Љубинка Савић Граси

С Википедије, слободне енциклопедије

Љубинка Савић Граси (Илино, код Бољевца, 1922Београд, 1999) је српска вајарка и супруга чувеног југословенског вајара и клесара Ђузепе Пина Грасија.

Живот и дело[уреди | уреди извор]

Љубинка Савић Граси је рођена у селу Илино код Бољевца. Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршила је у Београду у класи проф. Алојза Долинара. Удала се за чувеног југословенског клесара и сарадника Ивана Мештровића, Ђузепе Пина Грасија. Она је била веома плодна вајарка. Најчешће је радила у гипсу, теракоти и бронзи. Излагала је на бројним изложбама у земљи и инострантству.[1] Љубинка Савић Граси је аутор бројних скулптура, биста и плакета. Међу њена најпознатија дела спада плакета са ликом највећег сатиричара у историји српске књижевности, Владимира Булатовића Виба, која се додељује у оквиру Вибове награде, установљене 1994. године. поводом тога, њен син Зефирино Граси, иначе директор Политике приликом једне доделе Вибове награде је рекао:

Рад Владе Виба урадила је својевремено моја мајка Љубинка Савић Граси, академска вајарка, а настао је тако што сам после доласка у „Политикин Забавник” 1985. био ангажован као заменик Владе Булатовића Виба и почео да се дружим са њим. Моја мајка је, иако је у то време била непокретна, и даље могла да ради и учествујући у том нашем дружењу дошла је на замисао да уради плакету. Постоји још неколико њених других радова са Вибовим ликом, али ова верзија која се додељује афористичарима је најбоља.[2]

Завичајна кућа Љубинка Савић Граси[уреди | уреди извор]

Завичајна кућа Љубинка Савић Граси се налази у њеном родном селу Илино код Бољевца и свечано је отворена након њене смрти 1. децембра 1999 године. Кућа потиче с краја XIX. века, припадала је породици Савић до 1926. године када је продата Општини Илинској. Поред седишта општине, у њој је након Другог светског рата једно време била сеоска продавница и кафана. Реконструисана је у потпуности и претворена у Завичајну кућу вајарке Љубинке Савић - Граси, септембра 2009. године. Кућа је опремљена у традиционалном стилу предметима домаће радиности житеља Илина. У соби Љубинке Савић - Граси урађена је поставка о животу и стваралаштву ове уметнице, која је живела и стварала у Београду, али је до краја живота остала привржена свом завичају. Најчешће је радила у гипсу, теракоти и бронзи. Излагала је на бројним изложбама у земљи и инострантству. Дела Љубинке Савић Граси чувају се у нашим највећим музејима, културним и просветним установама и приватним збиркама, а од септембра 2009. године нека од њих су изложена у њеном родном Илину. У близини куће налази се илинско врело, врело здраве и пијаће воде.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Стјеља, Ана. Камен који обликује душа. Илустрована политика. Политика. Приступљено 26. 12. 2017. 
  2. ^ Б., Л. Вибова награда за сатиру уручена Братиславу Костадинову. Политика Online. Политика. Приступљено 26. 12. 2017. 
  3. ^ „Zavičajna kuća Ljubinke Savić – Grasи”. ČAROLIJA ISTOKA. Приступљено 26. 12. 2017. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]