Пређи на садржај

Религијска деноминација

С Википедије, слободне енциклопедије
Главне деноминације и религије света

Религијска деноминација (или просто деноминација) је подгрупа унутар неке религије, која делује под заједничким именом, традицијом и идентитетом.

Израз се често користи да опише разне хришћанске деноминације (на пример, православље, римокатолицизам, и многе варијације протестантизма или ресторационизма). Такође се користи да опише четири гране јудаизма (ортодоксни, конзервативни, реформски и реконструистички), и (ређе, али такође исправно) за описивање две главне гране ислама (сунитски и шиитски[1][2]) као и разне потподеле као што су подсекте,[3] школе права,[4] теолошких школа[5] и верских покрета.[6][7]

Религиозне деноминације 2020. године‍
Католичка
  
1.688 0%
Протестантска
  
1.141 0%
Православна
  
37 0%
Други Хришћани
  
04 0%
Сунизам
  
2.239 0%
Шиизам
  
248 0%
Нерелигиозност
  
1.558 0%
Вишнуизам
  
1.024 0%
Шивизам
  
403 0%
Шактизам
  
048 0%
Други хиндуизам
  
039 0%
Будизам
  
662 0%
Народне религије
  
561 0%
Друге религије
  
079 0%

Највећа светска верска деноминација је сунитски ислам.[8][9][10][11]

Хришћанство

[уреди | уреди извор]

Хришћанска деноминација је генерички термин за посебно религиозно тело идентификовано особинама као што су заједничко име, структура, вођство и доктрина. Појединачна тела, међутим, могу користити алтернативне термине да описују себе, као што су црква или заједништво. Поделе између једне и друге групе дефинисане су доктрином и црквеним ауторитетом; питања као што су библијско тумачење, ауторитет апостолског наслеђа, есхатологија и папски примат често одвајају једну деноминацију од друге. Групе деноминација које често деле слична веровања, праксе и историјске везе познате су као огранци хришћанства.

Хиндуизам

[уреди | уреди извор]

In Hinduism, the major deity or philosophical belief identifies a denomination, which also typically has distinct cultural and religious practices. The major denominations include Shaivism, Shaktism, Vaishnavism and Smartism.

Један исцрпни извештај Пјуовог истраживачког центра сугерише да се 25% анкетираних муслимана глобално идентификује као неденоминациони муслимани.[12] Историјски гледано, ислам је био подељен на три велике секте добро познате као сунити, хариџити и шиити. Данас сунити чине око 90% укупне муслиманске популације, док су шиити око 10%.[13] Данас су многе шиитске секте изумрле. Главне преживеле имамско-муслиманске секте су усулизам (са скоро више од 8,5%), низатски исмајилизам (са скоро више од 1%), алевизам (са нешто више од 0,5%[14] али мање од 1%[15]). Друге постојеће групе укључују заидски шиити из Јемена чија популација чини скоро 0,5% муслиманске популације у свету, мусталски исмајили (са скоро 0,1%[16] чији присталице Тејаби живе у држави Гуџарат у Индији и граду Карачи у Пакистану. Такође постоје значајне популације дијаспоре у Европи, Северној Америци, Далеком истоку и Источној Африци[17]), и Ибади од хариџита чија се популација смањила на ниво испод 0,15%. С друге стране, нове муслиманске секте попут афроамеричких муслимана, ахмадских муслимана[18] (са скоро 1%[19]), неденоминационих муслимана, куранстички муслиман[20] укупне светске муслиманске популације) касније су се самостално развијале.

Вишеденоминациони

[уреди | уреди извор]

Термин „вишеденоминација“ може да опише (на пример) верски догађај који укључује неколико верских деноминација из понекад неповезаних верских група. Многи грађански догађаји укључују верске делове које предводе представници неколико верских деноминација како би били што инклузивнији или репрезентативни за очекивану популацију или публику. На пример: недељна миса захвалности у Кампаменто Есперанци (енглески: Камп Хоуп) у Чилеу, где су службе предводили и римокатолички свештеник и евангелистички проповедник током рударске несреће у Копијапоу у Чилеу 2010. године.[21][22]

Капелани - често заређено свештенство било које религије - често се додељују секуларним организацијама како би пружили духовну подршку њиховим члановима који могу припадати било којој од многих различитих религија или деноминација. Многи од ових капелана, посебно они који служе у војсци или другим великим секуларним организацијама, посебно су обучени да служе припадницима многих различитих вера, чак и вероисповести са супротстављеном верском идеологијом од оне вере самог капелана.[23]

Војне организације које немају велики број чланова из неколико појединачних мањих, али сродних деноминација, рутински ће одржавати вишеденоминацијске верске службе, које се често генерички називају „протестантске“ недељне службе, тако да мањинске протестантске деноминације нису изостављене или необслужене.[24]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Aaron W. Hughes (2013). Muslim Identities: An Introduction to Islam. Columbia University Press. стр. 62. ISBN 9780231531924. 
  2. ^ Theodore Gabriel; Rabiha Hannan (2011). Islam and the Veil: Theoretical and Regional Contexts. Bloomsbury Publishing. стр. 58. ISBN 9781441161376. 
  3. ^ Aaron W. Hughes (2013). Muslim Identities: An Introduction to Islam. Columbia University Press. стр. 129. ISBN 9780231531924. 
  4. ^ Muzaffar Husain Syed; B D Usmani (2011). Concise History of Islam. Vij Books India. стр. 73. ISBN 9789382573470. 
  5. ^ Ali Paya (2013). The Misty Land of Ideas and The Light of Dialogue: An Anthology of Comparative Philosophy: Western & Islamic. ICAS Press. стр. 23. ISBN 9781904063575. 
  6. ^ Joseph Kostiner (2009). Conflict and Cooperation in the Gulf Region. Springer Science & Business Media. стр. 212. ISBN 9783531913377. 
  7. ^ Muhammad Moj (2015). The Deoband Madrassah Movement: Countercultural Trends and Tendencies. Anthem Press. стр. 13. ISBN 9781783084463. 
  8. ^ „Number of Muslims ahead of Catholics, says Vatican | Religion | The Guardian”. amp.theguardian.com. Приступљено 2021-08-26. 
  9. ^ Bialik, Carl (2008-04-09). „Muslims May Have Overtaken Catholics a While Ago”. Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Приступљено 2021-08-26. 
  10. ^ CARL BIALIK (9. 4. 2008). „Muslims May Have Overtaken Catholics a While Ago”. The Wall Street Journal. Приступљено 5. 9. 2015. 
  11. ^ Connie R. Green, Sandra Brenneman Oldendorf, Religious Diversity and Children's Literature: Strategies and Resources, Information Age Publishing, 2011, p. 156.
  12. ^ „Preface”. 9. 8. 2012. 
  13. ^ „Mapping the Global Muslim Population”. 7. 10. 2009. Приступљено 10. 12. 2014. 
  14. ^ According to David Shankland, 15% of Turkey's population. in Structure and Function in Turkish Society. Isis Press, 2006, p. 81.
  15. ^ According to Krisztina Kehl-Bodrogi, Syncretistic Religious Communities in the Near East edited by her, B. Kellner-Heinkele, & A. Otter-Beaujean. Leiden: Brill, 1997.
  16. ^ „Tehelka - India's Independent Weekly News Magazine”. Архивирано из оригинала 2016-03-04. г. Приступљено 2015-11-10. 
  17. ^ Paul, Eva (2006). Die Dawoodi Bohras – eine indische Gemeinschaft in Ostafrika (PDF). Beiträge zur 1. Kölner Afrikawissenschaftlichen Nachwuchstagung. 
  18. ^ Simon Ross Valentine (2008-10-06). Islam and the Ahmadiyya Jamaʻat: History, Belief, Practice. Columbia University Press. стр. 61. ISBN 978-0-231-70094-8. 
  19. ^ Larry DeVries; Don Baker; Dan Overmyer (јануар 2011). Asian Religions in British Columbia. University of Columbia Press. ISBN 978-0-7748-1662-5. Приступљено 29. 3. 2014. „The community currently numbers around 15 million spread around the world 
  20. ^ Destined Encounters - Page 203, Sury Pullat - 2014
  21. ^ Chile mine: Rescued men attend service of thanks, BBC News, 17 October 2010
  22. ^ Raphael, Angie (18. 10. 2010). „Freed miners return to Chile's Camp Hope”. Herald Sun. Приступљено 18. 10. 2010. 
  23. ^ Christmas in Prison - A Quiet One, Independent News, New Zealand, Press Release: Department Of Corrections, 13 December 2007
  24. ^ Obamas Make Rare Trip to Church While in Hawaii, ABC News (US), MARK NIESSE 26 December 2010

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]