Бакићи (племићка породица)
| Бакић | |
|---|---|
 | |
| Држава | Српска деспотовина , Угарска , Хабзбуршка монархија , Свето римско царство. |
| Посједи | град Лак, Сегедин , Хедервар итд. |
| Оснивач | Павле Бакић |
| Владавина | прије 1525. |
| Националност | српска |
| нема директних | |
Бакићи су били српска средњовековна племићка породица. Крајем 15. и почетком 16. века имали су поседе на просторима Шумадије, у тадашњем Смедеревском санџаку, под влашћу Османског царства. Затим су 1525. године прешли у Угарску, поставши једна од најугледнијих српских породица у тој краљевини. Најистакнутији члан био је војвода Павле Бакић, који је 20. септембра 1537. године од угарског краља добио титулу српског деспота.[1][2][3]
Историја[уреди | уреди извор]
Крајем 15. и почетком 16. века, током раног периода турске власти, породица Бакића је имала простране поседе око Венчаца у Шумадији, тако да је читава област била позната и као „земља Бакића“. У централном делу Смедеревског санџака управљали су кнежином која је обухватала око педесет села. Уживали су велики углед у народу, а такође и код Турака, тако да су поседовали сопствени тимар (феудално добро), као и право да од народа прикупљају порез (харач). У склопу турског феудалног система, припадали су влашком друштвеном слоју.[1]
Најпознатији члан ове породице био је војвода Павле Бакић, који је као спахија-хришћанин уживао велико поверење код смедеревског санџак бега Ферхат-паше, у чијем је санџаку држао кнежину. Због великог глобљења, Ферхат-паша је 1524. године на султанову заповест погубљен, а његов штићеник Павле Бакић пао је у немилост, па је недуго потом, заједно са браћом и осталом породицом пребегао у Угарску.[4]
За време борбе око угарског престола између надвојводе Фердинанда Хабзбуршког и ердељског војводе Јована Запоље, Бакићи су били на страни војводе Запоље. После Запољиног пораза код Токаја 1527, прешли су на страну Фердинанда, добивши знатне поседе у заоадним и северним областима Угарске.[5]
Велики углед који су Бакићи уживали међу Србима у Угарској потврђен је 1537. године, када је краљ Фердинанд својом повељом од 20. септембра именовао Павла Бакића за српског деспота. Недуго потом, новоименовани српски деспот је погинуо 9. октобра 1537. године у бици код бици код Горјана, у тадашњој Вуковској жупанији, а Турци су његову главу послали султану у Цариград.[6]
Након погибије деспота Павла, породичним поседима су управљала његова браћа, а потом њихови наследници, који су се временом уклопили у угарски друштвени поредак.
Чланови[уреди | уреди извор]
- Павле Бакић, ожењен Теодором
- Маргарита, удата за трансилванског племића Јована Кендефија (ум. око 1553/4), који је био син Николе Кендефија (ум. око 1532/7) и Милице Белмужевић (ум. након 1562), која је била ћерка српског војводе Милоша Белмужевића (ум. 1500). Након смрти мужа, са којим је имала ћерку Ану, Маргарита се 1555. године преудала за Тому Олаха, који је био синовац острогонског надбискупа Николе Олаха.[7]
- Ангелина
- Манојло, погинуо 29. августа 1526. године у Мохачкој бици[8]
- Петар Бакић
- Ана
- Комнин, погинуо 1527. године[9]
- Димитрије, жив 1529. године[10]
- Михаило Бакић
- Матија
- Петар Бакић, бискуп
- Антал
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Vasić 1957, стр. 221-239.
- ^ Lemajić 1995, стр. 14-107.
- ^ Шулетић 2008, стр. 61.
- ^ Lemajić 1995, стр. 14-49.
- ^ Lemajić 1995, стр. 50-66.
- ^ Ћирковић 1982, стр. 488-489.
- ^ Krstić & Magina 2021, стр. 114-117.
- ^ Ивић 1929, стр. 64, 124.
- ^ Ивић 1929, стр. 124, 357.
- ^ Ивић 1929, стр. 64, 105, 357.
Литература[уреди | уреди извор]
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Божанић, Снежана (2007). „Срем у периоду од 1502. до 1526. године”. Споменица Историјског архива Срем. 6: 72—88.
- Vasić, Milan (1957). „O knežinama Bakića pod turskom vlašću”. Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine. 9: 221—239.
- Ивић, Алекса (1928) [1919]. Родословне таблице српских династија и властеле (3. доп. изд.). Нови Сад: Матица српска.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Krstić, Aleksandar; Magina, Adrian (2021). „The Belmužević Family: The Fate of a Noble Family in South-East Europe During the Turbulent Period of the Ottoman Conquest (the 15th and First Half of the 16th Centuries)”. Revue des études sud-est européennes. 59: 105—123.
- Lemajić, Nenad (1995). Bakići, porodica poslednjeg srpskog despota. Novi Sad: Filozofski fakultet.
- Лемајић, Ненад (2005). „Донационе повеље породице Бакић” (PDF). Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 16: 153—169. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 03. 2012. г. Приступљено 10. 11. 2018.
- Lemajić, Nenad (2014). „Rani kontakti Srba i Habzburgovaca (do Mohačke bitke)”. Istraživanja. Filozofski fakultet u Novom Sadu. 25: 73—87.
- Lemajić, Nenad (2020). „The Bakićes as an example of the social rise of vlach families in the early Ottoman period”. Istraživanja. Filozofski fakultet u Novom Sadu. 31: 93—111.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. 1. Нови Сад: Матица српска.
- Ћирковић, Сима (1982). „Последњи деспоти”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 479—490.
- Шулетић, Небојша (2008). „Бакић, Павле”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 61.