Територијална одбрана Српске Крајине

С Википедије, слободне енциклопедије
Територијална одбрана Српске Крајине
Основана1991. год.; пре 31 године (1991)
Распуштена1992. год.; пре 30 година (1992)
Главни штабКнин
 Република Српска Крајина
Вођство
Предсједник РепубликеГоран Хаџић
Начелник Главног штаба ТОМиле Новаковић
Бројно стање
Активни састав24.100

Територијална одбрана Српске Крајине, краће ТО Српске Крајине, била је званична оружана формација РСК која је постојала од почетка рата до краја 1992. године.

Територијална одбрана у Српској Крајини почела се формирати у пролеће 1991, због ескалације сукоба у Хрватској и напада хрватских снага на подручје Крајине. Већ у лето исте године делови српске ТО учествовали су у борбама са Збором народне гарде и полицијом Хрватске. У јесен 1991. ТО Српске Крајине је прошла реорганизацију и подређена је Југословенској народној армији, у оквиру које је даље учестовала у борбеним операцијама.

Након Сарајевског примирја јединице ТО су демобилисане. У пролеће 1992. дошло је до још једне реорганизације, ТО Српске Крајине добила је одређену количину лаког и тешког наоружања од ЈНА, која је напустила територије Српске Крајине и Хрватске. У јесен 1992. ТО је распуштена у оквиру војне реформе, а њени борци и наоружање прешли су у Српску војску Крајине.

Историја[уреди | уреди извор]

Формирање ТО у Српској Крајини[уреди | уреди извор]

Територијална одбрана у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији формирана је као саставни део оружаних снага. То се десило након усвајања концепта општенародне одбране 1969. године. Тај докуменат предвиђао је да се ЈНА у случају рата ослања на одреде мобилисаних цивила — Територијалну одбрану. Свака југословенска република имала је своју властиту ТО са одвојеним складиштима наоружања и опреме.[1]

Почетком 1991. једина паравојна формација на српској територији била је Милиција Крајине, чији су припадници учествовали у неколико сукоба са одредима хрватских специјалних снага: у Пакрацу, на Плитвицама итд. Ескалација сукоба која се догодила у пролеће исте године приморала је крајишке Србе да започну мобилизацију јединица ТО. До тог тренутка некадашња ТО Социјалистичке Републике Хрватске већ се распала на ону што је остала под контролом Загреба и ону што је била на подручју САО Крајине. Још 1990. ЈНА одузела је готово све оружје ТО у Хрватској, због чега ТО Крајине се суочила са озбиљним недостатком наоружања и војне опреме.[2]

Пошто је Српска Крајина званично остала у СФРЈ, јединице њене ТО сматране су саставним делом савезних оружаних снага. Због тога је ЈНА била дужна да опреми српску ТО на подручју бивше Социјалистичке Републике Хрватске. Истовремено ЈНА је преузела водство над јединицама крајишке ТО и постављала је своје старјешине на заповедне дужности. Иако још у пролеће и љето 1991. свака општина САО Крајине самостално је формирала чете и одреди ТО, а онда у јесен исте године ту функцију преузела је ЈНА.[3]

ТО од јесени 1991. до зиме 1992.[уреди | уреди извор]

По налогу савезног секретара народне одбрана генерала армије Вељка Кадијевића 30. септембра 1991. основан је Главни штаб ТО Српске Крајине са сједиштем у Книну. Након тога председник Владе САО Крајине Милан Бабић је за команданта именовао генерал-потпуковника Илију Ђујића, а на дужност његовог заменика постављен је пуковник Душан Касум. На чело Оперативно-наставног одељења постављен је пуковник Радослав Максић, а за начелника везе постављен је потпуковник Александар Вулетић. Убрзо након тога почело је допуњавање Главног штаба официрима ЈНА.[4]

ТО Српске Крајине у октобру 1991. године

Јединице крајишке ТО биле су попуњене добровољцима и мобилисаним људством са подручја САО Крајине. У неким борбама ТО је деловала у тесној сарадњи са јединицама Милиције Крајине, које су поред учешћа у биткама такође требале да обављају свакодневне функције одржавања реда и мира. Стална структура ТО Српске Крајине успостављена је почетком новембра 1991. године. У то доба у ТО су били: Главни штаб, три зонских штабова, 13 општинских штабова, 13 бригада и три одреда.[5] Укупно у јединицама ТО било је око 24.100 бораца.[6] Све до пролећа 1992. године ТО Крајине се борила у саставу ЈНА.[7]

Број наоружања у бригадама и јединицама крајишке ТО значајно се разликовао. У љето 1991. године Срби у Крајини имали су углавном аутоматске пушке, митраљезе, минобацаче, бестрзајне топове итд. Али већ у јесен исте године они су почели добијати артиљерију, тенкови и оклопни транспортери од ЈНА.[6]

До 26. фебруара 1992. године, када су Западна Славонија и Источна Славонија, Барања и Западни Срем постали део Српске Крајине, њихова Територијална одбрана развијала се одвојено од ТО у Книнској Крајини, али такође уз подршку Југословенске народне армије.[6]

Наоружавање ТО и њена демобилизација[уреди | уреди извор]

Крајем 1991. године СФРЈ и Хрватска су прихватиле „Венсов план” као основу за мирно решење кризе. Према том плану ЈНА је морала напустити подручје Хрватске и Српске Крајине. Између хрватских и српских позиција налазили су се батаљони мировних снага Уједињених нација. „Плави шлемови” су морали да посматрају прекид ватре, да обезбеде заштиту цивилног становништва[6], и у случају поновног сукоба да раздвоје зараћене стране. „Венсов план” је такође захтевао повлачење тешког наоружања са линија фронта. Истовремено, све тешко наоружање (тенкови, оклопни транспортери, хаубице итд.), које је крајишким Србима оставила ЈНА, ускладиштени су по систему „двоструког кључа“ — у својим складиштима, али под надзором мировних снага[8], док је Хрватска војска ставила наоружање у сопствена складишта без спољне контроле.[9][6]

Након потписивања Сарајевског примирја између ЈНА и Хрватске 2. јануара 1992. године, југословенски војни врх је започео припреме за повлачење својих јединица из зоне сукоба. У пролеће 1992. године Генералштаб СФРЈ наредио је још једну реорганизацију ТО РСК. Она је била попуњена артиљеријским дивизијунима, јединицама ПВО, позадинским базама итд. Поред тога, у овом периоду дошло је до пребацивања наоружања из повучених јединица ЈНА у ТО и Милицију РСК.[10] Према подацима Генералштаба ТО РСК Југословенска народна армија до јуна 1992. године оставила је крајишким Србима 262 тенка, 56 оклопних транспортера и борбених возила пешадије, 1.360 артиљеријских оруђа свих калибара и 2.573 возила.[11]

И поред тога што су јединице Територијалне одбране демобилисане, а део бораца су прешли у бригаде Посебних јединица милиције, у љето и јесен 1992. године настављен је процес стварања нових јединица ТО за одржавање и њихова допуна наоружањем и опремом.[12]

Војна реформа у јесен 1992.[уреди | уреди извор]

Структура[уреди | уреди извор]

Након реформе у јесен 1991. структура крајишке ТО је била сљедећа:[4][13]

  • Главни штаб ТО са приштапским јединицама
  • Први зонски штаб ТО за Далмацију са приштапским јединицама (три општинских штабова, три бригаде и један одред)
  • Други зонски штаб ТО за Лику са приштапским јединицама (три општинских штабова, три бригаде и два одреда)
  • Трећи зонски штаб ТО за Банију и Кордун са приштапским јединицама (седам општинских штабова и седам бригада)

Али убрзо је дошло до промена. На пример, на Кордуну је била формирана четврта бригада ТО, јер већ постојећих јединица није било довољно да би одбраниле линију фронта.[14]

Структура ТО Српске Крајине поново је промењена у прољеће 1992. Према наредби начелника Генералног штаба ЈНА генерала Благоје Аџића она је изгледала овако:[15]

  • Главни штаб ТО са приштапским јединицама
  • зонски штаб за Далмацију са приштапским јединицама (три општинских штабова, три бригаде, три дивизијуна и позадинска база)
  • зонски штаб за Лику са приштапским јединицама (четири општинских штабова, три бригаде, два одреда, три дивизијуна и позадинска база)
  • зонски штаб за Кордун са приштапским јединицама (четири општинских штабова, три бригаде, три дивизијуна и позадинска база)
  • зонски штаб за Банију са приштапским јединицама (пет општинских штабова, три бригаде, три дивизијуна и позадинска база)
  • зонски штаб за Западну Славонију са приштапским јединицама (четири општинских штабова, једна бригада, четири одреда, три дивизијуна и позадинска база)
  • зонски штаб за Источну Славонију, Барању и Западни Срем са приштапским јединицама (четири општинских штабова, четири бригаде, три дивизијуна и позадинска база)

Командовање[уреди | уреди извор]

Команданти ТО Српске Крајине су били:

  • генерал Илија Ђујић (септембар 1991 — новембар 1991.)[16]
  • пуковник Радослав Максић (новембар 1991 — март 1992.)[16]
  • генерал Милан Торбица (март 1992 — октобар 1992.)[16]
  • пуковник Миле Новаковић (октобар — новембар 1992.)[16]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Соколов 2018, стр. 76.
  2. ^ Соколов 2018, стр. 77.
  3. ^ Соколов 2018, стр. 76—77.
  4. ^ а б Соколов 2018, стр. 78.
  5. ^ Sekulić 2000, стр. 35.
  6. ^ а б в г д Соколов 2018, стр. 79.
  7. ^ Новаковић 2009, стр. 281.
  8. ^ Новаковић 2015, стр. 241.
  9. ^ Гуськова 2007, стр. 71.
  10. ^ Соколов 2019, стр. 96—98.
  11. ^ Dimitrijević 2010, стр. 305.
  12. ^ Соколов 2018, стр. 81.
  13. ^ Новаковић 2009, стр. 283—284.
  14. ^ Павловић 2018, стр. 537.
  15. ^ Соколов 2018, стр. 80.
  16. ^ а б в г Соколов 2018, стр. 78—79.

Литература[уреди | уреди извор]

књиге
  • Dimitrijević, B. (2010). Modernizacija i intervencija: jugoslovenski oklopne jedinice (на језику: српски) (1. изд.). Beograd: Institut za savremenu istoriju. стр. 406. ISBN 9788674031384. 
  • Dimitrijević, B (2017). Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom (на језику: српски). Beograd: Planeta print. стр. 374. ISBN 978-86-87877-07-8. 
  • Новаковић, Коста (2015). Кнински гарнизон (на језику: српски). Београд/Книн: Српско културно друштво Зора. стр. 307. ISBN 978-86-83809-81-3. 
  • Новаковић, Коста (2009). Српска Крајина: Успони, падови, уздизања (на језику: српски). Београд/Книн: Српско културно друштво Зора. стр. 602. ISBN 978-86-83809-54-7. 
  • Павловић, М., ур. (2018). Кордун: од Војне границе до Републике Српске Крајине 1881—1995. (на језику: српски). Београд: Институт за савремену историју. стр. 750. ISBN 978-86-7403-227-5. 
  • Sekulić, M. (2000). Knin je pao u Beogradu (на језику: српски). Bad Vilbel: Nidda Verlag Gmbh. стр. 295. 
  • Гуськова, Е. Ю., ур. (2007). Наши миротворцы на Балканах (на језику: руски). Москва: Индрик. стр. 360. ISBN 5-85759-397-2. 
чланци