Административна подела Југославије
Административна подела Југославије обухвата административно-територијалну поделу Југославије у три историјска раздобља, од којих прво обухвата период Краљевине СХС/Југославије (1918-1941), друго период ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ (1944-1992), а треће период СРЈ/ДЗСЦГ (1992-2006).
За време Краљевине СХС/Југославије, држава је прво била била подељена на покрајине, а потом на области и најзад на бановине, а ниже административно-територијалне јединице биле су окрузи (жупаније), срезови (котари) и општине.[1]
У време социјалистичке Југославије, држава се делила на федералне једнице, које су називане народним, а потом социјалистичким републикама, а ниже административно-територијалне јединице су у разним периодима биле: покрајине, области, окрузи, срезови и општине.
За време постојања СРЈ, држава се такође делила на федералне јединице.
Краљевина СХС/Југославија
[уреди | уреди извор]
Током постојања Краљевине СХС (1918-1929), односно Краљевине Југославије (1929-1941), админинистративно-територијална организација државе прошла је кроз три развојне фазе: прву је обележило постојање привремених покрајина, са окрузима/жупанијама и срезовима/котарима (1918-1922), док се друга одликовала поделом целокупног државног подручја на новоформиране области (1922-1929), а трећа поделом на бановине (1929-1941).[1][2]
Покрајине и окрузи/жупаније
[уреди | уреди извор]
У периоду од уједињења 1918. године, па све до 1922. године у Краљевини СХС постојало је седам привремених покрајина, које су се делиле на округе или жупаније, а те јединице на срезове или котаре, који су се даље делили на вароши и општине.
Територија Краљевине СХС била је подељена на 7 покрајина:
- Србија (подручје дотадашње Краљевине Србије)[3]
- Црна Гора
- Босна и Херцеговина
- Далмација
- Хрватска и Славонија (Хрватска, Славонија, Међимурје, острво Крк са општином Кастав)
- Словенија (Словенија са Прекомурјем)
- Банат, Бачка и Барања
Области
[уреди | уреди извор]
Доношењем Видовданског устава из 1921. године, Краљевина СХС је преуређена у унитарну државу без покрајина, уместо којих су установљене мање административне јединице - области, чији је укупан број (33) и територијални опсег био прописан посебном уредбом од 26. априла 1922. године.[4] Упоредо са постепеним укидањем покрајинских управа (1922-1925) и оснивањем области, започео је и процес укидања дотадашњих округа, односно жупанија (1922-1927), а новостворене области су подељене на срезове, односно котаре. У појединим деловима државе, процес укидања старих административних јединица и успостављања нових обласних управа одвијао се са закашњњем, тако да су последње жупанијске управе укинуте тек 1927. године.[5][2]
Територија Краљевине СХС била је подељена на 33 области:
Бановине
[уреди | уреди извор]
Од 1929, након проглашења Краљевине Југославије, административно се дели се на бановине:
- Дравска бановина, седиште Љубљана (1929—1941)
- Бановина Хрватска, седиште Загреб (1939—1941)
- Савска бановина, седиште Загреб (1929—1939)
- Приморска бановина, седиште Сплит (1929—1939)
- Врбаска бановина, седиште Бања Лука (1929—1941)
- Дринска бановина, седиште Сарајево (1929—1941)
- Зетска бановина, седиште Цетиње (1929—1941)
- Дунавска бановина, седиште Нови Сад (1929—1941)
- Моравска бановина, седиште Ниш (1929—1941)
- Вардарска бановина, седиште Скопље (1929—1941)
- Град Београд, са Земуном и Панчевом чине засебну административну јединицу.
Као уступак Хрватима у Југославији, Бановина Хрватска је настала 1939. спајањем Приморске и Савске бановине, са појединим деловима Врбаске, Дринске, Зетске и Дунавске бановине.
ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ
[уреди | уреди извор]Стварањем Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), држава је преуређена у федерацију, са шест федералних јединица, која су за време постојања ФНРЈ (1945-1963) називане народним републикама, а потом су за време постојања СФРЈ (1963-1992) називане социјалистичким републикама. У саставу поједних федреалних јединица постојале су аутономне покрајине, аутономне области (и административне области, само 1949-1951), као и ниже јединице, чија се структура временом мењала (окрузи, срезови, градови, општине).
Федералне и аутономне јединице
[уреди | уреди извор]Државно подручје ФНРЈ/СФРЈ било је подељена на шест народних, односно социјалистичких република, од којих је само НР/СР Србија имала аутономне јединице: Војводину (аутономна покрајина) и Косово и Метохију (аутономна област, а потом аутономна покрајина). Главни град је био Београд.[2]
СФРЈ су сачињавале следеће федералне и аутономне јединице:
Територијална организација република
[уреди | уреди извор]Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Мада је устав ФНРЈ 1946. изричито предвиђао округе, њихово постојање било је доведено у питање већ у првом Општем закону о народним одборима 21. маја 1946, тиме што је члан 9. тог закона утврдио да мање републике не морају имати округе. Потом су све четири републике које су имале округе одлучиле да их укину својим законима у току 1947. године, а међу њима и Србија. Али чим су окрузи укинути, осетио се њихов недостатак. Зато је Президијум Народне скупштине ФНРЈ 24. марта 1949. године прописао обавезу оснивања области у свим републикама, осим у Црној Гори, као и то да се аутономне јединице Војводина и Косово и Метохија неће делити на области. Међутим, и области су биле кратког века, јер су нестале већ 1951. године.[6]
Пре 1955. године постојало је чак 338 срезова (укључени и градови), након тога Републичким је прописима њихов број смањен на 107 срезова. Број им се даље смањивао, крајем 1958. било их је 91. На дан 1. јануара 1960. било их је 75. Разлог смањењу биле су републичке одлуке, тако су у НР Црној Гори 1957. укинути сви срезови (котари), затим у Аутономној Косовско-метохијској области 31. децембра 1959. У Аутономној Покрајини Војводини у исто време задржано је само шест срезова (котара). Остатак срезова постепено је престао да постоји од 1963. до 1967. године.
- У Македонији, Словенији и Војводини – 1965.
- У Босни и Херцеговини – 1966.
- У Хрватској и Србији – 1967.
Срезове су убрзо 1974. замениле заједнице општина односно међуопштинске регионалне заједнице.
-
Подела НР Србије на области 1949–1951. године.
-
Срезови и општине НР БиХ стање 12/7/1955.
-
Међуопштинске регионалне заједнице у Социјалистичкој Републици Србији (1974–1975)
-
Међуопштинске регионалне заједнице у Социјалистичкој Републици Србији (1975–1990)
-
Заједнице општина у Социјалистичкој Републици Хрватској (1974–1986)
-
Заједнице општина у Социјалистичкој Републици Хрватској (1987–1990)
СРЈ/СЦГ
[уреди | уреди извор]Републике и аутономне покрајине
[уреди | уреди извор]СРЈ је била подељена на две републике и на две аутономне покрајине које су биле део Републике Србије.
Главни град је био Београд.
Године 2004. усвојене су нове заставе и грбови република.
| Република Србија (1990—2006) | Београд | |||
| Република Црна Гора (1992—2006) | Подгорица |
Територијална организација република
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Станковић 1981, стр. 33-46.
- ^ а б в Димић 2001.
- ^ Исић 2007, стр. 13-44.
- ^ Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (год. 4, бр. 92, од 28. априла 1922. године)
- ^ Уредба о ликвидацији Торонталско-тамишке и Бачко-бодрошке жупаније (Службене новине Краљевине СХС, од 26. априла 1927. године)
- ^ Проф. др Богољуб Милосављевић: ДВА ВЕКА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ У СРБИЈИ: РАЗВОЈ ЗАКОНОДАВСТВА 1804–2014 Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (25. март 2017), Београд, 2015
Литература
[уреди | уреди извор]- Бјелица, Слободан (2022). „Административно-територијална организација војвођанског простора 1918-1941. године”. Attendite: Гласник Историјског архива у Кикинди. 16: 137—153. Архивирано из оригинала 14. 05. 2024. г. Приступљено 08. 12. 2025.
- Гинић, Иванка (1955). Административно-територијалне промене у НР Србији од 1834-1954 године (PDF). Београд: Завод за статистику НР Србије. Архивирано из оригинала 07. 06. 2021. г. Приступљено 19. 11. 2025.
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Исић, Момчило (2007). „Од Србије до Србије” (PDF). Срби и Југославија: држава, друштво, политика. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 13—44. Архивирано из оригинала 08. 10. 2010. г. Приступљено 03. 05. 2024.
- Jovanović, Vladan (2002). Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918-1929: Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije.
- Палић, Миленко (1964). „Преглед административно-територијалних промена у Војводини 1918-1941.”. Зборник за друштвене науке. 38: 125—162.
- Radojević, Mira (1991). „Demokratska stranka o državnom preuređenju Kraljevine Jugoslavije (1935-1939)” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 9 (1-2): 37—63. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 07. 2018. г. Приступљено 30. 07. 2018.
- Radojević, Mira (1992). „Sporazum Cvetković-Maček i pitanje razgraničenja u Sremu” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 10 (1-2): 61—72.
- Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7—41.
- Радојевић, Мира (1995). „Споразум Цветковић-Мачек и Босна и Херцеговина”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 123—133.
- Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918-1941” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39—73.
- Radojević, Mira (2000). „Srpsko-hrvatski spor oko Bosne i Hercegovine i Vojvodine u periodu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca” (PDF). Dijalog povjesničara-istoričara. 2. стр. 325—339. Архивирано из оригинала 14. 06. 2007. г. Приступљено 19. 11. 2025.
- Ристановић, Петар (2012). „Административне промене на простору Старе Србије 1912-1941” (PDF). Баштина: гласник. 32: 171—194. Архивирано из оригинала 02. 06. 2020. г. Приступљено 19. 11. 2025.
- Смодлака, Јосип (1920). Нацрт југословенског устава (PDF). Загреб: Хрватски штампарски завод. Архивирано из оригинала 04. 01. 2019. г. Приступљено 13. 06. 2019.
- Станковић, Ђорђе Ђ. (1981). „Административна подела Краљевине СХС”. Историјски гласник. 34 (1-2): 33—46.