Албрехт II Немачки

С Википедије, слободне енциклопедије
Албрехт II Немачки
Албрехт II Немачки
Лични подаци
Пуно имеАлбрехт II Хабзбуршки
Датум рођења(1397-08-16)16. август 1397.
Место рођењаБеч, Свето римско царство
Датум смрти27. октобар 1439.(1439-10-27) (42 год.)
Место смртиЕстергом или Ђер, Немачко-Угарска империја
Породица
СупружникЕлизабета Луксембуршка
ПотомствоЛадислав V Посмрче, Anne of Austria, Landgravine of Thuringia, Елизабета Хабзбуршка, George of Habsburg, Heir of Austria
РодитељиАлбрехт IV, Војвода од Аустрије
Јохана Софија од Баварске
ДинастијаХабзбурзи
Краљ Угарске
Период1437—1439.
ПретходникЖигмунд Луксембуршки
НаследникВладислав III Јагелонац
Краљ Чешке
Период1438—1439.
ПретходникЖигмунд Луксембуршки
НаследникФридрих III, цар Светог римског царства
Краљ Немачке
Период1438—1439.
ПретходникЖигмунд Луксембуршки
НаследникФридрих III, цар Светог римског царства

Албрехт II Немачки, познат и као Албрехт II Хабзбуршки (англицизирано: Алберт II Немачки или Алберт II Хабзбуршки) (16. август 1397, Беч-27. октобар 1439, Естергом), био је угарски и немачки краљ (1437/8 - 1439), као и аустријски надвојвода (1404—1439).[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло и младост[уреди | уреди извор]

Албрехт је био син Албрехта IV Аустријског и Јохане Софије од Баварске. Већ 14. септембра 1404. године, отац му је умро па је морао да наследи читаву северну Аустрију. Албрехт је добио име Албрехт V од Аустрије, а Леополд IV од Аустрије му је 1406. године постао регент. То је после аустријских раздора довело и до грађанског рата између Албрехта и Леополда на једној и Ернеста Гвозденог на другој страни. После завршетка школовања, са 14 година, Албрехт је стабилизовао ситуацију у земљи.

Амбиције према немачкој, чешкој и угарској краљевској круни[уреди | уреди извор]

28. септембра 1421. године оженио се Елизабетом Луксембуршком, кћерком угарско-немачко-чешког краља Жигмунда Луксембуршког.[2] Тако је постао наследник наведених територија.

Владавина[уреди | уреди извор]

Долазак на власт у Угарској и Немачкој[уреди | уреди извор]

После Жигмундове смрти 9. децембра 1437. године наследио је угарску круну, али наки племићи нису прихватили Албрехта за краља. То је дало повода Турцима да нападну угарске вазале, па чак и саму Угарску. Албрехт се крунисао 1. јануара 1438. године у Стоном Београду.

Дана 18. марта Албрехт се у Франфурту на Мајни крунисао за немачког краља.

Албрехт II Немачки и Елизабета Луксембуршка, на Албрехтовом олтару у манастиру код Клостернојбурга у Аустрији, слика настала око 1438. године.
Казимир IV

Долазак на власт у Чешкој и Немачкој и последице[уреди | уреди извор]

После крунисања појурио је у Чешку да тамо сузмија јаку опозицију против себе. Коловођа те опозиције је био пољски принц Казимир Јагелонац, брат пољског краља, будући пољски краљ Казимир IV. У Чешкој се задржио више од годину дана не обраћајући довољно пажње према јужним границама. На јужним границама је оставио београдског заповедника и северинског бана Јаноша Хуњадија и Таловце, хрватске банове да бране границу, али Турци су успели да освоје Ердељ и за 6 седмица да заробе 70.000 људи. Албрехт је за то време успео да се 29. јула крунише у Прагу за чешког краља.

Устанак племића и пад Србије[уреди | уреди извор]

Турци су у априлу напали Српску деспотовину, где нису затекли никакав већи отпор. У први мах у Србији су се само одржали Ново Брдо, на југу и Смедерево, на северу. Већ 18. маја Турци су опсели Смедерево, које је пало 18. августа 1439. године, а са њим и цела Србија. Албрехт је показао доста воље да се одазове, али је био заузет са борбом против Казимира. Казимир је у рано пролеће изазвао побуну угарске властеле и немачких кнежева и тражио је ограничење краљеве власти. Властела је тако постала моћнија и од самог краља, који је морао да остане пасиван.

Будимски споразум[уреди | уреди извор]

У мају краљ је сабором у Будиму ограничио своју власт. Краљ је сада морао да по савету племића да поставља палатине и није смео да удаје своје кћерке или да жени синове без одобрења племића. Чак је морао стално да живи у Угарској. Свештеници су били ослобођени од пореза. Племићи од сада нису морали да ратују изван државе. Краљ није смео да странцима дели области и службе, исто то нису смели ни други племићи. Албрехт није смео да продаје или да у залог своје поседе или поседе умрлих племића, него давати као награду само Угарима. Краљ је 29. маја обавезао да ће поштовати те нове законе. Сада је коначно могао да скупи војску да се бори против Турака.

Рат против Турака и смрт[уреди | уреди извор]

Албрехт је у 30. маја Будиму почео да скупља војску за рат против Турака. До јула у краљ је Сегедину скупио 25 000 коњаника. Њима се придружио српски деспот Ђурађ Бранковић. Угарска војска је кренула 29. јула. У Бачкој војска је почела да се разилази. Албрехт је схватио да не може да победи Турке, па је наредио повлачење. После дугог повлачења умро је од дизентерије 27. октобра 1439. године у близини Естергома или Ђера, пре свог крунисања у Риму, за цара Светог римског царства.


Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Албрехт I Хабзбуршки
 
 
 
 
 
 
 
8. Албрехт II, војвода Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Елизабета Корушка (краљица Немачке)
 
 
 
 
 
 
 
4. Албрехт III, војвода Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Улрих III од Фирта
 
 
 
 
 
 
 
9. Јохана од Фирта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Joanna of Burgundy
 
 
 
 
 
 
 
2. Албрехт IV, Војвода од Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. John II, Burgrave of Nuremberg
 
 
 
 
 
 
 
10. Фридрих V, бурггроф Нирнберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Elisabeth of Henneberg
 
 
 
 
 
 
 
5. Beatrice of Nuremberg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Frederick II, Margrave of Meissen
 
 
 
 
 
 
 
11. Elisabeth of Meissen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Матилда од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
1. Албрехт II Немачки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Лудвиг II, војвода Баварске
 
 
 
 
 
 
 
12. Лудвиг IV, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Matilda of Habsburg
 
 
 
 
 
 
 
6. Албрехт I Баварски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Вилијам I, гроф од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
13. Маргарета II, грофица Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Жана од Валоа
 
 
 
 
 
 
 
3. Јохана Софија од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Bolesław III, Duke of Legnica
 
 
 
 
 
 
 
14. Louis I, Duke of Brieg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Маргарета од Чешке
 
 
 
 
 
 
 
7. Маргарета од Брига
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Henry IV, Duke of Żagań
 
 
 
 
 
 
 
15. Agnes of Sagan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Matilde of Brandenburg
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Albert II | Holy Roman emperor”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 21. 7. 2019. 
  2. ^ Jackson-Laufer, Guida M. (Guida Myrl) (1999). Women rulers throughout the ages : an illustrated guide. ABC-CLIO. ISBN 9781576070918. OCLC 41035425. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Краљ Немачке
(1438—1439)
Краљ Угарске

Аустријски војвода
(1404—1439)