Битка код Коломне
| Битка код Коломне | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део монголског освајања Русије | |||||||
 Монголи под зидинама Владимира. | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Монголско царство | Владимир-Суздаљска кнежевина | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Бурундај Куљкан | кнезови Всеволод и Владимир Владимирски кнез Роман Коломенски војвода Јеремија Гљебович | ||||||
| Јачина | |||||||
| најмање један тумен(10.000) номадске коњице[1] | неколико стотина коњаника и до 15.000 пешака, уз нешто Рјазана[1]. | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| знатни | тешки | ||||||
.jpg)
Битка код Коломне, у јануару 1238, била је један од најтежих окршаја Монголског освајања Русије.
Увод[уреди | уреди извор]
| Овај чланак је део серије о историји Русије |
| Историја Русије |
|---|
 |
.jpg)
Након битке на реци Вороњеж, у децембру 1237, велики кнез Јуриј II Владимирски послао је двојицу својих синова и војводу Јеремију Гљебовича, са свим својим људима[2], да бране тврђаву Коломну, која је била на граници према Рјазањској кнежевини.
Битка[уреди | уреди извор]
У Коломни, Владимир-Суздаљска војска спојила се са преживелим Рјазанима из битке на Вороњежу, које је водио кнез Роман Коломенски[1]. Након неколико дана тешке борбе под зидинама Коломне, кнежевићи Всеволод и Владимир су са остацима војске утекли у Владимир и Москву, док су Татари опсели и уништили Коломну, неколико дана након пада Рјазања[2][1]. Престоница, Владимир-Суздаљски, био је следећи на удару.
Супротстављене снаге[уреди | уреди извор]
Према Рашид-ел Дин Хамаданију, хроничару Илканата из 13. века, битка код Коломне била је, за Монголе, најтежи окршај монголског освајања Русије: Џингис-канов син, Куљкан, пао је у боју.[3]Узроци Монголских губитака, тежих него обично, могу се само нагађати:
- Коломну је нападао само део Монголских снага, док је главнина војске била заузета под Рјазањом[2].
- Руске снаге под Коломном представљале су готово целокупну снагу Владимира-Суздаљског, најјаче државе Кијевске Русије тог времена. Главни град Владимир вероватно је остављен без одбране, у намери да се непријатељ заустави на граници, пошто је пао за само 2 дана[1]- знатно мањи Рјазањ издржао је дуже, чак и након губитака на реци Вороњеж. Совјетски историчари процењивали су величину руске војске под Коломном на чак 15.000 бораца.[4]
- по хроникама, Владимир-Суздаљска војска је пошла у помоћ Рјазању[1], а војвода Јеремија Гљебович се помиње као заповедник страже, тако да је разумно закључити да је готово цела дружина великог кнеза Јурија била под Коломном. Тако је руска војска могла имати мало, али одлично опремљено језгро, састављено од професионалних војника.
Последице[уреди | уреди извор]
По "Причи о томе како је Бату разорио Рјазањ"[5], неколико дана након пада Коломне, главнина монголске војске је изненеда нападнута. Преживели Рјазани, 1.700 бораца са Еупатијем Коловратом на челу, напали су татарски логор и у неравноправној борби јуначки изгинули, заслуживши дивљење самог Бату-кана[5]. Иако вероватно измишљена, ова јуначка епизода остала је до данас омиљена тема у руској поезији и кинематографији.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ Michell et al. 1914, стр. 66
- ^ а б в „Никифоровская летопись. Никифорівський літопис. Том 35. Литовсько-білоруські літописи”. litopys.org.ua. Приступљено 29. 03. 2018.
- ^ ад-Дин, Рашид (1952). Сборник летописей / Пер. с персидского О. И. Смирновой, редакция проф. А. А. Семенова.pp. Т. 1, кн. 2. Издательство Академии Наук СССР. стр. 71.
- ^ Маевский 2004, стр. 11.
- ^ а б Lavrik 2009, стр. 233
Литература[уреди | уреди извор]
- Lavrik, Andrej (2009). Istorija starog vremena i druga dela staroruske književnosti. Beograd: DERETA. стр. 233. ISBN 978-86-7346-705-4.
- Маевский, И. В. (2004). Очерки по истории Коломенского края. Коломна: Тираж. стр. 11.
- Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. стр. 66.
- ад-Дин, Рашид (1952). Сборник летописей / Пер. с персидского О. И. Смирновой, редакция проф. А. А. Семенова.pp. Т. 1, кн. 2. Издательство Академии Наук СССР. стр. 71.