Ђер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђер
мађ. Győr
Tanácsház (4402. számú műemlék).jpg
Колаж фотографија Ђера
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Мађарска
Регион Западна прекодунавска регија
Жупанија Ђер-Мошон-Шопрон
Срез Ђер
Становништво
Становништво
 —  127.594
 — густина 730.71/км2
Географске карактеристике
Координате 47°41′03″ СГШ; 17°38′06″ ИГД / 47.68403° СГШ; 17.63507° ИГД / 47.68403; 17.63507Координате: 47°41′03″ СГШ; 17°38′06″ ИГД / 47.68403° СГШ; 17.63507° ИГД / 47.68403; 17.63507
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 174,61 км2
Ђер на мапи Мађарске
Ђер
Ђер
Поштански број 9000–9030
Позивни број 96
Веб-сајт
www.gyor.hu

Ђер, раније Ђур (мађ. Győr, нем. Raab, свк. Ráb) је шести по величини град у Мађарској. Ђер је средиште Западне прекодунавске регије и главни град жупаније Ђер-Мошон-Шопрон.

Град има 128.808 становника према подацима из 2008. године.

Положај града[уреди]

Град Ђер се налази у северозападном делу Мађарске, на свега 20 км од словачке границе. Од престонице Будимпеште град је удаљен 125 километара северозападно. Са Будимпештом је повезан добрим саобраћајним везама (магистрална пруга БудимпештаБеч са краком за Братиславу, савремени ауто-пут М1, најпрометнији у држави).

Ђер се налази у северозападном делу Панонске низије, у равничарском крају. Клима у граду је умерено континентална. Град излази на Мосон, велики рукавац Дунава, који је истовремено граница ка Словачкој (20 км северно).

Историја[уреди]

Историја Ђера почиње у праисторији, када се ово подручје први пут насељава келтским племенима. Касније насеље потпада под власт Старог Рима, утврђује се као погранично и добија име Arrabona, из чега су изведени немачки и словачки називи за град (Raab, односно Ráb).

По доласку Мађара у Панонију на месту данашњег града образовало се насеље око напуштене староримске тврђаве. У 13. веку развој насеља је прекинут најездом Монгола, а потом нападима чешких краљева.

Срби у Ђуру[уреди]

Ђур (=српски назив) је био важна шајкашка станица, и Срби војници се ту јављају прилично рано. Српска црква у Ђуру подигнута је још 1320. године, стране Срба шајкаша.[1] Они су то место звали Јанок. Надвојвода је дао налог ђурском обрштару Прајнеру, да Србе насели у једном предграђу Ђура, и неким запустелим околним селима. У другој половини 16. века град је под ударом Османлија, који га држе неколико година. Велики везир Синан-паша заузео је Ђур септембра 1594. године.[2] Током 17. века Ђер постаје погранично утврђење хабзбуршке монархије на стално немирној граници ка Отоманском царству. Овакав положај условио је честа разарања, што се неповољно одразило на живот у насељу и околини. Од српских официра у 16. веку, помињу се Михајило Ђури 1561. године из Ђура а у Коморану, Михајило Овчаревић 1563. године у Ђуру.

Године 1683. град се заувек ослобађа турске опасности и почиње се поново развијати. Када је укинута граничарска компанија у Ђуру, остављено је на вољу официрима и шајкашима, да се изасне - да ли прелазе у нови корпус или у ред грађана. Нову цркву посвећену Св. Николи подигли су избегли Срби одмах по насељавању. Поп Гаврил је био парох у Ђуру 1715. године.[3] У Ђуру је 1712. године заповедник над Србима шајкашима био обрштар Јенеј Петар. 1743. године Ђер (по мађарски) добија градска права. Град у 18. веку се брзо развија и постаје важно културно, привредно и управно средиште. У ово време значајан чинилац у граду били су малобројни Срби, из којих је данас сачувана српска православна црква. Садашња православна црква грађена је крајем 18. века у архитектонском стилу зрелог барока. Иконе је сликао непознати грчки мајстор, сликарски образован на бечкој Академији. Тај иконостас је касније пренет у Сентандреју, где се чува.[4] Сабовски шегрт Маћашевић из Ђура, учи занат око 1740. године у Будиму. На једном документу састављеном 1748. године у будимском Табану, потписао се Константин Белушев парох ђурски. Арон Георгијевић је почетком 19. века прешао из Јегре у Ђур, за свештеника. Ту је 1801. године превео православни "Катихизис", на мађарски језик. Купац једне духовне књиге преведене на српски језик, био је 1803. године Симеон Тодоровић "помоћник црквени".[5] Србијански трговац Арон Деспинић је 1828. године продао у Ђуру 287 свиња, које је дотерао из Србије. Он је такође 1829. године дао прилог за ђурску српску цркву. Те године једну српску књигу купио је у Ђуру, Јован Пачић први капетан коњички и "списатељ српски". Он је био пренумерант и 1825. године[6] Скупљачи претплате за "Новине сербске" у Бечи били су 1813. године у Ђуру, браћа Деметровићи.

Гаврил Стефановић Венцловић српски књижевник је живео извесно време у Ђуру, где је био капелан. Он је 1736. године у Ђуру превео дело Руса, епископа црниговског Лазара Барановића: "Мач духовни", у три књиге.[7] Гаврило Мијакић из Ђура је постао српско-православни епископ у Марчи.

Ђур је чувено трговачко место, где је увек било доста трговаца са стране који су дуже-краће боравили, тако и наших Срба. Томашевчани, Јован Димић житар (1843) и Василије Буковала (1847) становали су дуже, и тамо се јављају као претплатници српских књига. Као пренумеранти књиге Вука Ст. Караџића "Српске народне песме", поред двојице домаћих трговаца ту су 1846. године и њихове колеге из Земуна, Митровице (3), Великог Бечкерека, Кленка, Шимуноваца, Пожаревца. Рашићеву књигу из 1852. године набавио је у Ђуру, трговац Стефан Баић за своје синове Луку и Јоцу (два егземплара).[8][9] Лађа власника М. Звикла је 1868. године из Ђура довезла у Земун, 8302 мерова жита и 360 мерова јечма. Ту је довожена роба Дунавом, товари жита лађама, дотеривани или лађом ношени чопори свиња, јер је био ту јак вашар. Он се 1827. године одржавао: друге недеље часног поста, у среду пред Благовести, уочи Брашанчева, 22. јула, 8. септембра и 19. новембра.[10] Купци књиге Доситеја Обрадовића били су 1826. године, чланови породице Деметровић, отац и две кћерке узели су 4 примерка. Претплатници српске књиге 1847. године су Василије Аџић адвокат, Теодор од Баић, Васа Буковала (трговац из Томашевца), Владислав Терзић, Јован Форовић, Константин Стефановић, Димитрије Васић, Стефан Сарајлић, Павле Сарајлић, Светислав Фаровић, Александар Бадуловић. Тамошњи трговци су били: Деметријевић Александар (рођен 1797), Андрија Марковић (1846), Владислав Терзијић, (1846), Анастас Бејало (умро 1844),

Током Револуције 1848-49. Ђер, увек у сенци Беча, није имао значајну улогу, па није значајније страдао. После Револуције град се брзо подигао и ускоро добио железничку везу са Будимпештом и Бечом. Такође, у ово време подигнуте су многе нове грађевине, а град се и бројчано повећавао. Домаћих Срба староседелаца је 1847. године износио 70, а две деценије касније било их само 21 душа.[11] У Ђуру је парох био 1897. године поп Исидор Николић. Жалили су се малобројни парохијани, на његово несавесно обављање дужности.[12]

По српском извору из 1905. године Ђур је парохијска филијала која потпада под парохију Коморан. Ту су још Трнава, Сердахељ и Мошоњ. Администрира парох прота Корнелије Чупић из Сентандреје. Тада је у месту православна Николајевска црква, а налазе у парохији 22 православне душе, и само један српски дом. Претходно су државне власти године 1900. записали 47 православних житеља, од којих је 24 било српске националности.[13]

После Првог светског рата Ђер је ушао у оквир новоосноване мађарске републике, где град постаје погранични, што успорава развој града. Нови прекид десио се крајем Другог светског рата када је Ђер страдао при уласку совјетске војске у град крајем 1944. године. Град је поново обновљен. Током друге половине века град је доживео поново развој и раст становништва (са 70 хиљада после рата на 120 хиљада почетком 90их година). Међутим, почео је заостајати за другим великим градовима у држави, што била последица близине „гвоздене завесе“ (граница са Аустријом). Током протеклих година транзиције, после отварања Мађарске ка Западу, Ђер се нашао на веома повољном положају на главној вези са најразвијеним суседом Мађарске, па је град доживео развој и раст (за разлику од већине других градова у држави).

Становништво[уреди]

Ђер данас има око 130 хиљада становника и шести је град по величини у држави (али и најбрже растући у току протекле 2 деценије). Град последњих година брзо расте захваљујући подстицању економије на веома важној прометној вези БудимпештаБратиславаБеч.

Становништво Ђера махом чине Мађари — 95%. По вероисповести већина у граду су католици. Некадашње бројно јеврејско и немачко становништво данас не постоји.

Референце[уреди]

  1. "Бранково коло", Карловци 1911. године
  2. "Дело", Београд 1907. године
  3. "Зборник Матице српске за књижевност и језик", Нови Сад 1964. године
  4. "Нин", специјални додатак Динка Давидова, Београд 1990. године
  5. "Седмоглава аждаја - или описаније седми грехов смертних...", Будим 1803. године
  6. Лазар Лазаревић: "Владимир и Косара - драма у три акта", Будим 1829. године
  7. "Српски дијалектолошки зборник", Београд 1911. године
  8. Милан Давид Рашић: "Федор и Марија или вјерност до смрти", превод, Беч 1852. године
  9. Милан Давид Рашић: "Космајка или поглед на стране књажества Србије..."; Беч 1852. године
  10. "Даница", Беч 1828. године
  11. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  12. "Српски сион", Карловци 1897. године
  13. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године

Галерија[уреди]

Међународна сарадња[уреди]

Спољашње везе[уреди]