Српска војска Крајине

Из Википедије, слободне енциклопедије
Српска војска Крајине
Emblem of the Serbian Army of Krajina.svg
Амблем Српске војске Крајине
Основана 1992.
Распуштена 1995.
Главни штаб Книн
Вођство
Предсједник Републике Милан Мартић (посљедњи)
Начелник Главног штаба Миле Мркшић (посљедњи)
Бројно стање
Активни састав 30.000-40.000

Српска војска Крајине (скр. СВК) је била оружана сила Републике Српске Крајине која је настала на простору СР Хрватске у процесу распада СФРЈ и која је активно учествовала у рату. Формирана је спајањем јединица Територијалне одбране Републике Српске Крајине (ТОРСК), делова ЈНА и српских добровољаца који су, махом, пристигли из Србије. После 21. фебруара 1992. и размештања снага Унпрофор-а у том делу бивше Југославије има готово искључиво дефанзивну улогу у односу на хрватске оружане снаге које су у наредним годинама извршиле ударе на:

датум догађај
21. јун 1992. Напад на Миљевачки плато
22. јануар 1993. Операција Масленица
917. септембар 1993. Операција Медачки џеп
13. мај 1995. Операција Бљесак
47. август 1995. Операција Олуја

Престала је да постоји са нестанком Републике Српске Крајине 1995. године. Њени генерали су касније оценили да СВК сама по себи није била у стању да успешно одбрани РСК од директног напада хрватских снага и да су се они уздали да ће им помоћ, у таквом случају, пружити како Војска Југославије, тако и војска Републике Српске, што се није догодило, али и да ће тај напад у старту спречити присуство снага УНПРОФОРа. Као главне разлоге за немогућност успешне одбране, навели су велику дужину и плиткоћу брањеног простора, чиме је онемогућено маневрисање, али и слабо стање у људству коме је мањкало официрског кадра и имало је просечну старост од око 47 година.

Организација Српске војске Крајине[уреди]

Након повлачења јединица Југословенске народне армије из Републике Српске Крајине 1992. Територијалне одбране Републике Српске Крајине (ТОРСК) је прерасла у Српску војску Крајина (СВК). Главне јединице у формацији Српске војске Крајине били су корпуси, којих је по оснивању било шест. Корпусе је сачињавало 26 бригада и 5 пукова. Међутим по људству и по наоружању којом су располагали корпус СВК је више одговарао једној ојачаној бригади, а бригада ојачаном батаљону. Почетком 1995. године формиран је и седми (тј. нови шести, пошто је раније у мају 1995. године у Бљеску уништен 18. западнославонски корпус) Корпус специјалних јединица.

Пришивач СВК

Организација Српске војске Крајине није била довољно развијена како би имала видове, али је у свом саставу поред копнених јединица имала и једну авијацијску бригаду као и две бригаде противваздушне одбране. Авијацијска бригада је уско била повезана са Ратним ваздухопловством и противваздушном одбраном Војске Републике Српске. Авиони са аеродрома Удбине летели су и на борбене задатке на Босанскохерцеговачком ратишту, а људство и летелице из ВРС су често били стационирани на том аеродрому.

Корпуси Српске војске Крајине су по организацији били састављени од по три до шест бригада и осталих потчињених јединица: мешовитог артиљеријског пука`или дивизиона, дивизиона ПВО, итд. По паду западног дела Републике Српске Крајине након Олује 11. Источнославонски корпус додатно је ојачан[1], па је пред распуштање имао око 30000 људи.

Бригаде су већински биле пешадијске (пбр), настале од бригада Територијалне одбране (ТО), али је у саставу неких корпуса било и по једна или две моторизоване бригаде (мтбр). Формирањем Корпуса специјалних јединица 1995. године оформљена је и једна оклопна бригада (окбр).

Људство[уреди]

Опрема бораца СВК

Велики проблем Српске војске Крајине представљало је људство, које је у просеку било старости око 47 година[2]. Према планираној формацији, Српска војска Крајине је требала да има бројно стање од 80080 људи, али цифра никада није постигнут. Посебан проблем представљао је мањак официрског и подофицирског састава.

Према пуковнику Кости Новаковићу бројно стање је износило 62438 (772 официра, 2709 подофицира и 59002 војника) што је 78% од планиране формације.[3]

Према подацима генералштаба из 1994. године, бројно стање је износило 62805 (2890 официра, 4392 подофицира и 55886 војника).[4]

Генерал Милисав Секулић бројно стање је износило 71409 (3291 официра, 3424 подофицира и 60496 војника).[4]

Формација[уреди]

Мапа зона одговорности корпуса СВК

Формирањем Српске Крајине стално су вршене реформе, којима су настајале нове јединице. Општа структура Војске била је сљедећа:[5][6][7][8]

Током постојања Српске Крајине, Територијалном одбраном и војним формацијама су командовали:

Наоружање[уреди]

Референце[уреди]

  1. Dimitrijević (2010). стр. 306.
  2. Рат за опстанак Срба Крајишника. Зборник радова 1. - Београд: Тело Принт. - 2010, pp. 204
  3. Новаковић (2009). стр. 292.
  4. 4,0 4,1 Рат за опстанак Срба Крајишника. Зборник радова 1. - Београд: Тело Принт. - 2010, pp. 199.
  5. Новаковић (2009). стр. 295.
  6. Thomas, Mikulan & Pavlovic (2006). стр. 32.
  7. Isby (2003). стр. 455.
  8. Новаковић (2015). стр. 241.

Литература[уреди]

  • Гуськова Е.Ю. Независимая Хорватия с независимыми сербами // Югославия в XX веке: очерки политической истории / К. В. Никифоров (отв. ред.), А. И. Филимонова, А. Л. Шемякин и др. — М.: Индрик, 2011. — 888 с. — ISBN 978-5-91674-121-6.
  • Новаковић Коста. Кнински гарнизон. — Београд; Книн: Српско културно друштво Зора, 2015. — 307 с. — ISBN 978-86-83809-81-3.
  • Новаковић Коста. Српска Краjина: (успони, падови уздизања). — Београд; Книн: Српско културно друштво Зора, 2009. — 602 с. — ISBN 978-86-83809-54-7.
  • Dimitrijević B. Modernizacija i intervencija: jugoslovenski oklopne jedinice. — Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2010. — 406 с. — 400 экз. — ISBN 978-86-7403-138-4.
  • Davor Marjan. Oluja. — Zagreb: Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata, 2007. — 445 с.
  • Sekulić, Milisav. Knin je pao u Beogradu. — Nidda Verlag., 2000.
  • Radelić Zdenko, Marijan Davor, Barić Nikica, Bing Albert, Živić Dražen. Stvaranje hrvatske države i Domovinski rat. — Zagreb: Školska knjiga i Institut za povijest, 2006. — ISBN 953-0-60833-0.
  • Tarbuk Slobodan. Rat na Baniji 1991-1995. — Srpsko Kulturno Društvo «Zora», 2009. — 441 с.
  • David C. Isby. Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995. — Washington: Diane Publishing Company, 2003. — Vol. 1. — 501 p. — ISBN 978-0-7567-2930-1.
  • Nigel Thomas, Krunoslav Mikulan, Darko Pavlovic. The Yugoslav Wars (1): Slovenia & Croatia 1991-95. — Oxford: Osprey publishing, 2006. — 64 p. — ISBN 1-84176-963-0.

Спољашње везе[уреди]