Илија Гарашанин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илија Гарашанин
Ilija Garašanin, politician and statesman.jpg
Илија Гарашанин
Биографија
Пуно име Илија Хаџи-Милутиновић – Гарашанин
Датум рођења (1812-01-28)28. јануар 1812.
Место рођења Гараши
FLAG Topola.gif Србија
Датум смрти 22. јун 1874.(1874-06-22) (62 год.)
Место смрти Гроцка
Кнежевина СрбијаКнежевина Србија
Религија Православац
Професија војник, трговац
Политичка
партија
Конзервативци
22. април 1852. — 26. март 1853.
Монарх Александар Карађорђевић
Претходник Аврам Петронијевић
Наследник Алекса Симић
21. октобар 1861. — 15. новембар 1867.
Монарх Михаило Обреновић III
Претходник Филип Христић
Наследник Јован Ристић

Илија Хаџи-Милутиновић — Гарашанин (Гараши код Аранђеловца, 16. јануар (јк) / 28. јануар 1812Гроцка, 10. јун (јк) / 22. јун 1874) био је српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља, творац Начертанија.

Биографија[уреди]

Син Милутина Савића, имућнога трговца.[1] Гарашанин се школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну и био је неко време у Ораховици, где је научио немачки.[1] Испрва је помагао оцу у трговини. 1837. кнез Милош Обреновић га је узео у државну службу и поставио за цариника у селу Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину, у чину пуковника. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у Влашкој, где је био закупио неке мошеје. Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михаила. Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године.[1]

Гарашанин је био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена.[1]

Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе.[2] Гарашанин је заступао чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Сматрао је обичан народ неспособним штићеником државе.[2] У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио. [1] После Петронијевићеве смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа 1853. Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију. Од 1856. до 1858. био је у Савету и када се после Париског мира кнез Александар Карађорђевић подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против Кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење. Приликом Тенкине завере 1857, кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића. Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.[1]

После Етем-пашине мисије (почетком 1858), постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера Кнеза. Поред отпора Кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори Кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом Кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.[1]

Када је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију Обреновића.[1] Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избегне пошто пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтео да војсци изда наредбу и растера скупштину.

После повратка кнеза Милоша, Гарашанин се држао по страни. Када је кнез Михајло ступио на престо, Гарашанин, кога је Михајлу препоручила Русија, постао је 1861. председник Министарског Савета и министар иностраних послова. Под Кнезом Михајлом Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михајлову идеју рата с Турском и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто време организовао је пропаганду на целом Балканском полуострву како би, чим Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа против Отоманске империје. За време његовога министровања, решено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.[1]

Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михајловој женидби са Катарином Константиновић.[1] Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда. Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој.

Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку.

Види још[уреди]

Ререфенце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 1,9 Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929. .
  2. 2,0 2,1 Stokes (1990). стр. 8.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]