Пређи на садржај

Јаја Кан

С Википедије, слободне енциклопедије
Јаја Кан
Лични подаци
Датум рођења(1917-02-04)4. фебруар 1917.
Место рођењаЧаквал, Британска Индија
Датум смрти10. август 1980.(1980-08-10) (63 год.)
Место смртиРавалпинди, Пакистан
Професијагенерал
25. март 1969 — 20. децембар 1971.
ПретходникАјуб Кан
НаследникЗулфикар Али Буто

Ага Мухамед Јаја Кан (урд. آغا محمد یحیٰی خان, 4. фебруар 1917 − 10. август 1980) био је пакистански војни официр, који је служио као трећи председник Пакистана од 1969. до 1971. године. Такође је служио као врховни заповедник пакистанске војске од 1966. до 1971. године. Заједно с Тика Каном, сматра се за главног архитекту геноцида у Бангладешу 1971. године.[1][2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1917. године у породици кизилбашијског порекла.[3][4] Његова породица вуче порекло од елитне класе ратника у служби иранског освајача Надир Шаха. Школовао се на Универзитету Панџаб у Лахору. Од 1939. је служио у Британској индијској војсци. Борио се у Другом светском рату на медитеранском попришту рата и промакнут је у мајора (обнашајући дужност потпуковника). Након стварања Пакистана 1947, напредовао је у пакистанској војсци. Током Другог индијско-пакистанског рата 1965, Кан је помогао у извршењу тајне инфилтрације у Кашмир под индијском управом. Након контроверзног именовања да преузме војно заповедништво 1966, Кан је наследио функцију председника од Ајуб Кана, који је поднео оставку у марту 1969. године.

Председнички мандат Јаја Кана обележио је ратно стање суспендовањем устава 1969. године. Након првих парламентарних избора 1970, блокирао је прелаз власти на победничког Шеика Муџибура Рахмана из Источног Пакистана. У марту 1971, Кан је наредио Операцију Рефлектор у покушају сузбијања бенгалског национализма. То је довело до ослободилачког рата Бангладеша истог месеца. Јаја Кан је био централна и одговорна личност у почињењу геноцида у Бангладешу, током којег је убијено од 300.000 до 3.000.000 Бенгалаца, а између 200.000 до 400.000 жена је силовано.[5][6] У децембру 1971, Пакистан је извео превентивне нападе против индијске војске која је у рату била савезник Бангладеша, што је кулминисало почетком Трећег индијско-пакистанског рата. Ратови су резултовали предајом пакистанских оружаних снага у Источном Пакистану, а Источни Пакистан се одвојио као независна Република Бангладеш. Након предаје, Кан је дао оставку на војно заповедништво и пренио председништво на Зулфикара Али Бута. Кан је остао у кућном притвору до 1979. када га је пустио Фазле Хак. Кан је преминуо следеће године у Равалпиндију, а сахрањен је у Пешавару.

Канов кратки режим сматран је водећим узроком распада Пакистана. Негативно га гледају и у Бангладешу, јер га се сматра главним архитектом геноцида, али и у Пакистану због губитка територије Бангладеша.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Totten, Samuel; Parsons, William S.; Charny, Israel W. (2004). Century of Genocide: Critical Essays and Eyewitness Accounts (на језику: енглески). Psychology Press. стр. 295—303. ISBN 978-0-415-94430-4. „The Pakistani government (the Yahya regime) was primarily responsible for the genocide. Not only did it prevent the Awami League and Rahman from forming the federal government, but it opted for a military solution to a constitutional crisis. In doing so, it decided to unleash a brutal military operation in order to terrorize the Bengalis. Yahya's decision to put General Tikka Khan (who had earned the name of "Butcher of Baluchistan" for his earlier brutal suppression of Baluchi nationals in the 1960s) in charge of the military operation in Bangladesh was an overt signal of the regime's intention to launch a genocide. 
  2. ^ Mishra, Pankaj (2013-09-16). „Unholy Alliances”. The New Yorker (на језику: енглески). ISSN 0028-792X. Приступљено 2023-09-03. „The military junta—led by General Yahya Khan, who had assumed power in 1969—was reluctant to accept the election results, and Khan postponed convening Pakistan's National Assembly... On March 25, 1971, the Pakistani Army launched a full-scale campaign, known as Operation Searchlight. After arresting Mujib and abducting him to West Pakistan and banning his party, it set about massacring his supporters, with American weapons. Firing squads spread out across East Pakistan, sometimes assisted by local collaborators from Islamist groups that had been humiliated in the elections. In the countryside, where the armed resistance was strongest, the Pakistani military burned and strafed villages, killing thousands and turning many more into refugees. Hindus, who composed more than ten per cent of the population, were targeted, their un-Muslimness ascertained by a quick inspection underneath their lungis. Tens of thousands of women were raped in a campaign of terror. 
  3. ^ Mikaberidze, Alexander, ур. (2011). Conflict and Conquest in the Islamic World a Historical Encyclopedia. Santa Barbara: ABC-CLIOm 2011. ISBN 978-1598843378. 
  4. ^ Democracy, security, and development in India. By Raju G. C. Thomas.
  5. ^ „The Past has yet to Leave the Present: Genocide in Bangladesh”. Harvard International Review (на језику: енглески). 2023-02-01. Приступљено 2023-09-03. 
  6. ^ „House Resolution1430 - Recognizing the Bangladesh Genocide of 1971”. United States Congress. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]