Столни Београд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Секешфехервар
мађ. Székesfehérvár
Megyeszékhely - Fejér megye - Székesfehérvár.jpg
Секешфехервар — панорама старог градског језгра
Грб
Основни подаци
Држава  Мађарска
Регион Централна прекодунавска регија
Жупанија Фејер
Срез Секешфехервар
Становништво
Становништво (2014.) 99.060
Густ. нас. 579,67 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 47°11′20″ СГШ; 18°24′50″ ИГД / 47.18877° СГШ; 18.41384° ИГД / 47.18877; 18.41384Координате: 47°11′20″ СГШ; 18°24′50″ ИГД / 47.18877° СГШ; 18.41384° ИГД / 47.18877; 18.41384
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 170,89 km2
Секешфехервар на мапи Мађарска
Секешфехервар
Секешфехервар
Секешфехервар на мапи Мађарска
Остали подаци
Поштански код 8000
Позивни број 22
Веб-сајт www.szekesfehervar.hu

Секешфехервар (мађ. Székesfehérvár) је девети по величини град у Мађарској, смештен у средишњем делу државе. Секешфехервар је регионални центар Централне прекодунавске регије и главни град жупаније Фејер.

Град Секешфехервар је познат као древна престоница мађарских краљева.

Град има 99.060 становника према подацима из 2014. године.

Порекло назива[уреди]

На мађарском језику Секешфехервар назив града значи Бели замак са престолом, што је често преведено и у називима града на другим језицима: латински: Alba Regia, немачки: Stuhlweißenburg, српски: Столни Београд, словачки: Stoličný Belehrad, пољски: Białogród Królewski. Назив је везан за древну историју града, када је он био стара престоница Угарске.

Положај града[уреди]

Град Секешфехервар се налази у средишњем делу Мађарске, на свега 50 км западно од престонице Будимпеште. Са Будимпештом је повезан добрим саобраћајним везама (магистрална пруга БудимпештаЗагребЈадран, савремени ауто-пут М7).

Град Секешфехервар се налази у средишем делу Панонске низије и нема реку. Међутим, град се налази на свега 15 км од језера Балатон. Клима у граду је умерено континентална.

Историја[уреди]

На месту Секешфехервара постоје трагови првог насеља из 5. века п. н. е. У време старог рима овде је постојало насеље Gorsium, као важно трговиште на раскрсници путева.

По доласку Мађара у Панонију почиње много важнији део историје Секешфехервара. Угарски владар Геза оснива град на овом месту 972. године. Ускоро град постаје престоница Угарске и крунидбено место, са прекидима све до средине 16. века (најезда Турака). У граду је крунисано 43 мађарска владара, а сахрањено 15. Тако је 1385. године доведен Карло III из Напуља, и за угарског краља крунисан у Столном Београду.

1543. године град пада под Османлије после дуготрајне опсаде. и остаје дуго погранични град ка угарској кнежевини Ердељу (1541-1693. г.). Град је био разорен, па је обновљен у складу са оријенталним начелима. У 17. веку био је ово један типични источњачки град са пуно џамија. Стојни Београд је био турски санџак. Октобра 1601. године Турци су изгубили Столни Београд. Повратио га је 30. августа 1602. године први везир Хасан-паша Пиљар.[1]

1688. г. Хабзбурговци ослобађају Секешфехервар турске власти и град већ 1703. године добија градска права. Са хабзбуршком влашћу враћају се и католичка црква и мађарско племство. И поред тога у неколико наредних деценија град је вио вишенародни и у њему су живели Мађари, Срби, Немци, Чеси. Град у 18. веку се брзо развија и постаје важно културно, привредно и управно средиште.

Током Револуције 1848-49. Секешфехервар је имао значајну улогу, али није значајније страдао. Међутим, после Револуције град је изгубио значај старе престонице и своју управну улогу у држави. И поред тога Секешфехервар се брзо привредно подигао и убрзо добио железничку везу са Будимпештом. Такође, у ово време подигнуте су многе нове грађевине, а град се и бројчано повећавао.

Секешфехервар је релативно мирно прошао кроз Први светски рат и Другог светског рата. Током друге половине века град је доживео поново развој и раст становништва (са 42 хиљада после рата на 100 хиљада почетком 90их година). Током протеклих година транзиције, због повољног положаја на прометном правцу град је имао мању кризу него други градови у држави.

Срби у Столном Београду[уреди]

У јесен 1526. године Павле Бакић се сав заложио за Јована Запољу. Са својих 200 хусара освојио је Стојни Београд. У њему је Запоља био ускоро, 11. новембра на сазваном земаљском сабору изабран и крунисан за угарског краља. Срби се помињу у другој половини 1543. године у Столном Београду, у време када је он пао под турску власт. Касније се зна за трговце Србе, који су се груписали у тзв. Српској вароши у граду. Тај град, називан "Alba Regalis" или "Биоград Стони" је привлачио дубровачке предузимљиве трговце. Српска варош траје под Турцима, помиње се 1601-1602. када посаду чине Срби и Турци. Срби су се разочарани на неизвестан живот у пустарама, одлучили на очајнички корак и 1607. године одвојили од хришћанских трупа, и вратили код Турака, у Столни Београд. Зна се за српско предграђе и касније 1644. године, када је ту прошао турски путописац Евлија Челебија.[2] Српска народна школа у Столном Београду је почела рад још под Турцима. Учитељ је плаћан из црквене касе. Било је то потребно за рад будућих трговаца и занатлија. Деветнаести по реду Пећки патријарх Гаврило, рођен у Стојном-Београду, пострадао је од Турака - био удављен 30. августа 1659. године.[3] Сачувана је изјава Србина, Јована Саве из Столног Београда дате марта 1683. године, против самовоље комаданта барона Кристијана Јергера и његовог малтретирања тамошњих Срба. Ту су се бунили војници, хусари и хајдуци (пешаци) Срби и Мађари. Манастир Столни Београд налазио се североисточно од Блатног језера и града Весприма, на језеру Веленци. На основу дипломе са привилегијама које је аустријски цар Леополд I дао патријарху Чарнојевићу, населили су се 1690. године избегли Срби у Столни Београд, и друга мађарска места на северу. Ракоцијеве војсковође Боћан и Секереш су су током трајања устанка много ратовали око града. Више пута су нападали и у њему Српску варош, када је било много погинулих Срба. Биров варошки Станко Стипић писао је 1712. године писмо будимском бирову о трговачким пословима. Српска православна црква у Столном Београду подигнута је 1723. године, и била посвећена празнику Рођење Св. Јована Крститеља. У варош је дошао 1725. године поп Никола Миловановић за пароха. Десет година касније, 1735. године ту долази на парохију поп Андреј Суботић. Храм је добио нови иконостас тек 1772-1774. године, који је осликао иконописац Теодор Симеоновић "Грунтовић". Парох Теодор Оџић (Хаџић)је 1847. године члан конзисторије и претплатник српске књиге.[4] Око 1820.године по једном сведочењу "У Стојну-Београду беше још јака српска општина."[5] До 1848. године доминирају у граду, на пољу трговине Срби и Немци; Јевреји ће се тек појавити. Године 1851. ту је било седиште протопрезвитера Теодора Хаџића. Српски лист је објавио септембра 1861. године стечај за упражњено место у учитељској штацији, у Столном Београду. Понуђени услови су били: годишња плата 352 ф., пет хвати тврдих дрва и учитељски квартир. Објаву је потписао епитроп црквени Илија Чикошевић.[6] По митрополијском попису из 1865. године било је скупа, у Столном Београду, Весприму, Чаковцу и Черегеку - 194 православне душе. То је једна здружена парохија најниже платежне класе - шесте.[7] У Столном Београду је 1872. године живела српска сликарка Катица Катарина Ивановић (1817-1882). Матица српска јој се обратила са молбом да јој уступи неке своје слике, као што је већ дала београдском Народном музеју.[8] Била је почасни члан Српског ученог друштва од 1876. године.

Референце[уреди]

  1. "Историјски часопис", Београд 1987. године
  2. "Зборник Матице српске за историју", Нови Сад 1993. године
  3. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1868. године
  4. Бранко Радичевић: "Песме", Беч 1847. године
  5. "Млада Србадија", Беч 1876. године
  6. "Србски дневник", Нови Сад 1861. године
  7. "Српски летопис", Будим 1866. године
  8. "Летопис Матице српск", Нови Сад 1872. године

Галерија слика[уреди]

Спољашње везе[уреди]