Алексије V Велики Комнин

С Википедије, слободне енциклопедије

Алексије V Велики Комнин (грч. Αλεξιος Σκανταριος Μεγας Κομνηνος, 1454 – 1. новембар 1463), наследио је свог стрица цара Јована IV, у априлу 1460. године, и владао је Трапезунтским царством док га није збацио други стриц , Давид Велики Комнин. Алексије је био син и једино познато дете Александра, брата царева Јована IV и Давида. Александар је био цар - савладар свом брату цару Јовану IV, али је умро пре 1460. године, чиме је млади Алексије V постао наследник цара Јована IV. Готово одмах након Алексијевог ступања на власт, Давид је, уз подршку утицајне породице Кавасита, свргнуо цара Алексија V и преузео престо за себе.

Цара Алексија V су заједно са остатком његове породице погубили Османлије у Константинопољу 1463. године, две године након освајања Трапезунта од стране Османског царства, након што је цар Давид био оптужен да спрема издају османског султана Мехмеда II.

Живот[уреди | уреди извор]

Цар Алексије V Велики Комнин је рођен 1454. године, као једино познато дете Александра Великог Комнина, трапезунтског цара - савладара, и Марије Гатилузијо, ћерке Дорина I Гатилузија, господара острва Лезбос.[1] Александар, који се у неким изворима назива и Скантарије, био је син трапезунтског цара Алексија IV Великог Комнина (1417–1429) и био је његов изабрани наследник.[2] Међутим, цара Алексија IV је убио и наследио Александров старији брат, цар Јован IV Велики Комнин (1429–1460), 1429. године.[3] У почетку непријатељски расположени један према другом, два брата су се на крају помирила и чини се да је Александра именовао његов брат 1450-их за цара - савладара, пошто цар Јован IV није имао синове и више је волео Александра у односу на свог најмлађег брата Давида.[4] Александар је умро пре цара Јована IV, што је одредило младог Алексија да буде изабран за Јовановог наследника.[5]

Цар Алексије V је био врло кратко цар након смрти свог стрица,[6][7] априла 1460. године,[8] али га је скоро одмах свргнуо његов стриц Давид Велики Комнин, који је потом преузео престо за себе.[9] Давид је био и одрастао и искусан командант и мора да је као такав себе сматрао погоднијим кандидатом.[10] Давидова узурпација, коју је углавном подржавала аристократска породица Кавасита, била је толико брза да неки савремени и скоро савремени извори описују да је Давид одмах наследио брата, цара Јована IV. Међутим, савремени историчар Лаоник Халкокондил пише да је Давид преузео престо од свог младог братанца.[11]

Алексијев живот од његовог рођења до његове смрти слабо је познат. Опречни извештаји описују да је живео у изгнанству у Пери, у близини Цариграда,[12] или да је остао у Трапезунту.[13] Каснији извори наводе да је османски султан Мехмед II, који је освојио Цариград 1453. године, у неком тренутку узео младог цара Алексија V за једног од својих пажева.[14] Султан Мехмед II је 15. августа 1461. године освојио Трапезунт и дозволио Алексијевом стрицу цару Давиду и његовој породици да се населе у близини Адријанопоља, али их је 1463. султан оптужио за издају.[15] Можда су ове оптужбе произашле из Трепезунта који је у то време привремено освојио Узун Хасан од Ак Којунлуа, Давидов зет.[16] У то време цар Алексије V је живео са стрицем царем Давидом и његовим синовима.[17] Цар Алексије V је накратко прешао у ислам након оптужби за издају, али је убрзо након тога поново прешао у хришћанство.[18] Погубљен је заједно са Давидом и Давидовом децом у Константинопољу 1. новембра 1463. године.[19] У јулу 2013, цар Алексије V, цар Давид и Давидови погубљени синови су канонизовани за светитеље од стране Источне Православне Цркве.[20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Jackson Williams 2007, стр. 184.
  2. ^ Kuršanskis 1979, стр. 242
  3. ^ Jackson Williams 2007, стр. 181.
  4. ^ Kuršanskis 1979, стр. 242
  5. ^ Kuršanskis 1979, стр. 244
  6. ^ Schmuck 2003, стр. 31
  7. ^ Grosvenor 1895, стр. 103
  8. ^ Jackson Williams 2007, стр. 183.
  9. ^ Grosvenor 1895, стр. 103
  10. ^ Kuršanskis 1979, стр. 244
  11. ^ Kuršanskis 1979, стр. 242
  12. ^ Grosvenor 1895, стр. 103
  13. ^ Kuršanskis 1979, стр. 243
  14. ^ Jackson Williams 2007, стр. 184.
  15. ^ Jackson Williams 2007, стр. 185.
  16. ^ Karpov 2012, стр. 80–81
  17. ^ PLP, 12085. Κομνηνός, Ἀλέξιος Σκαντάριος.
  18. ^ PLP, 12085. Κομνηνός, Ἀλέξιος Σκαντάριος.
  19. ^ Jackson Williams 2007, стр. 184.
  20. ^ „omhksea.org.”. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • "Canonization Of New Saints By The Ecumenical Patriarchate". Ecumenical Patriarchate: Orthodox Metropolitanate of Hong Kong and South East Asia. 2 August 2013. Retrieved 26 November 2021.
  • Finlay, George (1851). The History of Greece, from its Conquest by the Crusaders to its Conquest by the Turks, and of the Empire of Trebizond 1204–1461. Edinburgh and London: William Blackwood and Sons. OCLC 757680.
  • Grosvenor, Edwin A. (1895). Constantinople, Volume I. with an introduction by Lew Wallace. Boston: Roberts Brothers. OCLC 1042380477.
  • Jackson Williams, Kelsey (2007). "A Genealogy of the Grand Komnenoi of Trebizond". Foundations: The Journal of the Foundation for Mediaeval Genealogy. 2 (3): 171–189. hdl:10023/8570. ISSN 1479-5078.
  • Karpov, Sergei (2012). "New Archival Discoveries of Documents Concerning the Empire of Trebizond" (PDF). GAMER. I (1): 73–85. doi:10.1501/gamer_0000000007.
  • Kuršanskis, Michel (1979). "La descendance d'Alexis IV, empereur de Trébizonde. Contribution à la prosopographie des Grands Comnènes". Revue des études byzantines. 37: 239–247. doi:10.3406/rebyz.1979.2098.
  • Schmuck, Hilmar (2003). Griechischer Biographischer Index [Greek Biographical Index] (in German). Munich: K. G. Saur Verlag. ISBN 3-598-34206-3.
  • Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Walther, Rainer; Sturm-Schnabl, Katja; Kislinger, Ewald; Leontiadis, Ioannis; Kaplaneres, Sokrates (1976–1996). Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 3-7001-3003-1.
  • Радивој Радић (2022). Историја Трапезунтског царства. Београд: Завод за уџбенике. ISBN 978-86-17-20766-1.