Žigmund Tomašević

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ne poistovećivati sa Isom Isakovićem ili Ahmedom Hercegovskim.
Žigmund
Princ Bosne
Datum rođenja 1456.
Država rođenja Kraljevina Bosna
Datum smrti nakon 1493.
Država smrti Osmansko carstvo
Grob Karesi, Mala Azija
Dinastija Kotromanići
Otac Stefan Tomaš
Majka Katarina Kosača Kotromanić
Prethodnik Stefan Tomašević
Naslednik mlađa sestra Katarina

Žigmund Tomašević Kotromanić, poznat i kao Sigismund Kotromanić, Šimun Kotromanski i Žigismundije /kasnije: Ishak-beg Kraljević/ (oko 1450, Kraljeva Sutjeska — nakon 1493) bio je princ Bosne, sin kralja Stefana Tomaševića i kraljice Katarine.

Život[уреди]

Žigmund Tomašević je bio najstariji sin kralja Stefana Tomaša i kraljice Katarine Kosače-Kotromanić. Imao je starijeg polubrata, Stefana Tomaševića, sina njegovog oca i krstjanke Vojače, te mlađu sestru Katarinu. Pored brata i sestre, Žigmund je imao i dva polubrata nepoznatog imena koji se pominju 1445. godine.[1]

Istoričari se ne slažu oko godine rođenja Žigmunda Tomaševića. Jedni kažu da je Žigmund u trenutku pada Bosne imao između 12 i 14 godina (što bi značilo da je rođen oko 1450. godine)[2], a drugi da je imao sedam (što bi značilo da je rođen oko 1456. godine).[3]

Žigmundov otac je umro 10. jula 1461. godine, te bosansku krunu nasljeđuje Žigmundov stariji polubrat. Šimun je sa majkom i sestrom nastavio živjeti na dvoru svoga brata i njegove supruge, Jerine Branković Marije.

Pad Bosne[уреди]

Tokom pada Bosne 1463. godine, maloletna deca kralja Tomaša Ostojića, Sigismund i Katarina, zarobljeni su i odvedeni u Tursku i tamo su nasilno konvertovani u islam. Bežeći pred Turcima, Žigmundova majka Katarina je u Dubrovniku 26. oktobra ostavila na čuvanje mač svoga muža. To je učinila „pod zavjetom, da se on dadne njenom sinu Žigmundu, kad se oslobodi turskog ropstva”, kako bi se borio za oslobođenje svoje zemlje. Ovaj podatak iz Dubrovačkog arhiva predstavlja prvi pomen Žigmunda.[4]

U sultanovoj službi[уреди]

Sigismund se dobro snašao, pa se vremenom u izvorima spominje kao Isak sandžak beg u Maloj Aziji. U istorijskim izvorima Isak sandžak beg pominje se dva puta 1487 i 1493. godine kao sandžak beg u Maloj Aziji.[5]

Prelaskom na islam uzeo je ime Ishak, ali je i nakon toga po ocu nazivan Kraloğlu, što na turskom jeziku znači „kraljević”, „kraljev sin”.[6] Sultanu Mehmedu II bio je posebno drag. Zbog svog humora i sirovih šala često je bio pozivan na druženja sa njim.[7] Posljedni put је pomenut u Egiptu, u jednom dokumentu iz decembra 1493. godine. Vrlo je vjerovatno da je umro u provinciji Karesi kojom je i upravljao.

Nikada se nije vratio hrišćanstvu. Njegova majka, kraljica Katarina se do kraja života borila da svoju decu izbavi iz Turskog zarobljeništva.[8]

Preci[уреди]

Vidi još[уреди]


Reference[уреди]

  1. Spasić, Palavestra, Mrđenović, Dušan;Aleksandar;Dušan (1991). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele. Beograd. стр. 83. ISBN 86-7685-007-0. 
  2. Šanjek, Franjo (2005). Fenomen „krstjani” u srednjovjekovnoj Bosni i Humu: zbornik radova. Institut za istoriju.
  3. Бабингер 2010, стр. 201.
  4. Tadić 1939, стр. 110; Ковачевић 1964, стр. 219; Тошић 1997, стр. 87.
  5. Spasić, Palavestra, Mrđenović, Dušan;Aleksandar;Dušan (1991). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele. Beograd. стр. 87. ISBN 86-7685-007-0. 
  6. Елезовић 1939, стр. 65; Бабингер 2010, стр. 201.
  7. Бабингер 2010, стр. 201; Тошић 1997, стр. 109.
  8. Fajfrić, Željko (200). Kotromanići. Šid: DD "Grafosrem" – Šid i Srbska pravoslavna zajednica. стр. 83 i 87. ISBN 86-7685-007-0. 

Literatura[уреди]

  • Бабингер, Франц (2010). Мехмед Освајач и његово доба. С немачког превео Томислав Бекић. Београд: Алгоритам. 
  • Елезовић, Глиша (1939). „Краљ К'зи”. Браство 30: 49—69. 
  • Ковачевић, Десанка (1964). „Пад босанске средњовјековне државе по дубровачким изворима”. Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине 14: 205—220. 
  • Spasić, Palavestra, Mrđenović, Dušan;Aleksandar;Dušan (1991). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele. Beograd. стр. 83 i 87. ISBN 86-7685-007-0. 
  • Tadić, Jorjo (1939). Promet putnika u starom Dubrovniku. Dubrovnik: Turistički savez u Dubrovniku. 
  • Тошић, Ђуро (1997). „Босанска краљица Катарина (1425-1478)”. Зборник за историју Босне и Херцеговине 2: 73—112. 
  • Fajfrić, Željko (200). Kotromanići. Šid: DD "Grafosrem" – Šid i Srbska pravoslavna zajednica. стр. 83 i 87. ISBN 86-7685-007-0.