Атентат на кнеза Михаила Обреновића
| Атентат на Михаила Обреновића | |
|---|---|
 Уметничка илустрација атентата на кнеза Михаила у Кошутњаку 1868. | |
| Место | Кошутњак, Кнежевина Србија |
| Датум | 29. мај/10. јун 1868. око 17:00 |
| Мета | кнез Михаило Обреновић |
| Врста напада | Атентат |
| Оружје | Четвороцевни револвер |
| Убијено | Михаило Обреновић и Анка Константиновић |
| Рањено | Светозар Гарашанин, Катарина Константиновић |
| Учесници | Браћа Радовановић: Коста, Павле и Ђорђе Саучесници: Лазар Марић, Станоје Рогић |
Атентат на кнеза Михаила Обреновића, познат и као Топчидерска катастрофа, десио се 29. маја 1868. године у Кошутњаку, када је група завереника пиштољима убила тадашњег кнеза Србије Михаила Обреновића.
Позадина[уреди | уреди извор]
Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.[1]
Атентат[уреди | уреди извор]
У среду, 29. маја 1868. око 5 часова поподне кнез Михаило је кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени.
У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочију излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Коста на суђењу су биле: „Дакле, истина је“. Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски.
Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није желео убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници.[3]
Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства.
Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била — смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост. Међу оптуженима су били и Ненадовићи, родбински повезани са Карађорђевићима и Павлом Радовановићем.
Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са саслушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана.
Место погибије кнеза Михајла у Кошутњаку налази се недалеко од Хајдучке чесме. На пропланку на којем је 29. маја 1868. године убијен, налази се подзидана зараван са ниским каменим стубовима између којих је разапет масивни украсни ланац. Место уоквирује ограда од кованог гвожђа.[4] Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.[5]
Последице[уреди | уреди извор]
Будући да кнез Михаило није оставио законитих потомака за наследника је изабран унук Милошевог брата Јеврема, Милан Обреновић. После убиства кнеза Михаила 1868. Србијом је владало трочлано Намесништво у име малолетног кнеза Милана до 1872.
Намесништво су чинили: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.
О његовом убиству снимљена је ТВ серија „Што се боре мисли моје”.[6]
Судски процес у Србији[уреди | уреди извор]
Браћа Радовановић и њихови помагачи су убрзо после атентата ухапшени, и организовано им је суђење. На њему су изјавили да им је бивши кнез Србије Александар Карађорђевић (кнез) дао новац за извршење атентата, а да су им помогли и Ненадовићи, који су били у родбинским везама и са кнезом Александром, пошто му је супруга Персида одатле, а и један од Радовановића је био удат за Ненадовићку. Суд је закључио да је завера за циљ имала да доведе Петра Карађорђевића на чело Србије као новог кнеза. Атентатори су осуђени на смрт, а кнез Александар, који је имао 62 године и од Светоандрејске скупштине живео као приватни грађанин у Пешти и Темишвару, био је осуђен у одсуству на 20 година затвора.[7]
Приликом извршења смртне казне над атентаторима је дошло до несрећног случаја: командант стрељачког вода Василије Мијатовић је стојао преблизу осуђеника, па га је један рикошет од храстовог коца за који је један осуђеник био везан погодио, услед чега је и он преминуо. Док српске новине нису покриле овај догађај, он се јавио у неколико аустријских новина.[8]
Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са саслушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана.
Судски процес против Александра Карађорђевића у Аустроугарској[уреди | уреди извор]
Кнез Александар Карађорђевић је 8. августа (27. јула) 1868. био ухапшен у Пешти,[9] и тамо му је организовано суђење заједно са сарадницима Павлом Трифковићем и Филипом Станковићем. Тужилаштво је тражило смртну казну за кнеза Александра, уз објашњење да је организовао атентат, за Трифковића се тражило 15 година тешког рада, а за Станковића 20 година тешког рада.[10] После дугог судског процеса, суд у Пешти је 6. октобра (24. септембра) 1870. сву тројицу прогласио невиним услед недостатка доказа, и у складу са тим су пуштени на слободу.[11]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „О чему се није смело говорити („Време“, 5. јун 2008)”. Архивирано из оригинала 02. 11. 2014. г. Приступљено 03. 05. 2021.
- ^ Загонетна „биберница” („Политика”, 10. фебруар 2019)
- ^ „Ko je ubio kneza Mihaila u Košutnjaku? (1)”. 22. 4. 2020.
- ^ Vujović, Branko (2003). Beograd : kulturna riznica. Beograd: Idea. ISBN 978-86-7547-053-3.
- ^ „Gde Su Sahranjeni Članovi Dinastije Obrenović ?”. Архивирано из оригинала 08. 02. 2021. г.
- ^ Пузовић, Бранко (14. 11. 2021). „ИСТОРИЈСКИ ТРИЛЕР О УБИСТВУ КНЕЗА МИХАИЛА: "ТВ Новости" на снимању серије "Што се боре мисли моје", редитеља Милорада Милинковића у Ваљеву”. Вечерње новости. Приступљено 29. 12. 2021.
- ^ „Јуче у 5 часова после подне прочитана је јавна пресуда убицама кнежевима”. digarhiv.nbs.rs. Српске новине. 16. јул 1868. Приступљено 27. март 2023. „Друга вест у трећој колони 2. или 3. стране”
- ^ Бранко Богдановић (10. фебруар 2019). „Загонетна „биберница””. politika.rs. Приступљено 17. септембар 2023.
- ^ „Telegraphische (Privat) Depeschen” [Приватне телеграфске депеше]. anno.onb.ac.at (на језику: немачки). Wiener Zeitung. 9. август 1868. Приступљено 17. септембар 2023.
- ^ „Prozess Karageorgievich”. anno.onb.ac.at. Die Presse. 29. октобар 1869. Приступљено 17. септембар 2023. „Вест у трећој колони”
- ^ „Aus dem Gerichstsaale” [Из суднице]. anno.onb.ac.at (на језику: немачки). Neue Freie Presse. 7. октобар 1870. Приступљено 17. септембар 2023. „Вест на крајње левој колони”
