Корпус специјалних јединица
| Корпус специјалних јединица | |
|---|---|
 Амблем Корпусa специјалних јединица | |
| Постојање | 1995. |
| Формација | корпус |
| Део | Српска војска Крајине |
| Команданти | |
| Командант | Милорад Ступар |
Корпус специјалних јединица је био корпус у саставу Српске војске Крајине. Он је био створен у љето 1995. као оперативно-тактичка резерва Главног штаба СВК, по наређењу главнокомандујућег генерала Милета Мркшића. Овај корпус решавао је питање резерве у крајишкој војсци и морао је бранити угрожени положаји. Дјелови опреме и борбених средстава КСЈ је добио из СРЈ. У састав овог Корпуса били су мобилисани војни обавезници из Републике Српске Крајине, који су се налазили у Савезној Републици Југославији. Војна полиција Војске Југославије их је хапсила и слала у Крајину. У СРЈ је мобилисано око 5.000 обвезника са подручја РСК. Командант Корпуса је био генерал Милорад Ступар, а начелник Штаба је био пуковник Велимир Бајат.[1]
Организација[уреди | уреди извор]
Структура Корпуса[2]:
- Команда корпуса
- 2. гардијска бригада — пуковник Милош Цвјетићанин
- 2. оклопна бригада — пуковник Станко Летић
- 71. бригада за специјалне операције
- брдски батаљон
- батаљон војне полиције
- лаки артиљеријски дивизион ПВО
Историја[уреди | уреди извор]
КСЈ је бројао око 5.000 бораца.[3] Он је био циљ посла хрватских војних обавештајаца. У јулу 1995. КСЈ је био ангажован на подручју Бихаћа (операција Мач 95). Након тога један део је био послат да брани Динару и Книн од хрватских снага. Пре хрватског напада на РСК (операција „Олуја“), 2. гардијска бригада је напустила положаје на Динари и дошла у Книн. У току „Олује“ један дио КСЈ је био евакуисан у Републику Српску, а други дио заједно са снагама 21. Кордунашког корпуса је био блокиран у Топуском и предао се хрватској војсци, наког чега су војници и цивили са посматрачима из „плавих шлемова“ евакуисани ка Србији. 2. оклопна бригада је изгубила 5 тенкова M-84, 4 ОТ M-60, 1 ТЗИ и 1 оклопни транспортер услед кварова[4].
Касније неки учесници тих догађаја причали су да КСЈ није учествовао у борбама и неке његове јединице пре свих осталих напустиле су РСК.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Новаковић 2009, стр. 332.
- ^ Marjan D. Oluja. - Zagreb, 2007. - s. 38.
- ^ ArtOfWar. Ионов Александр Алексеевич. Очерки военной истории конфликта в Югославии (1991-1995), Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ VRSK - detalji Архивирано на сајту Wayback Machine (10. август 2011), Приступљено 5. 4. 2013.
Литература[уреди | уреди извор]
- Новаковић, Коста (2009). Српска Крајина: успони, падови уздизања. Београд; Книн: Српско културно друштво Зора.
- Sekulić, Milisav (2000). Knin je pao u Beogradu. Nidda Verlag.
- Чубрило, Раде (2002). Успон и пад Крајине. Београд: Друштво «Српска Крајина».
