Акбар Велики

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ахбар Велики)
Џелалудин Мухамед Акбар
Posthumous portrait of Mughal Empreror Akbar.jpg
Акбар Велики
Датум рођења (1542-01-24)24. јануар 1542.
Место рођења Агра
Датум смрти 27. октобар 1605.(1605-10-27) (63 год.)
Место смрти Агра
Отац Хумајун
Мајка Хамида Бану Бегум
Супружник Маријам уз-Замани, Рукваја Султан Бегум, Салима Султан Бегум[1][2]
Потомство Џахангир, Мурад, Данијал
могулски владар[3]
Период 11. фебруар 1556 – 27. октобар 1605.[4][5][6]
Претходник Хумајун
Наследник Џахангир

Џелалудин Мухамед Акбар, познатији као Акбар Велики (арап. جلال الدین محمد اکبر; Умаркот, 15. октобар 1542 — Агра, 27. октобар 1605[7][8]) је био могулски владар који се сматра једним од највећих владара у историји Индије.[9] Након доласка на престо 1556. године започео је серију успешних освајачких похода које су Могулско царство прошириле на већи део Индије. Иако неписмен, био је познат по подстицању науке и уметности, а посебно је настојао да установи верску толеранцију међу својим поданицима.

Акбар је наследио свог оца Хумајуна, са регентом Бајрам Каном, који је помогао младом цару да прошири и консолидује Могулско царство у Индији. Акбар је био јака личност и успешан генерал. Постепено је повећао Могулско царство по Индијском потконтиненту, проширивши га до реке Годавари. Међутим, његова моћ и утицај се протезала кроз целу земљу због његове војне, политичке, културне и економске доминације. Да би се ујединила огромна Могулска држава, Акбар је успоставио централизовани систем администрације широм царства и усвојио политику помирења владара кроз брак и дипломатију. У циљу очувања реда и мира у верски и културно различитом царству, он је усвојио политику која је добила подршку од немуслимана. Избегавајући племенске везе и идентитет исламске државе, Акбар је настојао да уједини далеке земље свог царства кроз оданост, изражену кроз персијску културу, тако да је цар имао готово божански статус.

Могулско царство је развило јаку и стабилну екомомију, што је довело до комерцијалне експанзије и већег патроната културе. Акбар је сам промовисао уметност и културу. Он је придавао значај и књижевности, па је направио и библиотеку са више од 24.000 књига написаних на санскриту, хиндском, перзијском, грчком, латинском и арапском језику. У библиотеци су такође радили многи научници, преводиоци, уметници, калиграфи, архитекти и занатлије. Такође су створени судови у Делхију, Агри, Фатехпур Сикри који су постали центри уметности, писма и учења. Персијско-исламска култура је почела да се спаја и стапа са аутохтоним индијским елементима, а посебно је настала индо-персијска култура која се одликовала могулским стилом уметности, сликарства и архитектуре. У нади да ће донијети верско јединство унутар царства, Акбар је прогласио Дин-и Илахи, синкретичку веру изведену из ислама, хиндуизма, зороастризма и хришћанства. Једноставан монотеистички култ је био центриран на Акбара као пророка, чиме је привукао гнев улема и муслимана.

Акбарова владавина је значајно утицала на ток индијске историје. За време његове владавине, Могулско царство се утростручило у величини и богатству. Он је створио моћан војни систем и покренуо ефикасне политичке и социјалне реформе. Укидањем секташког пореза за немуслимане и именовањима на високе цивилне и војне дужности, постао је први Могулски владар који је задобио поверење и оданост. Учествовао је на разним фестивалима, схвативши да је стабилно царство зависило од сарадње и добре воље његових поданика. Темељи за мултикултурално Могулско царство су постављени за вријеме његове владавине. Акбара је наследио његов син Јахангир.

Младост[уреди]

Поражен у борбама на Чауса и Канаужа од 1539. до 1540. године од стране снага Шер Шах Сурија, Могулски цар Хумајуна је побегао према западу до Синда.[10] Тамо је упознао и оженио тада 14-годишњу Хамиду Бану Бегум, кћерку шеика Али Акбара Џамија, учитеља његовог млађег брата Хиндала Мирзе. Џелалудин Мухамед Ахбар је рођен у наредних годину дана, 15. октобра 1542. године[11] (четвртог дана реџеба 949. х. г.) у тврђави Раџпут Умеркот у Синду (данашњем Пакистану), где су његови родитељи пронашли уточиште код локалног хиндуистичког владара Рана Прасада.[12]

Током дужег периода Хумајуновог изгнанства, Акбар је одрастао у Кабулу код очевих стричева Камрана Мирзе и Аскари Мирзе. Он је ту провео своју младост учећи да лови, трчи и да се бори, поставши одважан, храбар и снажан ратник који никада није научио да чита и пише. Ово, међутим, није спречавало његову потрагу за знањем, јер је увек налазио неког ко би му читао.[13][14] У новембру 1551. године, Акбар је оженио своју рођаку Руквају Султан Бегум у Кабулу.[15] Принцеза Рукваја је била једина кћерка његовог стрица Хиндала Мирзе и била је његова прва и главна супруга.[16] Брак је био договорен од стране Акбаровог оца и Руквајиног стрица, цара Хумајуна,[17] She was his first wife and chief consort.[18][1] а свадба је одржана након изненадне смрти његовог брата Хиндал Мирзе, који је погинуо у борби.[19]

Након хаоса који је изазвао син Шер Шаха Сурија Ислам Шах, Хумајун поново осваја Делхи 1555. године, тако што му је савезник постао персијски шах Тахмасп I. Након неколико месеци, Хумајун умире. Акбаров регент, Бајрам Кан, прикрива његову смрт, како би се припремили за Акбарово устоличење. Акбар је наследио Хумајуна 14. фебруара 1556. године, док је у току био рат против Сикандар Шаха за Могулско престоље. У Каланауру, у Панџабу, 13-годишњи Акбар је устоличен од стране Бајрама Кана на новосаграђено престоље.[20][21] Он је био проглашен Шаханшахом (персијски: Краљ краљева).[22] Бајрам Кан је владао у његово име све док није постао пунолетан.[23]

Војне кампање[уреди]

Војне иновације[уреди]

Могулско царство током Акбаровог периода је приказано са наранџастим границама

Акбар је добио епитет „Велики“ због његових многобројних достигнућа,[24] укључујући и његов рекорд непоражених војних кампања којима је успостављена и консолидовала Могулска владавину на Индијском потконтиненту. Основа ове војне моћи и ауторитета била је Акбарова вешта структурна и организациона калибрација Могулске армије.[25] Мансабдарски систем је сматра посебно заслужним збој његове улоге у одржавању Мугулске моћи у време Акбара. Тај систем се одржао уз мање измене до краја Могулског царства, мада је прогресивно слабио током владавина његових наследника.[25]

Организационе реформе су пратиле изуме топова, фоrtifikacija, и употребе слонова.[24] Акбара су исто тако интересовали рани облици мускета и ефикасно их је користио током разних конфликата. Тражио је помоћ од Отомана, и у све већој мери од Европљана, постебно Португалаца и Италијана, у набавци ватреног оружја и артиљерије.[26] Могулско ватрено оружје у време Аквара је постало далеко супериорније од било чега што је било на располагању другим регионалним владарима, вазалима или земљопоседницима.[27] Такав је био утицај тог оружја да је Акбаров везир, Абул Фазл, једном изјавио „са изузетком Турске, вероватно нема земље у којој њено оружје има више значаја у обезбеђивању власти него у Индији“[28] Термин „барутна царства“ је стога често кориштен међу научницима и историчарим при анализирању успега Могула у Индији. За Могулску моћ се сматрало да проистиче из њиговог овладавање техникама ратовања, а посебно употребе ватреног оружја које је подстицао Акбар.[29]

Борба за северну Индију[уреди]

Могулски цар Акбар је приказан како тренира слона

Акбаров отац Хумајун је повратио контролу на Пунџабом, Делхијем, и Агром уз Сафавидску подршку, али чак и у тим областима Мугалска управа је била несигурна, и кад су Суријске снаге поново освојиле Агру и Делхи након смрти Хумајуна, судбина дечака цара је изгледала несигурно. Акбарова младист и одсуство било какве могућности војне помоћи из Могулког упоришта у Кабулу, које је било преокупирано инвазијом од стране Бадахшанског принца Мирзе Сулејмана, је отежало ситуацију.[30] Кад је његов регент, Бајрам Хан, позвао ратно виће да сједини Могулске снаге, ниједан од акбарових поглавара није одобрио. Бајрам Хан је, међутим, успео да превлада над племићима и одлучено је да ће Мугули марширати против најјачег од Сурских владара, Сикандар Шах Сурија, у Пунџаби. Делхи је остављен под под регенцијом Тарди Бајг Хана.[30] Сикандар Шах Сури, међутим, није представљао велики проблем за Акбара, и избегавао је улажење у битку кад се Могулска армија приближила.[31] Највећу претњу је представљао Хему, министар и генерал једног од Сурских владара, који је прокламисао себе Индуским царом и протерао је Могуле из Индо-ганшке низије.[30]

Потакнут Бајрамом Ханом, који је вратио Могулску војску пре него што је Хему могао да консолидује своју позицију, Акбар је марширао у Делхи како би га повратио.[32] Његова армија, предвођена Бајрамом Ханом, је поразила Хему и Сурску армију 5. новембра 1556 у Другог бици код Панипата, 50 mi (80 km) северно од Делхија.[33] Непосредно након битке, Могулске снаге су окупирале Делхи и затим Агру. Акбар је тријумфално ушао у Делхи, где је остао месец дана. Затим су се он и Бајрам Хан вратили на Панџаб да се баве Сикандар Шахом, који је поново постао активан.[34] Током следећих шест месеци, Могули су добили још једну значајну битку против Сикандер Шах Сурија, који се повукао на исток у Бенгал. Акбар и његове снаге су окупирале Лахор и затим заузеле Мултан у Панџабу. Године 1558, Akbar је заузео Аџмер, пролаз до Раџпутана, након пораза и бегства тамошњег муслиманског владара.[34] Могули су такође опколили и поразили Сурске снаге које су контролисале Гвалиорску тврђаву, највеће упориште северно од реке Нармада.[34]

Краљевски бегови, заједно са породицама Могулских амира, су прешли из Кабула у Индију у то време – према записима Акбаровог везира, Абул Фазла, „тако да се мушкарци могу усталити и у некој мери задржати од одласка у земљу на коју су се навикли“.[30] Акбар је чврсто декларисао своје намере да су Мугули били у Индији за стално. Ово је било далеко од политичких насеља његовог деде, Бабура, и оца, Хумајуна, који су мало учинили да покажу да су они било шта осим пролазних владара.[30][34]

Референце[уреди]

  1. ↑ 1,0 1,1 Lal (2005). стр. 205.
  2. ↑ Burke (1989). стр. 142.
  3. ↑ „Akbar”. The South Asian. Приступљено 23. 5. 2008. 
  4. ↑ Eraly (2004). стр. 115, 116.
  5. ↑ „Akbar (Mughal emperor)”. Encyclopedia Britannica Online. Приступљено 18. 1. 2013. 
  6. ↑ Brown, Rebecca M.; Hutton, Deborah S. (2015). A Companion to Asian Art and Architecture (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 211. ISBN 9781119019534. 
  7. ↑ „Akbar I”. Encyclopaedia Iranica. 29. 7. 2011. Приступљено 18. 1. 2014. 
  8. ↑ „Akbar I”. Oxford Reference. 17. 2. 2012. doi:10.1093/acref/9780199546091.001.0001/acref-9780199546091-e-209. Приступљено 18. 1. 2014. 
  9. ↑ Eraly (2000). стр. 189.
  10. ↑ Banjerji, S.K. (1938). Humayun Badshah. Oxford University Press. 
  11. ↑ Smith (1917). стр. 18–19.
  12. ↑ Smith (1917). стр. 12–19.
  13. ↑ Fazl, Abul. Akbarnama Volume I. 
  14. ↑ Smith (1917). стр. 22.
  15. ↑ Mehta, Jaswant Lal (1986). Advanced Study in the History of Medieval India. Sterling Publishers Pvt. Ltd. стр. 189. ISBN 81-207-1015-0. 
  16. ↑ Ferishta, Mahomed Kasim (2013). History of the Rise of the Mahomedan Power in India, Till the Year AD 1612. Cambridge University Press. стр. 169. ISBN 978-1-108-05555-0. 
  17. ↑ Eraly, Abraham (2000). Emperors of the Peacock Throne : the saga of the great Mughals. Penguin books. стр. 123,272. ISBN 9780141001432. 
  18. ↑ Robinson, Annemarie Schimmel ; translated by Corinne Attwood ; edited by Burzine K. Waghmar ; with a foreword by Francis (2005). The empire of the Great Mughals : history, art and culture (Revised изд.). Lahore: Sang-E-Meel Pub. стр. 149. ISBN 9781861891853. 
  19. ↑ Erskine, William (1854). A History of India Under the Two First Sovereigns of the House of Taimur, Báber and Humáyun, Volume 2. Longman, Brown, Green, and Longmans. стр. 403,404. ISBN 9781108046206. 
  20. ↑ „Gurdas”. Government of Punjab. Архивирано из оригинала на датум 27. 5. 2008. Приступљено 30. 5. 2008. 
  21. ↑ History Gurdaspur district website.
  22. ↑ Smith (2002). стр. 337.
  23. ↑ Chandra, Satish (2005). Medieval India : from Sultanat to the Mughals (Revised изд.). New Delhi: Har-Anand Publications. стр. 95. ISBN 9788124110669. 
  24. ↑ 24,0 24,1 Lal, Ruby (2005). Domesticity and Power in the Early Mughal World. Cambridge University Press. стр. 140. ISBN 978-0-521-85022-3. 
  25. ↑ 25,0 25,1 Kulke, Hermann (2004). A history of India. Routledge. стр. 205. ISBN 978-0-415-32920-0. 
  26. ↑ Schimmel, Annemarie (2004). The Empire of the Great Mughals: History, Art, and Culture. Reaktion Books. стр. 88. ISBN 978-1-86189-185-3. 
  27. ↑ Richards, John F. (1996). The Mughal Empire. Cambridge University Press. стр. 288. ISBN 978-0-521-56603-2. 
  28. ↑ Elgood, Robert (1995). Firearms of the Islamic World. I.B.Tauris. стр. 135. ISBN 978-1-85043-963-9. 
  29. ↑ Gommans, Jos (2002). Mughal Warfare: Indian Frontiers and High Roads to Empire, 1500–1700. Routledge. стр. 134. ISBN 978-0-415-23988-2. 
  30. ↑ 30,0 30,1 30,2 30,3 30,4 Eraly, Abraham (2000). Emperors of the Peacock Throne: The Saga of the Great Mughals. Penguin Books India. стр. 118—124. ISBN 978-0-14-100143-2. 
  31. ↑ Majumdar (1984). стр. 104–105.
  32. ↑ Chandra (2007). стр. 226–227.
  33. ↑ Chandra (2007). стр. 227.
  34. ↑ 34,0 34,1 34,2 34,3 Richards, John F. (1996). The Mughal Empire. Cambridge University Press. стр. 9—13. ISBN 978-0-521-56603-2. 

Литература[уреди]

  • Fazl, Abul. Akbarnama Volume I. 

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Акбар_Велики&oldid=15046417“