Смедеревски санџак

Смедеревски санџак Београдски пашалук
1459.—1817. (358 год.)
Застава
Смедеревски санџак (Београдски пашалук), 1791.
Главни град	Смедерево (1459—1521) Београд (1521—1817)
Регија	Балкан
Земља	Османско царство
Догађаји
Статус	бивша покрајина
Владавина
• Облик	Беговат
Историја
• Успостављено	1459.
• Укинуто	1817. (358 год.)
Претходник Следбеник Српска деспотовина Хабзбуршка Србија Кочина крајина Карађорђева Србија Хабзбуршка Србија Кочина крајина Карађорђева Србија Кнежевина Србија

Смедеревски санџак (тур. Semendire Sancağı), такође познат и као Београдски пашалук (тур. Belgrad Paşalığı), био је санџак (управна јединица) Османског царства. Формиран је непосредно након пада Српске деспотовине (1459), са првобитним седиштем у Смедереву, а потом у Београду (1521). Санџак је обухватао разна подручја у Подунављу и Посавини, од области Звижда и Браничева на истоку, преко читаве Шумадије, до Мачве на западу, а постојао је са краћим прекидима све до почетка 19. века, када је на том простору створена Кнежевина Србија.

Термин Београдски пашалук је домаћи колоквијални назив за ову територију, који је прихватила и српска историографија, иако је званични назив покрајине гласио: Смедеревски санџак. Међу Османлијама, Смедеревски санџак је такође био познат и као област Морава (незваничан назив). Становништво Смедеревског санџака између 1739. и 1839. порасло са око 30.000 на око 300.000-400.000. На основу данашњих процена Смедеревски санџак је у тренутку избијања Првог српског устанка имао око 400.000 становника, од којих су око 40-50.000 били муслимани (највећим делом српског језика). На подручју ове покрајине су касније избили Први (1804) и Други (1815) српски устанак.

Назив

Забуна у вези са званичним називом Смедеревског санџака није поникла у историографији, већ је преузета из колоквијалног (народног) назива за покрајину чије се стварно седиште након 1526. године налазило у Београду, а историјски нетачан назив Београдски пашалук је касније нашао пут и до страних историчара. Београдски пашалук као појам не постоји у османском систему управе. Јачањем улоге београдске тврђаве и вароши, пре свега у стратегијском смислу, довело је до премештања седишта санџака из Смедерева у Београд. Београдски паша, везир Смедеревског санџака (смедеревски санџакбег), столовао је у Београду и истовремено је био и мухафиз (заповедник тврђаве) Београда. Као мухафиз Београда он је имао војну власт над осталим санџацима или њиховим деловима, фактички обухватајући остатак данашње средишње Србије и велики део Косова и Метохије. Овлашћења мухафиза су током 18. века проширена и неким цивилним овлашћењима, па је тако мухафиз одлучивао у неким споровима у Пироту на крају 18. века. Цео тај простор који је у ма којој функцији држао београдски мухафиз илити смедеревски санџакбег постали су у каснијој српској литератури ,,Београдским пашалуком". Управитељ је носио титулу мутесариф Смедеревског санџака, и титулу београдског мухафиза.

Историја

15. век

Смедеревски санџак основан је непосредно након пада Српске деспотовине (1459). Прво управно средиште налазило се у Смедереву. Санџак је био подељен на нахије, а највећи део поседа прешао је у државно власништво или је раздељен спахијама, односно тимарницима. У том првом периоду, знатан део спахија на простору Смедеревског санџака био је домаћег порекла и православне вероисповести, а део поседа остао је у власништву црквених установа, првенствено манастира. Приликом упостављања османске власти, део становништва који је у Српској деспотовини имао „влашки“ статус задржао је сличан положај и под новом влашћу.

Услед повремених упада и продора угарске војске, поједине области Смедеревског санџака биле су изложене похарама, услед чега су интензивиране и миграције становништва. Услед учесталих миграција локалног српског становништва према северним областима под угарском влашћу, Османлије су на просторима Смедеревског санџака подстицале досељавање новог становништва из дубље унутрашњости, а лични миграциони процеси одвијали су се и на просторима суседних санџака, од Видинског на западу, преко Крушевачког и Вучитрнског на југу, до Херцеговачког, Босанског и Зворничког на западу.

Према попису из 1476. године, на подручју Смедеревског санџака било је 7.600 породица у влашком статусу и 15.000 породица у статусу ратара.

16. и 17. век

Након османског освајања Београда (1521. године) управа Смедеревског санџака је премештена у Београдску тврђаву. До 1541. године Смедеревски санџак је био у саставу Румелијског и Силистријског, а у краја XVII в. Будимског беглербеглука (познатог и као ејалет). До краја 1537. године, смедеревски санџак бег је управљао и освојеним земљама на подручју Угарске и Славоније, а Сремом је управљао до 1541. године.

18. век

Након 1699. године, санџак је поново укључен у Румелијски пашалук, а прикључени су му и југоисточни делови Срема, односно остаци некадашњег Сремског санџака. У Београду је, у време Османског царства, постојало 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље) (Путописи Евлије Челебије из 17. века). У време аустријске владавине (1717—1739) срушен је велик број џамија. Смедеревски санџак је после 1739. године преустројен по систему који је дао значајну улогу српским кнезовима. Кнезови су одржавали везе са Хабзбуршком Монархијом, због трговине (врло је могуће да је трговина Смедеревског санџака са Хабзбуршком Монархијом била обимнија неголи са околним санџацима). Кнезови су успели да направе својеврсни савез елита са Хаџи Мустафа-пашом после 1793. Хаџи Мустафа-паша је био месни фактор децентрализације, а јерлије/јамаци (тзв. јаничари српских извора, вођени дахијама) су покушавали да заведу редовно стање у санџаку.

19. век

Године 1801-1804. овом су облашћу завладали јањичарски одметници — дахије. На територији Смедеревског санџака избили су Први и Други српски устанак 1804. и 1815. године. По утврђивању Српског књажества као фактички нове државе, средиште Смедеревског санџака је Ниш који то остаје све до ослобођења овог града и његовог прикључења српској држави 1878.

Управна подела

У формално правном смислу, Смедеревски санџак је припадао Румелијском ејалету (пашалуку) са седиштем у Софији. Крајем XVIII в. Смедеревски санџак се делио у 12 нахија, које ће остати до избијања Првог српског устанка: београдска, смедеревска, пожаревачка, ћупријска, јагодинска, крагујевачка, ужичка, ваљевска, шабачка, рудничка, сокоска и боравичка. Постојеће стање, укључујући унутрашње и спољне границе није мењано у реалполитичком смислу до аутономије Кнежевине Србије, иако се османска бирократија придржавала утврђене терминологије до стицања независности Србије. Тиме је и формално-правно Смедеревски санџак престао да постоји 1878.

Током година, Смедеревски санџак је често мењао матичну управну јединицу:

• Румелијски елајет(пашалук) (1459-1541)
• Будински елајет (пашалук) (1541-1686)
• Темишварски елајет (пашалук) (1686-1688)
• Хабсбуршка окупација (1688-1690)
• Темишварски елајет (пашалук) (1690-1716)
• Румелијски елајет (пашалук) (1716-1717)
• Хабсбуршка Краљевина Србија (1718-1739)
• Румелијски вилајет (пашалук) (1739-1817)

Демографија

Већина муслимана словенског порекла су у Смедеревском санџаку били имигранти. Имиграцију су углавном сачињавали пољопривредници, али је такође било и крупних феудалаца, војника, званичника порте, од којих су неки били на веома високим позицијама у администрацији царства.

Удео муслиманског становништва је драстично опао крајем 17. и почетком 18.века, након великог прилива Срба (Хришћана) из околних територија, превасходно из Динарских области.

Економија

Смедеревски санџак је био један од шест најразвијенијих отоманских санџака у погледу бродоградње (поред Видина, Никопоља, Пожеге, Зворника и Мохача).

Санџакбегови

• Али-бег Михалоглу (1459–1507)
• Синан-паша Боровинић (1507-1513)
• Бали-бег Јахјапашић Малкочоглу (1513-1522)
• Ферхад-паша Далматинац (1522-1524)
• Бали-бег Јахјапашић Малкочоглу (1524-1527), (1530-1534)
• Гази Кисан Мехмет-паша Малкочоглу (1527-1529), (1535-1543)
• Турали-бег (1550)
• Бајрам-бег (1557-1564)
• Aрслан-паша Јахјапашић (1564-65)
• Ејнехан-бег (1585-1590)
• Сејди Ахмет-паша (1658-1660)
• Исмаил-паша Босанац (1660-1664)
• Абдурахман Абди-паша Арнаут (1671-1686)
• Јеген Осман-паша (1688-1689)
• Морали Али-паша (1698-1700)
• Хаџи Халил-паша (1716-1717)
• Јахја-паша Хатибзаде (1746-1748), (1754-1755)
• Абди-паша (1788)
• Осман-паша (1789)
• Ебу Бећир-паша (1791-1792)
• Шашит-паша (1792-1793)
• Хаџи Мустафа-паша (1793–1801)
• Хасан-паша (1801)
• Гурчу Осман-паша (1802-1803)
• Бећир-паша (1804-1805)
• Сулејман-паша Скопљак (1806-1813)
• Осман-паша Скопљак (1813–1815)
• Марашли Али-паша (1815–1821)
• Абдурахман-паша (1821—1826)
• Хусеин-паша Гаванозоглу (1827-1833)
• Мехмед Веџихи-паша (1833-1835)
• Јусуф Мухлис-паша (1835-1839)
• Мехмед Хусреф-паша (1839-1840)
• Мехмед Ћамил-паша (1840-1842)
• Ћеркес Хафиз-паша (1842-1845)
• Хасан-паша Чешмели (1848-1850)
• Aли Риза-паша (1864-1867)

Види још

• Пад Српске деспотовине
• Први српски устанак

Литература

• Амедоски, Драгана; Гарић-Петровић, Гордана (2012). „Власи нахије Петруш у попису влаха Смедеревског санџака из 1528. године” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 33: 113—141. 
• Bojanić-Lukač, Dušanka (1966). „Jedan rani kanun za vlahe Smederevskog sandžaka”. Vesnik Vojnog muzeja. Beograd. 11-12: 147—160. 
• Крстић, Александар Р. (2003). „Кучево и Железник у светлу османских дефтера” (PDF). Историјски часопис. 49 (2002): 139—162. 
• Крстић, Александар Р. (2005). „Сеоска насеља у Подунављу и Посавини Србије и јужне Угарске у 15. и првој трећини 16. века” (PDF). Историјски часопис. 52: 165—194. 
• Крстић, Александар Р. (2006). „Први османски дефтери као извор за историјску географију средњовековног Браничева”. Браничевски гласник. 3—4: 95—113. 
• Крстић, Александар Р. (2014). „Подунавље и Посавина Србије у позном средњем веку: Историјско-географски аспекти истраживања” (PDF). Историја и географија: Сусрети и прожимања. Београд: Институт за новију историју Србије; Географски институт Јован Цвијић; Институт за славистку РАН. стр. 23—39. 
• Миљковић-Бојанић, Ема (2002). „Сеоска привреда у Смедеревском санџаку (1476-1560)” (PDF). Историјски часопис. 48 (2001): 117—136. 
• Миљковић-Бојанић, Ема (2003). „О значају османских пописних књига као историјских извора - на примеру дефтера Смедревског санџака” (PDF). Историјски часопис. 49 (2002): 123—138. 
• Миљковић-Бојанић, Ема (2004). Смедеревски санџак 1476-1560: Земља-насеља-становништво. Београд: Историјски институт; Службени гласник. 
• Миљковић, Ема (2011). „Власи у Смедеревском санџаку у другој половини 15. и првој половини 16. века (с посебним освртом на влахе Браничева)”. Браничевски гласник. 7 (2010): 49—68. 
• Миљковић, Ема Љ.; Крстић, Александар Р. (2007). Браничево у XV веку: Историјско-географска студија. Пожаревац: Народни музеј. 
• Пантелић, Душан (1927). Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791-1794. Београд: Српска краљевска академија. 
• Пантелић, Душан (1930). Кочина крајина. Београд: Српска краљевска академија. 
• Пантелић, Душан (1949). Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794-1804. Београд: Научна књига. 
• Самарџић, Радован (1993). „Српски народ под турском влашћу”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—114. 
• Тричковић, Радмила (1970). „Читлучење у Београдском пашалуку у XVIII веку”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 11 (1): 525—549. 
• Тричковић, Радмила (1970). „Положај Београда у војно-управном систему Смедеревског санџака после Београдског мира 1739. године”. Ослобођење градова у Србији од Турака 1862-1867. год. Београд: САНУ. стр. 183—192. 
• Тричковић, Радмила (1971). „Списак мухафиза Београда од 1690. до 1789. године”. Историјски часопис. 18: 297—328. 
• Тричковић, Радмила (1995). „Београд под турском влашћу 1521-1804. године”. Историја Београда. Београд: Балканолошки институт. стр. 91—141. 
• Тричковић, Радмила (2013). Београдски пашалук 1687-1739. Београд: Службени гласник. 
• Ћирковић, Сима (1982). „Кретања према северу”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 314—329. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ћирковић, Сима (2011). „Смедеревска тврђава на почетку турске власти”. Пад Српске деспотовине 1459. године. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 287—290. 

Спољашње везе

• Војно административно уређење Смедеревског санџака 1739-1788. докторска дисертација (2016)