Административна подела Краљевине Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Подела Краљевине Србије на срезове, према стању из 1900. године

Административна подела Краљевине Србије је управна (административно-територијална) подела Краљевине Србије у раздобљу од 1882. до 1918. године. Тадашњу тростепену административну поделу државног подручја Краљевине Србије чинили су: окрузи, срезови и општине.

Окрузи и срезови Краљевине Србије[уреди]

Подела Краљевине Србије на округе, према стању из 1900. године.

Краљевина Србија је 1882. наследила дотадашњу административну поделу Кнежевине Србије, а прве промене су учињене већ током 1884. године, након усвајања нових законских решења.

Законом о административној подели земље из 1890. године Краљевина Србија била је подељена на 15 округа: Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Пиротски, Подрински, Подунавски, Пожаревачки, Руднички, Тимочки, Топлички, Ужички и Црноречки.[1] Вароши Београд и Ниш добили су статус посебних управа.

Законом о изменама административне поделе Краљевине Србије из 1896. Србија је поново подељена на 15 округа, али је овај закон укинуо административну управу вароши Нишу и уместо ње је предвидео формирање Нишког округа, а Црноречки округ је укинут.

Законом од 24. јануара 1900. Подунавски округ је подељен на Београдски и Смедеревски округ. Након тога је законом од 10. априла 1902. године из Рудничког округа издвојен Чачански округ. Тако је за време пописа 1910. године Краљевина Србија имала 17 округа: Београдски, Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Нишки, Пиротски, Подрински, Пожаревачки, Руднички, Смедеревски, Тимочки, Топлички, Ужички и Чачански.

Нови крајеви (1912—1918)[уреди]

Протеривањем турске војске и ослобађањем делова територија, постављана је нова српска власт. У том процесу, прво је извршена територијално-администартивна подела нових крајева, која је имала две одвојене фазе привремену и коначну.

Привремена административно-територијална подела нових крајева је постојала од краја 1912. до средине 1913. године. Први срезови и окрузи су образовани одмах након уласка српске војске и престанка војних операција. Носили су назив „привремени војни окрузи и срезови“, на чијем челу су били привремени окружни и срески начелници. Образовани су следећи окрузи: Новопазарски, Приштински, Кумановски, Скопљански, Тетовски, Призренски, Дебарски, Поморски, Пљеваљски и Битољски.

Министар унутрашњих дела је 24. августа 1913. године одлучио да се ослобођене области поделе на 11 округа: Битољски, Дебарски, Кавадарски, Новопазарски, Кумановски, Пљеваљски, Призренски, Приштински, Скопски, Тетовски и Штипски.

Нешто касније, 19. новембра 1913. године, министар унутрашњих дела је донео решење којим је био укинут округ Пљеваски, а нови Пријепољски округ је образован у Пријепољу. Ово је била последица уступања Пљеваља Црној Гори. Истим решењем укинут је и округ Дебарски, а образован нов, Охридски округ са седиштем у Охриду. Министар је овим решењем образовао још Звечански округ са седиштем у Косовској Митровици.

Министарство унутрашњих дела је неколико пута мењало називе појединих округа и срезова, са циљем да се обнове стари називи или да се што више приближе српскословенском, средњовековном називу.[2]

Предвиђени окрузи су били: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.[3]

Нових 11 округа од 24. августа 1913. године делило се на 46 срезова.[4]

Види још[уреди]

Окрузи Краљевине Србије наставили су да постоје и у Краљевини СХС, до 1922. године

Референце[уреди]

  1. ^ Љушић 2001, стр. 34.
  2. ^ ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ КРАЈЕВА ПРИСАЈЕДИЊЕНИХ СРБИЈИ ПОСЛЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА 1912- 1913, Владимир Д. Вучковић
  3. ^ М. Јагодић, Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир, Историјски институт САНУ, Београд 2010, 43.
  4. ^ Српске новине, 27. августа 1913., страна 4

Литература[уреди]