Еденски врт

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Лукас Кранак, Еденски врт, XVI век
Долина река Тигар и Еуфрат

Еденски врт (хебр. גן עדן [Gan ʿEḏen — Ган Еден]), на српском и Едем[1], односно Врт Адама и Еве, према предању Библијском је првобитно саздани рај на Земљи. Већина данашњих научника пориче постојање овог врта, наводећи га као јеврејску митологију. Међутим, врт је кључан у космолошком схватању многих светских религија, укључујући Хришћанство и Ислам.

Библијски наратив[уреди | уреди извор]

Књига постања се бави причом о еденском врту, мада се његово постојање помиње на много места у Старом и Новом завету. Док се прва глава књиге бави стварањем света уопштено, друга се бави конкретно еденском причом. У поглављу јавља се и географски опис врта:

„А река истицаше из Едема натапајући Рај, и оданде се разлучиваше на четири огранка. Првом је име Фисон, и он окружује сву земљу Евилску. Тамо има злата и злато ове земље је добро. Онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци је име Геон, и она окружује сву земљу Етиопску (Хуску). Трећа је река Тигаp (Хидекел), и она тече око земље Асирске. Четврта је река Јефрат (Еуфрат)“ (Пост. 2: 10-14).[2]

Данас су нам познате једино локације река Еуфрат и Тигар. Постоји много препирке у стручњачким крувоима о идентитету река Фисон и Геон, где неки прву сматрају чак и Дунавом.

Касније у овом поглављу, а и у наредном, описује се живот превасходно Адама, затим стварање његове жене Еве, те касније и први грех, због кога су њих двоје избачени из врта. Наиме, врт је био испуњен животињама, којима је Адам господарио, као и биљкама, од којих су људи смели да једу сво воће, сем оно са дрвета знања добра и зла. Људи поштују Божју заповест, све док их змија не наведе на грех, након чега су прогнани из врта. Бог поставља херувима са ватреним мачем да штити улаз у врт човеку, и човек бива кажњен смрћу и болом.[3]

Након великог потопа он је и коначно престао да постоји као такав.[2]

Историјско постојање врта провлачи се кроз читав Стари Завет, и служи као космолошка основа за појаву смрти и греха у човечанству. Чин Еве и Адама опеван је с јадиковањем. У Новом Завету, нарочито у посланицама Апостола Павла, Христос се тумачи као обновитељ и исправљач грешке Адама и Еве.

Тумачења[уреди | уреди извор]

Хришћанство[уреди | уреди извор]

Хришћанско схватање Еденског врта разликује се од деноминације до деноминације. Оно у чему се већина Хришћана слаже, иако није изразито изречено у Писму, јесте да је змија која је навела Еву на грех отелотворење Сатане.

Ни унутар Православља нема сагласности о природи еденског врта. Неки оци сматрали су да је Еден географско подручје на Земљи, док су неки сматрали да је у пред-падном периоду лебдео изнад земље. Св. Јефрем Сирин сматрао је да је Еден био у облику планине са које су у четири стране света истицале четири реке. На самом врху било је дрво живота, које Адаму и Еви није било доступно, и које је уједно представа Христа.[4] Православни сматрају да је Рај, односно стање у које спашени верници ступају након смрти, узвишеније од стања Адама и Еве у Едену, управо јер нису доживели обожење. Слично је и разумевање римокатолика и осталих апостолских цркава.

Протестанти великом већином немају концепт обожења, и схватање Еденског врта, као и његовог утицаја на Исусово житије, драстично се разликује у зависности од огранка.

Ислам[уреди | уреди извор]

Прича о Еденском врту јавља се и у исламској традицији. Међутим, већина исламских учењака не сматра да је библијска прича потпуно истинита. Куран је, по њима, једина непромењена реч Божја, док је старозаветно Петокњижје доживљавало промене с временом и није аутентично.

Јудаизам[уреди | уреди извор]

У савременом Јудаизму прихватљиво је мишљење да је Еденски врт метафорична прича, или чак пука митологија. Православни и хасидски Јевреји строго одбијају оваква тумачења. Добар део равина не сматра да је змија преварант обавезно Сатана.

Остале вероисповести[уреди | уреди извор]

Јазидизам[уреди | уреди извор]

Језиди сматрају да је библијски пад био добра ствар, и да је змија која је намамила Еву у ствари добри анђео Малак Таус. Овакво тумачење довело је до вишевековног схватања да су Језиди заправо сатанисти, и проузроковало је многа прогањања од стране исламских власти.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Превод Старог Завета по Даничићу
  2. 2,0 2,1 Библијски речник. Златоусти. 2002. ISBN 978-86-83623-07-5. 
  3. ^ Даничић, Ђуро. Свето Писмо Старога Завјета. стр. Књига постања, 3. гл. 
  4. ^ Св. Јефрем Сирин (око 350. године). Тумачење Постања.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Библијски речник. Златоусти. 2002. ISBN 978-86-83623-07-5. 
  • Новаковић, Реља. Срби и рајске реке. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]