Српска војска Крајине

Из Википедије, слободне енциклопедије
Српска војска Крајине
Emblem of the Serbian Army of Krajina.svg
Амблем Српске војске Крајине
Основана 1992.
Распуштена 1996.
Видови војске Копнене војска
РВиПВО
Главни штаб Книн
 Република Српска Крајина
Вођство
Предсједник Републике Милан Мартић (посљедњи)
Начелник Главног штаба Миле Мркшић (посљедњи)
Бројно стање
Активни састав 30.000-40.000

Српска војска Крајине, скраћено СВК, била је оружана сила Републике Српске Крајине. Војска крајишких Срба основана је 17. октобра 1992. године. Настала је спајањем јединица Територијалне одбране Републике Српске Крајине (ТОРСК), дијелова Југословенске народне армије и Милиције Крајине. Оружане снаге састојале су се од копнене војске и ваздухопловства. Српска војска Крајине престала је да постоји 1996. године, почетком интеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема у састав Хрватске.

Историја[уреди]

Од почетка сукоба у Хрватској, значајну улогу у првим окршајима имала је Милиција Крајине. Вршећи притисак на Србе, хрватска влада је отпустила већину Срба из централног апарата републичког министарства унутрашњих послова и многих насељених мјеста, гдје су већину становништва чинили Хрвати.[1] Покушаји да се уради исто и уведу нови службени симболи на униформе милиције у подручјима гдје Срби чини већина наишао је на отпор српских милиционера. Почетком првих сукоба правосудне структуре у неколико градова напустиле су републички МУП и основале Милицију Крајине, на челу са инсектором милиције из Книна Миланом Мартићем. Секретаријат унутрашњих послова на челу са Мартићен основан је 4. јануара 1991. године. Милиција Крајине је у више наврата учествовала у борбама, упркоси чињеници да су њени припадници били наоружани само лаким ватрним оружјем. Према западним истраживачима, у јулу 1991. имала је око 7.000 припадника и 20.000 људи у резервном саставу. Према српским ауторима, Милицију је 9. октобра 1991. чинило 1.200 обичних милиционера, 500 људи у специјалним јединицама и 1.200 резервиста. Они су били потчињени Секретаријату унутрашњих послова у седам градова, то су Книн, Кореница, Петриња, Војнић, Окучани, Бели Манастир и Вуковар.[2]

Од почетка непријатељстава у Југословенску народну армију мобилисан је већи број Срба из САО Крајине. Поред тога, команда ЈНА је организовала Територијалну одбрану Српске Крајине (ТО СК) од мјесних Срба. У новембру 1991. године, ТО СК се састојала од штаба, три регионална штаба (Далмација, Лика, Кордун и Банија), 13 општинских штабова, 13 бригада и 3 одреда. У њеним редовима било је 24.100 људи. Штаб ТО СК постављен је непосредно по наређењу генерала Вељка Кадијевића. За начелника штаба именован је генерал Илија Ђукић, а за његовог замјеника је постављен Душан Касум. До прољећа 1992. ТО Српске Крајине је борбе водила у оквиру ЈНА.[3]

Према Венсовом плану, прихваћен од сукобљених страна као основ за мировно рјешење, ЈНА је морала да напусти Хрватску и Српску Крајину. Између хрватских и српских положаја постављени су батаљони мировних снага Организације уједињених нација. Мировњаци су требали да прате прекид ватре и, у случају новог сукоба, да раздвоје сукобљене стране. Венсов план је предвиђао и уклањање тешког наоружања са линије фронта. У исто вријеме, оклопна возила и артиљерија, које је ЈНА оставила крајишким Србима, ускладиштен је по систему „двојног кључа”, али под надзором мировњака,[4] док је техника хрватска војска била ускладиштена без спољне контроле.[5]

Амблем Српске војске Крајине

За контролу граница крајишки Срби су 28. априла 1992. године основали Канцеларију посебних милицијних јединица. Ове јединице чинило је осам бригада које су имала око 24.000 људи и представљале су неку прелазну организацију од Територијалне одбране ка регуларној војсци. Војници ових бригада имали су само стељачко оружје, моторна возила и лака оклопна возила. Послије хрватског напада на Миљевачки плато почеле су припреме за успостављање регуларне војске. Издата је одговарајућа наредба 16. октобра 1992. године коју су потписали начелник штаба ТО генерал-потпуковник Милан Торбица, министар одбране пуковник Стојан Шпановић и министар унутрашњих послова Милан Мартић. Дана 27. новембра издата је наредба о организационим промјенама у војсци. Војска је промјенама била сачињена из Главног штаба и шест корпуса, одговорних за одређена географска подручја, свака са својим штабом. Јединица ТО и поједине бригаде милиције су распуштене, а њихови припадници су прикључени новим корпусима.[6]

Спровођећи реформе војска је одвојена од милиције. Министарство унутрашњих послова је основало специјалну бригаду, припадници су регрутовани на основу консурса 30. децембра 1992. године. Кандидати су били дужни да заврше милицијски курс у трајању 4—5 мјесеци. Било је предвиђено да обични милицајци могу служити само до 30 година, затим би били пребачени у мјесну полицијску станицу. Ова ограничења нису важила за официре. Бригада се састојала од 500 људи и била је стационирана у книнском гарнизону.

Комплетна опреба припадника Српске војске Крајине

Генерал Милисав Секулић је рекао да ове реформе не мијењају главни циљ, СВК је остала преименована ТО. Било је практично немогуће манервисати једницама, требало им је доста времена за премјештање. Све ово је доказана за вријеме хрватске офанзиве у области Масленице у јануару 1993. године.

Хрватска офанзива у области Масленице и наредне дуге борбе откриле су низ грешака у реорганизацији војске. Главни проблем је био недостатак јединица које се могу измјештати у друге области у кратком временском периоду. Да би се ова ситуација поправила, у Главном штабу је одлучено да се оснује ударна бригада, која ће послужити као оперативна резерва офанзивног карактера. Према плану команде, бригада је требала да има свој штаб, штабни батаљон, батаљон набавке, два оклопна батаљон мјешовитог састава, три ударна батаљона, мјештовиту противтенковску артиљеријску дивизију, мјешовиту артиљерски дивизију, два диверзантска одреда, противдиверзантски одред и мјешовиту хеликоптерску ескадрилу. Према плану, бригада се допуњавала војницима старости 19—25 година и официрима старости од 26 година па надаље. Предвиђено је да се формирање заврши до 19. марта, а бригада је требала бити потпуно спремна до 5. априла. Међутим спровођење овог пројекта није успјело и, током неког времена, фактички је угашено. Научене лекције Главни штаб је испољио 1995. године, у процесу формирања Корпуса специјалних јединица.[7]

Током хрватске офанзиве кодног назива операција „Олуја” Српска војска Крајине је неколико дана бранила позиције, а онда је почела да се повлачи на територију Републике Српске. Током борби Срби су претрпјели тешке губитке, убијено је или нестало 726 војника и 12 милицајаца. Хрватска војска је дио технике и опреме СВК заробила, највише од 21. корпуса СВК. Међутим, већина наоружања је евакуисана на територију Републике Српске, гдје је предата Војсци Републике Српске. Међу наоружање су била и 23 тенка М-84.[8]

У јесен 1995. године, током муслиманско-хрватске офанзиве на Републику Српску, у саставу 1. крајишког корпуса ВРС дјеловале су јединице, у којима се налазило неколико стотина војника СВК и 36. самостални противтенковски батаљон, којим је и даље командовао Главни штаб СВК. Са завршетком Рата у Босни и Херцеговине, батаљон је расформиран, а остатак технике је предат ВРС. Остат 11. корпуса СВК у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему демилитаризован је према Ердутском споразуму 1996. године. Техника корпуса је у мају и јуну пребачена у Савезну Републику Југославију и предата је Војсци Југославије на аеродрому у Сомбору.[9]

Милиција Крајине је постајала у сточној Славонији, Барањи и Западном Срему до1. јула 1996. године. Након тога је преименована у „прелазну полицију” са вишенационалним саставом. Дана 15. децембра 1997. године формално је постала дио Хрватске полиције.[2]

Учешће у ратним злочинима[уреди]

Низ акција формација крајишких Срба (масакр у Баћину, Масакр на Овчари и Ракетирање Загреба) сматра се ратним злочинима. Хашки тибунал је ратне злочине осудио генерала Мила Мркшића[10] и посљедњег предсједника Српске Крајине Милана Мартића.[11]

Организација[уреди]

Након повлачења јединица Југословенске народне армије из Републике Српске Крајине 1992. Територијалне одбране Републике Српске Крајине (ТОРСК) је прерасла у Српску војску Крајина (СВК). Главне јединице у формацији Српске војске Крајине били су корпуси, којих је по оснивању било шест. Корпусе је сачињавало 26 бригада и 5 пукова. Међутим по људству и по наоружању којом су располагали корпус СВК је више одговарао једној ојачаној бригади, а бригада ојачаном батаљону. Почетком 1995. године формиран је и седми (тј. нови шести, пошто је раније у мају 1995. године у Бљеску уништен 18. западнославонски корпус) Корпус специјалних јединица.

Организација Српске војске Крајине није била довољно развијена како би имала видове, али је у свом саставу поред копнених јединица имала и једну авијацијску бригаду као и две бригаде противваздушне одбране. Авијацијска бригада је уско била повезана са Ратним ваздухопловством и противваздушном одбраном Војске Републике Српске. Авиони са аеродрома Удбине летели су и на борбене задатке на Босанскохерцеговачком ратишту, а људство и летелице из ВРС су често били стационирани на том аеродрому.

Корпуси Српске војске Крајине су по организацији били састављени од по три до шест бригада и осталих потчињених јединица: мешовитог артиљеријског пука`или дивизиона, дивизиона ПВО, итд. По паду западног дела Републике Српске Крајине након Олује 11. Источнославонски корпус додатно је ојачан[9], па је пред распуштање имао око 30000 људи.

Бригаде су већински биле пешадијске (пбр), настале од бригада Територијалне одбране (ТО), али је у саставу неких корпуса било и по једна или две моторизоване бригаде (мтбр). Формирањем Корпуса специјалних јединица 1995. године оформљена је и једна оклопна бригада (окбр).

Људство[уреди]

Велики проблем Српске војске Крајине представљало је људство, које је у просеку било старости око 47 година[12]. Према планираној формацији, Српска војска Крајине је требала да има бројно стање од 80080 људи, али цифра никада није постигнут. Посебан проблем представљао је мањак официрског и подофицирског састава.

Према пуковнику Кости Новаковићу бројно стање је износило 62438 (772 официра, 2709 подофицира и 59002 војника) што је 78% од планиране формације.[13]

Према подацима генералштаба из 1994. године, бројно стање је износило 62805 (2890 официра, 4392 подофицира и 55886 војника).[14]

Генерал Милисав Секулић бројно стање је износило 71409 (3291 официра, 3424 подофицира и 60496 војника).[14]

Структура[уреди]

Мапа зона одговорности корпуса СВК

Формирањем Српске Крајине стално су вршене реформе, којима су настајале нове јединице. Општа структура Војске била је сљедећа:[15][16][17][4]

Током постојања Српске Крајине, Територијалном одбраном и војним формацијама су командовали:

Наоружање[уреди]

Тачан број наоружања током формирања Српске Крајине није познат. Према српском војном истраживачу Бојану Димитријевићу, након потписивања Венсковог плана Југословенска народна армија је напустила Српску Крајину, а дио технике је остављен јединицама Територијалне одбране. Према Главном штабу ТО Српске Крајине, на који се Димитријевић позива, ЈНА је оставила 262 тенка, 56 БТР и БМП, 1.360 артиљеријских топова свих калибара и 2.574 транспортна возила.[18] Према Давору Маријнау, Српска војска Крајине је1995. имала 303 тенка, 295 других оклопних возила, 360 артиљеријскх топова калибра 100 мм и више, неколико борбених авиона и хелиокоптера.[19]

Од оклопних возила крајишки Срби су користили тенкове Т-34-85, Т-55, M-84 и Т-72, БВП М-80, оклопна возила БОВ и ОТ М-60, а такође и M18 Хелкет и M36 Џексон.[9]

СВК је посједовала знатне количине различитих врста артиљерије. Према подацима Главног штаба СВК од 2. марта 1995. године, сва артиљерија је била подјељена у противтенковску и топове за подршку. Међу противтенковским топовима били су ЗИС-3 и МТ-12, артиљеријска подршка се састојала углавном од хаубица (Б-1, М-56, М-2, М-38, Д-30), топ М-46, минобацачи и ВБР (М-77 Огањ и М-63 Пламен).[20]

СВК је у посједу имала и борбене и транспортне авионе и хеликоптере. Међу њима 16 Ј-21 Јастреб, 2 Г-2 Галеб, 4 SA 342 Газела, 2 HN-42M Гама, 2 Ми-8Т, један Ан-2 и неколико Утва 66, Утва 75, Ј-20 Крагуј и Злин Z-526.[21]

Референце[уреди]

  1. Гуськова (2011). стр. 781.
  2. 2,0 2,1 Thomas, Mikulan & Pavlovic (2006). стр. 42.
  3. Новаковић (2009). стр. 281.
  4. 4,0 4,1 Новаковић (2015). стр. 241.
  5. Гуськова (2007). стр. 71.
  6. Новаковић (2015). стр. 223.
  7. Новаковић (2009). стр. 340.
  8. Dimitrijević (2010)
  9. 9,0 9,1 9,2 Dimitrijević (2010). стр. 306.
  10. „Mrkšić i drugi (IT-95-13/1)” (PDF). Приступљено 6. 7. 2017. 
  11. „Martić (IT-95-11)” (PDF). Приступљено 6. 7. 2017. 
  12. Рат за опстанак Срба Крајишника. Зборник радова 1. - Београд: Тело Принт. - 2010, pp. 204
  13. Новаковић (2009). стр. 292.
  14. 14,0 14,1 Рат за опстанак Срба Крајишника. Зборник радова 1. - Београд: Тело Принт. - 2010, pp. 199.
  15. Новаковић (2009). стр. 295.
  16. Thomas, Mikulan & Pavlovic (2006). стр. 32.
  17. Isby (2003). стр. 455.
  18. Dimitrijević (2010). стр. 305.
  19. Marijan (2007). стр. 38.
  20. Преглед артиљеријских оруђа у СВК. 2. марта 1995. године. С. 11.
  21. „РВ и ПВО Српске војске Крајине”. udruzenjepvlps.org. Приступљено 6. 7. 2017. 

Литература[уреди]

  • Гуськова Е.Ю. Независимая Хорватия с независимыми сербами // Югославия в XX веке: очерки политической истории / К. В. Никифоров (отв. ред.), А. И. Филимонова, А. Л. Шемякин и др. — М.: Индрик, 2011. — 888 с. — ISBN 978-5-91674-121-6.
  • Новаковић Коста. Кнински гарнизон. — Београд; Книн: Српско културно друштво Зора, 2015. — 307 с. — ISBN 978-86-83809-81-3.
  • Новаковић Коста. Српска Краjина: (успони, падови уздизања). — Београд; Книн: Српско културно друштво Зора, 2009. — 602 с. — ISBN 978-86-83809-54-7.
  • Dimitrijević B. Modernizacija i intervencija: jugoslovenski oklopne jedinice. — Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2010. — 406 с. — 400 экз. — ISBN 978-86-7403-138-4.
  • Davor Marjan. Oluja. — Zagreb: Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata, 2007. — 445 с.
  • Sekulić, Milisav. Knin je pao u Beogradu. — Nidda Verlag., 2000.
  • Radelić Zdenko, Marijan Davor, Barić Nikica, Bing Albert, Živić Dražen. Stvaranje hrvatske države i Domovinski rat. — Zagreb: Školska knjiga i Institut za povijest, 2006. — ISBN 953-0-60833-0.
  • Tarbuk Slobodan. Rat na Baniji 1991-1995. — Srpsko Kulturno Društvo «Zora», 2009. — 441 с.
  • David C. Isby. Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995. — Washington: Diane Publishing Company, 2003. — Vol. 1. — 501 p. — ISBN 978-0-7567-2930-1.
  • Nigel Thomas, Krunoslav Mikulan, Darko Pavlovic. The Yugoslav Wars (1): Slovenia & Croatia 1991-95. — Oxford: Osprey publishing, 2006. — 64 p. — ISBN 1-84176-963-0.

Спољашње везе[уреди]