љубинке Савић Граси. У соби Љубинке Савић Граси урађена је поставка о животу и стваралаштву ове уметнице, која је живела и стварала у Београду.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Стјеља, Ана. „„Камен који обликује душа“”. Илустрована политика. Политика. Архивирано из оригинала 18. 12. 2016. г. Приступљено 26. 12. 2017.
- ^ Б., Л. „„Вибова награда за сатиру уручена Братиславу Костадинову“”. Политика Online. Политика. Приступљено 26. 12. 2017.
- ^ „Zavičajna kuća Ljubinke Savić – Grasи”. ČAROLIJA ISTOKA. Архивирано из оригинала 25. 05. 2018. г. Приступљено 26. 12. 2017.
