Пређи на садржај

Мит о потопу

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Велики потоп)
Потоп преусмерава овде. За друга значења, погледајте страницу Потоп (вишезначна одредница).
Потоп Густава Дореа

Велики потоп се налази у предањима многих народа, између осталог у сумерском Епу о Гилгамешу, грчком Деукалиону и јеврејском предању о Нојевој барци, индијском спису Махабхарата, библији.

Нојев потоп је по јудејско-хришћанском учењу сачуваном у Старом завету (Ис 54,9), „послан Богом на грешну земљу и потопио грешни род људски да би се спасло само осам душа смештених у ковчегу (лађи)“.[1]

„Господ је затворио врата ковчега, после чега, 600. године Нојевог живота, 17. дана другога месеца, развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске, и удари дожд на земљу за 40 дана и отворише се уставе небеске“ (Постање 7,11-12).

У време око 3246. године п. н. е по библијским изворима: Вода је лила пет месеци и покрила брда за 15 лаката. После тога вода је почела опадати, и у 18. дан седмог месеца баркс се зауставио на планини Арарат.

Тек после три месеца појавила се површина планинских висова, и након 40 дана Ноје је пустио голуба да сазна у којем је стању вода – три пута, који је најзад донео маслинову гранчицу (данас симбол мира), што је Ноју био знак да може изаћи са људима и животињама (свака врста је била заступљена), а то се догодило 601. године Нојевог живота, на дан нове године, а у 27. дан другога месеца.

Ноје је изашао са својима домаћим и принео жртву благодарности. У знак завета између Бога и земље Бог је дао на небу дугу (Постање 6,8) Сведочанства која потврђују овај догађај и његов значај налазе се код Мт 24,37; Лк 17,27; 1 Пт 3,20; 2 Пт 3,6.[2][3] Барка је пронађена у леденој санти,што је доказ тога да се велики потоп заиста десио.На врху Арарат су такође пронађени водени организми,тј. животиње,што је доказ да је потоп био толико велики да је прешао надморску висине планине.

Датирање потопа

[уреди | уреди извор]

У доба просветитељства идеја Великог потопа, превазилази оквире традиције, и добија релевантнан значај за науку. Пре појаве Дарвинове теорије еволуције, многе промене у природи научно су објашњаване теоријом катастрофе. Посебно, француски природњак и зоолог Жорж Кивје је објашњавао нестанак многих врста животиња и промене у природи након великог потопа. Француски историчар Никол Антуан Боуланж је објаснио како су велике бујице промениле површину Земље, и описао многе верске ритуале који гаје сећање на ову глобалну катастрофу.

Црно море, је по Рајан-Питмановој теорији црноморског потопа почетком VI миленијума п. н. е., односно пре потопа било слатководно језеро.[4]

Прича о Потопу је уобичајена у традицији многих народа који живе на различитим странама света. Реконструкција апсолутне старости великих природних катастрофа дају приближно сличне резултате који се крећу од 7 до 10 хиљада година п. н. е. Палеогеографија даје податке да је последња глацијација (Отапање леда у Северној Америци) на северној хемисфери нестали од 8 до 10 хиљада година п. н. е.

Руски научник палеогеограф, водећи истраживач на Институту за географију, РАН др Андреј Чепаљига предводио је дуготрајна истраживања на простору Црноморско-Каспијског региона и дешавања у ери велике глацијације у периоду од 6-10 хиљада године п. н. е. Према његовим анализама геолошки докази показују приморске седименти потопних котлина и остатке палеолошких насеља у њима. Њихова детаљна анализа, укључујући литолошке, минеролошке, геохемијске показатеље, као и изотопе састава падавина и фосила омогућава да ањ реконструише препотопско окружење, састав воде и след догађаја. Епицентар Потопа је по њему древно Каспијско море. Ту је била фокусирана већина поплава, а вишак воде се излио у Црно море. Као резултат потопа, Каспијско море се прелило на површини од око милион km², а са Арал-Сарикамиског базена њене воде премашиле су 1,1 милиона km², што је 3 пута више него савремено Каспијско море. Обим нагомиланих водених маса (130 хиљада мм3) премашио је савремени више од 2 пута.[5]

О Великом потопу осим Библије и савремених истраживања сведоче још и списи пронађени на просторима:

на многим острвима (Индонезија, Филипини, Андаманска острва, Тајван, Камчатска област, Нове Гвинеје Микронезија и Полинезија); Међу многим индијанским племенима од Огњене земље до Аљаске.[6]

У Кини су пронађени трагови великог потопа стари око 4 хиљаде година.[7]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мифы народов мира (энциклопедия) В 2 т. Т. 2. С. 324 (статья В. Н. Топорова)
  2. ^ „Великий потоп // Новый перевод”. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 09. 03. 2015. 
  3. ^ Великий потоп // Восточный перевод
  4. ^ Николаева Н. А., Сафронов В. А. Истоки славянской и евразийской мифологии. М., 1999. С. 85
  5. ^ Песни из кинофильмов
  6. ^ Фрэзер Дж. Дж. Фольклор в Ветхом Завете. М., 1989. С. 157-158 (итоги)
  7. ^ У Кини пронађени трагови Великог потопа („Политика”, 24. септембар 2016)

Види још

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Мит о потопу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мит_о_потопу&oldid=30732103”