Избегавајући поремећај личности

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Анксиозна реакција)
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Избегавајући поремећај личности
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпсихијатрија, клиничка психологија
МКБ-10F60.6
МКБ-9-CM301.82
MedlinePlus000940

Избегавајући поремећај личности (F60.6), понекад и анксиозни поремећај личности, је поремећај личности који карактеришу осећања тензије, несигурности и инфериорности. Особе са избегавајућим поремећајем личности осећају потребу да се допадају другима, да буду прихваћене од стране других људи, заједно са претераном осетљивошћу на стварно или замишљено одбацивање или изругивање. Како би избегли одбацивање, критику или поругу, избегавају свакодневне ситуације приликом којих могу доћи у интеракцију са другима, преувеличавајући потенцијалне ризике и опасности у којима би се могли наћи[1].

Поремећај може спречити особе да нормално функционишу професионално и друштвено, избегавајући школу, посао и друштвена окупљања. Често су изоловане и не добијају подршку која им је неопходна. У друштву, особе са избегавајућим поремећајем личности могу избегавати да скрећу пажњу на себе или искажу своје мишљење, страхујући да ће рећи нешто погрешно, поцрвенети, замуцкивати или се обрукати на неки други начин. Непрестано надгледају изразе, покрете и речи окружења како би закључили да ли се понашају како треба и какав утисак остављају на друге. Њихов анксиозни приступ и страх заиста могу изазвати подсмех или негативну процену, потврђујући њихове страхове. Други их најчешће процењују као стидљиве, усамљене и изоловане[2].

Особе са избегавајућим поремећајем личности свесне су свог проблема, и он им ствара изузетну нелагоду и тешкоће.

Преваленца поремећаја у општој популацији креће се од 1,5 до 2,5%[3], иако у зависности од оштрине критеријума овај проценат може бити знатно виши (од 6,6[4] до 9,3%[5]).

Дијагноза[уреди | уреди извор]

По Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје, избегавајући поремећај личности односи се на первазивност инхибиције у односу са људима, осећања неадекватности и неприлагођености и велику осетљивост на негативну процену. Како би се дијагноза избегавајућег поремећаја личности утврдила, особа мора да испуњава бар четири од следећих критеријума[6]:

  1. Избегавање активности у којима је могућ значајан интерперсонални контакт из страха од критике, одбацивања или негативне процене
  2. Неспремност за улазак у интерперсоналне односе осим ако су сигурни да се допадају другој особи
  3. Повученост, уздржаност и инхибиција у интимним односима из страха да ће бити исмевани или изложене порузи
  4. Преокупираност идејама да ће бити критиковани или одбачени у друштвеним ситуацијама
  5. Инхибиција у новим међуљудским односима из осећања неприлагођености и неадекватности
  6. Самопроцена као друштвено неприлагођених, непривлачних и инфериорних другима
  7. Неуобичајена неспремност на ризиковање или започињање нових активности због могућности да се обрукају

Коморбидитети и компликације[уреди | уреди извор]

Уз избегавајући поремећај личности често се јављају и:

Особе са избегавајућим поремећајем склоне су самоповређујућем понашању, самоубилачким идејама и, у појединим случајевима, покушајима самоубиства. Код особе са избегавајућим поремећајем личности са коморбидитетом посттрауматског стресног поремећаја забележена је највећа инциденца самоповређујућих понашања, виша него код особа са граничним поремећајем личности[7].

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Избегавајући поремећај личности треба разликовати од шизоидног поремећаја личности. Иако су оба поремећаја карактерисана избегавањем друштвених ситуација, особе са шизоидним поремећајем не осећају потребу да припадају и није им важно да се другима допадну, што јесте случај код избегавајућег поремећаја – оне страхују да неће бити прихваћене, да ће бити процењене као лоше или инфериорне, и зато избегавају друштвене ситуације[8].

И избегавајући и зависни поремећај личности карактерисани су ниским самопоуздањем и недостатком асертивности[9], али особе са поремећајима имају потпуно другачији приступ међуљудским односима. Додатно, иако је страх од одбацивања заједнички, код избегавајућег поремећаја личности тај страх потиче из уверења да друге одбијају њихове дубоко укорењене мане или недостаци, док код зависног потиче из помисли да ће бити остављени да се сами брину о себи[10].

Узроци[уреди | уреди извор]

Нема прецизних закључака о узроку избегавајућег поремећаја, али налази говоре у прилог теоријама да се он јавља као резултат сложаја фактора – биолошких, психолошких и социјалних.

Генетски фактори имају утицаја на развој поремећаја – херитабилност се креће до 0,64, и постоји вероватноћа да родитељи пренесу поремећај на децу[11]. Социјално, интеракције са окружењем, са родитељима и вршњацима, може утицати на развој поремећаја. У односима са родитељима и старатељима, особе са избегавајућим поремећајем извештавају о мање охрабрујућим и топлим емоционалним односима него просечна особа, те о пребацивању и одбацивању, понекад и запостављању[12]. Родитељи и старатељи и сами чешће немају довољно добро развијене социјалне вештине, те се исти недостаци учењем преносе на децу[13]. Психолошки, темперамент детета и стратегије превладавања околности одрастања су фактори развоја поремећаја. Ако је родитељ недоступан, стално надгледање околине и реакција околине може се показати адаптивно током одрастања, а касније се уопштити на друштвене ситуације[14]. Очекивање негативних интеракција са старатељем или вршњацима може водити одабиру избегавања као стратегије превладавања[15]. Ригидност, инхибиција у понашању и преосетљивост су такође фактори ризика[16].

Лечење[уреди | уреди извор]

Како су особе са избегавајућим поремећајем свесне поремећаја и желе да побољшају своје стање, могу бити веома мотивисане да прате савете лекара и терапеута[17].

Психотерапија је најчешћи приступ лечењу избегавајућег поремећаја личности. Когнитивно-бихевиорална терапија се показала као погодном, јер се суочава са неадаптивним мислима оболелог, ради се на промени нереалистичних уверења и очекивања која изазивају страх, а тежи се превладавању препрека и инхибиција присутних у понашању[17].

Психофармаци се употребљавају када је избегавајући поремећај личности коморбидитет другог поремећаја – депресије (када се користе антидепресиви и стабилизатори расположења) или анксиозности (анксиолитици и стабилизатори расположења)[18]. Употреба лекова и терапије заједно показала се као најефикаснија, уз подршку и подстицање од стране чланова породице и окружења[19].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „ICD-10 Version:2016”. icd.who.int. Приступљено 2020-05-16. 
  2. ^ Grohol, John M.; read, Psy D. Last updated: 14 Jan 2020~ 4 min (2017-11-07). „Avoidant Personality Disorder”. psychcentral.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-16. [мртва веза]
  3. ^ Hasin, Deborah S.; Stinson, Frederick S.; Ogburn, Elizabeth; Grant, Bridget F. (2007-07-01). „Prevalence, Correlates, Disability, and Comorbidity of DSM-IV Alcohol Abuse and Dependence in the United States: Results From the National Epidemiologic Survey on Alcohol and Related Conditions”. Archives of General Psychiatry (на језику: енглески). 64 (7): 830—842. ISSN 0003-990X. doi:10.1001/archpsyc.64.7.830. 
  4. ^ Tillfors, Maria. „Social phobia and avoidant personality disorder: One spectrum disorder?”. Nordic Journal of Psychiatry (на језику: енглески). 
  5. ^ Quirk, Shae E; Berk, Michael; Pasco, Julie A; Brennan-Olsen, Sharon L; Chanen, Andrew M; Koivumaa-Honkanen, Heli; Burke, Lisa M; Jackson, Henry J; Hulbert, Carol (2016-07-11). „The prevalence, age distribution and comorbidity of personality disorders in Australian women”. Australian & New Zealand Journal of Psychiatry (на језику: енглески). 51 (2): 141—150. ISSN 0004-8674. doi:10.1177/0004867416649032. 
  6. ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders : DSM-5. American Psychiatric Association., American Psychiatric Association. DSM-5 Task Force. (5th ed изд.). Arlington, VA: American Psychiatric Association. 2013. ISBN 978-0-89042-554-1. OCLC 830807378. 
  7. 7,0 7,1 Lampe, Lisa; Malhi, Gin S (2018-03-08). „Avoidant personality disorder: current insights”. Psychology Research and Behavior Management. 11: 55—66. ISSN 1179-1578. PMC 5848673Слободан приступ. PMID 29563846. doi:10.2147/PRBM.S121073. 
  8. ^ Winarick, D. J.; Bornstein, R. F. (2015). „Toward resolution of a longstanding controversy in personality disorder diagnosis: Contrasting correlates of schizoid and avoidant traits”. PERSONALITY AND INDIVIDUAL DIFFERENCES. 79: 25—29. ISSN 0191-8869. 
  9. ^ Glass, Richard M. (2009-04-01). „Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (DSM)”. AMA Manual of Style. doi:10.1093/jama/9780195176339.022.529. 
  10. ^ „Covariation of criteria sets for avoidant, schizoid, and dependent personality disorders”. American Journal of Psychiatry. 144 (6): 767—771. 1987-06-01. ISSN 0002-953X. doi:10.1176/ajp.144.6.767. 
  11. ^ Gjerde, L. C.; Czajkowski, N.; Røysamb, E.; Ørstavik, R. E.; Knudsen, G. P.; Østby, K.; Torgersen, S.; Myers, J.; Kendler, K. S. (2012-04-06). „The heritability of avoidant and dependent personality disorder assessed by personal interview and questionnaire”. Acta Psychiatrica Scandinavica. 126 (6): 448—457. ISSN 0001-690X. doi:10.1111/j.1600-0447.2012.01862.x. 
  12. ^ Stravynski, A.; Elie, R.; Franche, R.-L. (1989). „Perception of early parenting by patients diagnosed avoidant personality disorder: a test of the overprotection hypothesis”. Acta Psychiatrica Scandinavica (на језику: енглески). 80 (5): 415—420. ISSN 1600-0447. doi:10.1111/j.1600-0447.1989.tb02999.x. 
  13. ^ „PRIME PubMed | Childhood antecedents of avoidant personality disorder: a retrospective study”. www.unboundmedicine.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-16. 
  14. ^ LaFreniere, Peter (2009-10-14). „A functionalist perspective on social anxiety and avoidant personality disorder”. Development and Psychopathology. 21 (4): 1065—1082. ISSN 0954-5794. doi:10.1017/s0954579409990046. 
  15. ^ Meyer, B.; Carver, C. S. (2000-01-01). „Negative childhood accounts, sensitivity, and pessimism: A study of avoidant personality disorder features in college students”. Journal of Personality Disorders. 14 (3): 233—248. ISSN 0885-579X. PMID 11019747. doi:10.1521/pedi.2000.14.3.233. 
  16. ^ Eggum, Natalie D.; Eisenberg, Nancy; Spinrad, Tracy L.; Valiente, Carlos; Edwards, Alison; Kupfer, Anne S.; Reiser, Mark (2009-07-07). „Predictors of withdrawal: Possible precursors of avoidant personality disorder”. Development and Psychopathology. 21 (3): 815—838. ISSN 0954-5794. doi:10.1017/s0954579409000443. 
  17. 17,0 17,1 „Avoidant Personality Disorder Management and Treatment”. Cleveland Clinic. Приступљено 2020-05-16. 
  18. ^ „Avoidant Personality Disorder”. Psychology Today (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-16. 
  19. ^ „Avoidant Personality Disorder Management and Treatment”. Cleveland Clinic. Приступљено 2020-05-16. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • "Chapter 16: Personality Disorders". DSM-IV-TR Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. American Psychiatric Publishing. 2000.