Банјип

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Банјип (вишезначна одредница).
Банјип
Bunyip Colorized Version 1.jpg
цртеж банјипа
Група митолошко биће, криптид
Подгрупа "Живи диносаурус",
Криптозоолошки сисар,
Криптозоолошка птица,
Криптозоолошка риба,
Језерско чудовиште
Подручје  Аустралија
Станиште дивљина Аустралије

Банјип (енгл. Bunyip) је митолошко биће из митологије абориџинских народа. Ово биће наводно обитава у близини језера, мочвара, билабонгова, ријека и ушћа ријека широм Аустралије[1].

Етимологија назива[уреди]

Илустрација.
абориџински цртеж банјипа (тј. тор-ру-дуна)

Име овог митолошког бића долази из Вергаија језика Вемба-Вемба Абороџина, абориџинског народа са југоистока Аустралије[2][3][4]. Ова ријеч у преводу, од стане данашњи Абориџина, значи "ђаво" или "зли дух"[5], иако овај превод можда и није испараван и не означава право значење ове ријечи који је важио за вријеме доласка првих Абориџина у Аустралију. Неки модерни извори алудирају на лингвистичку повезаност између ријечи банјип и ријечи буњил (енгл. Bunjil), назива за митолошког "Великог човјека" који је створио планине, ријеке, људе и животиње[6].

Ријеч банјип се први пут спомиње у енглеском језику средином 1840их година као значење везано за непознату животињу из Аустралске дивљине која производи застрашујуће крике[7]. Током 1850их година ријеч банјип је такође постала синоним у енглеском језику становника Аустралије за варалицу, лопова и лицемјера[2]. Термин "банјип аристократија" је настао 1853. године како би се описала аустралска амбициозност да се постане аристократом. У раним 1990им годинама аустралски премијер Паул Кетингје користио ријеч банјип како би описао чланове конзервативне опозиционе Аустралске Либералне Странке (енгл. Liberal Party of Australia)[8][9]. Ријеч банјип се такође може пронаћи и у називима неких географски мјеста у Аустралији, као што су:

Диљем Аустралије постоје и други називи за банјипа[10], као што су:

Опис банјипа[уреди]

Иако не постоји тачан опис банјипа, постоје многе верзије његовог описа од којих су се неке задржале до данашњих дана.

Опис банјипа у митологији и народним предањима[уреди]

У митологији банјип је биће које излази из воде у ноћи пуног мјесеца и убија и једе све животиње и људе који су близу обале. Старији су причали дјеци приче о банјипу пред спавање како би их застрашили да не прилазе обалама ријека и језера.

У једној легенди се спомиње да је "Дугина змија" казнила човјека по имену Биами који је убио и појео тотемску животињу свог племена. "Дугина змија" га је претворила у злог духа Банјипа који је почео нападати своје племе и животиње у околини.

Опис банјипа из модерног доба[уреди]

Илустрација.
илустрација наводног изгледа

Роберт Холден је у својој књизи из 2001. године написао да постоји најмање девет различити описа за банјипа диљем Аустралије[13]. Први европски досељеници су такође записали многоброје верзије описа банјипа[13][14].

Међу некима од најчешћи особина које су се приписивале банјипу у описима објављиванима у аустралским новинама у 19ом вјеку су крокодилска глава, псеће лице, тамно крзно, коњски реп, пераје фоке, крављи рогови, кљове као код моржа или пачји кљун[15][16].

Џорџ Френч Ангус је 1847. године записао опис банјипа или "воденог духа" од стране Морунди народа који живе крај ријеке Мари. Ово биће по изгледу наликује на огромну морску звјезду која понекад излази на обалу ријеке[17]. Међу другим описима Банјипа су и:

  • Опис у коме је налик на велику јегуљу (тзв. Тор-ру-дон),
  • Опис у коме је налик на сисара који изгледа као комбинацију туљана и видре,
  • Опис у коме је налик на сисара који изгледа као комбинација воденкоња и медвједа,
  • Опис у коме је налик на чудно водоземно биће са птичјом главом и које је прекривено сивим прејем,
  • Опис у коме је налик на чудно водоземно биће слично огромном чудноватом кљунашу,
  • Опис у коме је налик на чудно водоземно биће величине говеда које је по леђима прекривено са тамносивим перјем,
  • Опис у коме је налик на чудно водоземно биће висине око 3,65 до 3,96 метра. Глава овог бића је слична глави емуа са дугим кљуном. Четири ноге овог бића су постављене са стране као код гмизаваца и уздуж су прекривене редом назубљени шиљака. Предње ноге су дуже од задњих, са дугим оштрим канџама. Свој плијен убија "смртоносним загрљајем". Ово биће у води плива попут жабе, а на копну хода на задњим ногама.

У креационизму[уреди]

Илустрација.
илустрација наводног изгледа (према мишљењу креациониста)

Према ријечима креациониста банјип је један од доказа да су људи живјели заједно са диносаурусима. Они га описују као биће налик на диносауруса из групе Орнитопода. Ово биће има оштре канџе на предњим ногама, и кожа овог биће је слична кожи крокодила[18].

Хронологија сусрета са овим бићем и виђења[уреди]

Илустрација.
Хамилтон Хјум (19. јун 1797. – 19. април 1873.)
Илустрација.
илустрација наводне лобање банјипа која је пронађена 1846. године
  • Један од најранијих документовани догађаја везани за банјипа је када су 1818. године[19][20] Хамилтон Хјум и Џејмс Михем пронашли неколико костију непознате, велике животиње на обали језера Батурст у Новом Јужном Велсу. Кости су описали да су сличне костима воденкоња и морски крава. Касније су устврдили да кости наликују на кости дипротодона[21][22][23];
  • Средином 1830-их година Џорџ Ренкин и Томас Мичел су у Велингтон пећинама пронашли фосилне остатке костију велике четвероножне животиње, која је према њиховим ријелима била много већа од вола и бивола[24]. Сиднејски велечасни Џон Данморе Ленг је изјави, везано за ове фосиле, да су доказ постојања банјипа[25]. Како год, британски анатомист сер Ричард Овен је идентификовао фосиле као остатке велики торбара из породице дипротодонтидае (лат. Diprotodontidae)[26];
  • Највећи број виђења Банјапа се десио у периоду 1840-их и 1850-их, и то углавном на југу Аустралије.
    • У јулу 1845. године у новинама "Џилонг Адвертајзер" је у чланку под насловом "Чудесно откриће нове животиње"[27] објављено да је су наводно пронађене нефосилизиране кости неке непознате велике животиње у близини града Џилонга[28]. Ове кости су биле показане припадницима једног Абориџинског племена и они су потврдио да ове кости припадају банјипу[27]. Такође је у чланку препричан догађај везан за банјипа који је убио једну Абориџинску жену, али и интервју са једним припадником племена који се звао Мумбовран, у коме је описао свој сусрет са овим бићем које му је својим канџама нанијело неколико рана на прсима[27]. Према његовом опису банјип је биће које углавном има карактеристике птица и крокодила. Висина овог бића је око 3,65 до 3,96 метра. Глава овог бића је слична глави емуа са дугим кљуном. Четири ноге овог бића су постављене са стране као код гмизаваца и уздуж су прекривене редом назубљени шиљака. Предње ноге су дуже од задњих, са дугим оштрим канџама. Свој плијен убија "смртоносним загрљајем". Ово биће у води плива попут жабе, а на копну хода на задњим ногама[29];
    • У јануару 1846. године на обали ријеке Мурумбидџи, у близини града Барленда у Новом Јужном Велсу, пронађена је лобања која је наводно припадала банјипу[30][31]. Међутим у јулу 1847. неколико експерата из анатомије, укључујући В. С. Маклеја и професора Овена, су идентификовали лобању као лобању деформираног телета[32]. У исто вријеме лобања је била изложена у Сиднејском музеју и привукла је велику пажњу посјетилаца[33][34][35];
    • У марту 1847. године биће налика на огромног чудноватог кљунаша је виђено како се сунча на обали насупрот Кастом Хауса у Мелбурну[36];
    • У својој биографској књизи, из 1852. године, Вилијам Баклеј говори о времену проведеном са Абориџинским племеном Ватауронг. У том периоду, од 30 година, Вилијам је доживио неколико сусрета са банјипом. Он је банјипа описао као водоземну животињу величине говеда, која је по леђима прекривена тамносивим перјем[37]. Према његовим ријечима ово биће обитава у ријеци Барвон и наводно има надприродне моћи, како су му домородци испричали.

Могуће објашњење овог криптида[уреди]

Постоји неколико могући објашњења за неке од описа овог криптида:

  • Што се тиче непознати звукова који се чују ноћу, могуће објашње је смеђи (аустралски) букавац (лат. Botaurus poiciloptilus) - врста птице која обитава у дивљини Аустралије[38]. У току сезоне парења мужјаци ове врсте птица мочварица производе гласне дубоке звукове којима привлаче женке[39]. Ову птицу често зову и "банјип-птица"[6];
  • Што се тиче описа банјипа могућа објашња су:
    • У случају банјипа гдје се описује као велика јегуља (тзв. Тор-ру-дон) се ради о аустралској дугоперајној јегуљи (лат. Anguilla reinhardtii), за које је забиљежено да могу нарасти и до дужине од 3 метра[40];
    • У случају банјипа гдје се описује као сисар који изгледа као комбинација воденкоња и медвједа се ради о културолошким сјећањима Абориџина на велике торбаре из породице Дипротоидеа (лат. Diprotodontoidea). До ове идеје први пут је дошао 1871. године доктор Џорџ Бенет[41]. Током 1990-их палеонтолог Пат Викер-Рич и геолог Нил Арчболд су такоће дошли до закључка да су и фосилини остаци торбара из ове породице могли бити узрок настанка легенди[42]. Ови давно изумрли торбарски сисари (од којих су неки били највећи торбари који је икад постојао на Земљи) су живјели од касног Олигоцена до касног Плеистоцена, отприлике до прије неки 11.000 година, као што су:
      • врсте из рода Дипротодон (лат. Diprotodon),
      • врсте из рода Нототхеријум (лат. Nototherium),
      • врсте из рода Зигоматурус (лат. Zygomaturus),
      • врсте из рода Палорчестес (лат. Palorchestes), и сл.
    • У својим записима из 1933. године Чарлс Фенер је дошао до закључка да су врсте фока (туљана), које можемо пронаћи у водама Аустралије, такође могуће објашњење[43]. Према његовим закључцима, могуће је да су се Абориџина сусрети са фокама које су доспјеле у унутрашњост континента путем ријека које се сливају у море. Неки од примјера су фоке које су виђени у ријеци Мари и ријеци Дарлинг у Јужној Аустралији (у близини мјеста Оверленд Корнер код града Бармера, и у близини града Локстона) и у близини града Конарга у Новом Јужном Велсу. Такође за неке од описа банјипа се спомињу особине које можемо приписати фокама (као што су глатко крзно и завијајући крици), као што су морски леопард (лат. Hydrurga leptonyx) и јужни морски слон (лат. Mirounga leonina)[44].

У популарној култури[уреди]

У књижевности[уреди]

У књижевности из 19ог и раног 20ог вјека се могу пронаћи многобројна дјела у којима се спомиње банјип. Најранија знана прича у којој се спомиње банјип је из књиге "The Brown Fairy Book" аутора Андруа Ленга из 1904. године.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Литература[уреди]

  • Holden, Robert (2001). Bunyips: Australia's Folklore of Fear. National Library of Australia. ISBN 978-0-642-10732-9. 
  • Fenner, Charles (1933). Bunyips and Billabongs. Sydney: Angus and Robertson. 
  • Tim the Yowie Man (22. 11. 2013). Tim the Yowie Man: The bunyip hunt. The Canberra Times. Fairfax Media. 
  • Coleman, Loren; Clark, Jerome (2013). Cryptozoology A To Z. Simon and Schuster. 
  • Eberhart, George M. (2002). Mysterious Creatures: A Guide to Cryptozoology. Santa Barbara – Denver – Oxford. ISBN 1-57607-283-5. 
  • Gilmore, David D. (2012). Evil Beings, Mythical Beasts, and All Manner of Imaginary Terrors. University of Pennsylvania Press. ISBN 0812203224. 
  • Heuvelmans, Bernard (1965). Na tropie nieznanych zwierząt. Wiedza Powszechna - Warszawa. 
  • Holden, Robert (2001). Bunyips: Australia's folklore of fear. National Library of Australia. ISBN 978-0-642-10732-9. 
  • Sagan, Carl (1999). Świat nawiedzany przez demony. Nauka jako światło w mroku. Wydawnictwo Zysk i S-ka. ISBN 83-7150-517-5. 
  • Shuker, Carl P. N. (1995). In search of prehistoric animals; Do giant extinct creatures still exist?. Blanchford. ISBN 0713724692. 

Референце[уреди]

  1. The Story of the Bunyip - National Library of Australia[мртва веза]
  2. 2,0 2,1 Hughes, Joan, ур. (1989). Australian Words and Their Origins. Oxford University Press. стр. 90. ISBN 0-19-553087-X. 
  3. Butler, Susan (2009). The Dinkum Dictionary: The origin of Australian Words. Text Publishing. стр. 53. ISBN 978-1-921351-98-3. 
  4. Holden (2001). стр. 15.
  5. See for example, Oodgeroo Noonuccal (Kath Walker)'s story in Stradbroke Dreamtime. [1]
  6. 6,0 6,1 Davey, Gwenda; Seal, Graham, ур. (1993). The Oxford Companion to Australian Folklore. Oxford University Press. стр. 55 — 56. ISBN 0-19-553057-8. 
  7. See Geelong Advocate, 02. 07. 1845. at Peter Ravenscroft's Bunyip and Inland Seal Archive [2][мртва веза]
  8. „Parliamentary decorum”. 
  9. McGillivray, Don (15. 08. 1994). „But those names will never hurt them”. Windsor Star. 
  10. Wannan, Bill (1976) [1970.]. Australian Folklore. Landsdowne Press. стр. 101. ISBN 0-7018-0088-7. 
  11. 11,00 11,01 11,02 11,03 11,04 11,05 11,06 11,07 11,08 11,09 11,10 11,11 11,12 11,13 11,14 11,15 11,16 11,17 11,18 11,19 11,20 11,21 11,22 11,23 11,24 11,25 11,26 11,27 11,28 11,29 11,30 Eberhart (2002)
  12. E. E. Morris (1898.) Austral English; A Dictionary of Australasian words, Phrases and Usages. p. 65 - 66. McMillan and Co, New York. Reprinted Gale Research Company, Book Tower, Detroit, USA, 1968. [3]
  13. 13,0 13,1 Holden Holden (2001). стр. 22 – 24.
  14. Smyth cited in Holden (2001). стр. 175.
  15. For numerous examples see Peter Ravenscroft's survey of nineteenth century newspaper accounts of the bunyip at Bunyip and Inland Seal Archive [4][мртва веза]
  16. Bunyips - Cryptozoology.com[мртва веза]
  17. George French Angus (1847.) Savage Life and Scenes in Australia and New Zealand. Vol 1, p. 99. London. Reprinted 1969. Libraries Board of South Australia
  18. Bunyips and dinosaurs - Answers in Genesis
  19. Holden (2001). стр. 86.
  20. See minutes cited (19. 12. 1821.) in Peter Ravenscroft's Bunyip and Inland Seal Archive[мртва веза]
  21. Price, G. J. (2006). „Taxonomy and palaeobiology of the largest-ever marsupial, Diprotodon Owen, 1838 (Diprotodontidae, Marsupialia)”. Zoological Journal of the Linnean Society. 153 (2): 369 — 397. doi:10.1111/j.1096-3642.2008.00387.x. 
  22. Musser, Anne (08. 04. 2013). „Diprotodon optatum”. Australian Museum. Приступљено 01. 01. 2014. 
  23. „Tambar Springs Diprotodon”. Приступљено 01. 01. 2014.  Cites Australian Museum and Coonabarabran Visitor Information and Exhibition Centre as source of information.
  24. Ranken, George cited in Holden (2001). стр. 86.
  25. Lang cited in Holden (2001). стр. 86.
  26. Cited in Holden (2001). стр. 88.
  27. 27,0 27,1 27,2 „WONDERFUL DISCOVERY OF A NEW ANIMAL.”. Geelong Advertiser and Squatters' Advocate (Vic.: 1845. – 1847.). Vic.: National Library of Australia. 02. 07. 1845. стр. 2. Приступљено 16. 09. 2013. 
  28. „No Title.”. Geelong Advertiser and Squatters' Advocate (Vic.: 1845. – 1847.). Vic.: National Library of Australia. 28. 06. 1845. стр. 2. Приступљено 16. 09. 2013. 
  29. The Geelong Advertiser 02. 07. 1845. in Peter Ravenscroft's Bunyip and Inland Seal Archive [5][мртва веза]
  30. „PUBLIC THOROUGHFARES.”. Geelong Advertiser and Squatters' Advocate. National Library of Australia. 12. 01. 1847. стр. 2 Edition: EVENING. Приступљено 16. 09. 2013. 
  31. Cited in Holden (2001). стр. 91.
  32. Holden (2001). стр. 92 – 93.
  33. [6] National library of Australia. Bunyips – Evidence
  34. „THE BUNYIP, OR KINE PRATIE.”. Sydney Chronicle. National Library of Australia. 23. 01. 1847. стр. 2. Приступљено 16. 09. 2013. 
  35. „ORIGINAL CORRESPONDENCE.”. The Sydney Morning Herald. National Library of Australia. 9. 02. 1847. стр. 3. Приступљено 16. 09. 2013. 
  36. „PORT PHILLIP.”. The South Australian. Adelaide: National Library of Australia. 02. 03. 1847. стр. 7. Приступљено 16. 09. 2013. 
  37. Tim Flannery (Ed.) (2002.): The Life and Adventures of William Buckley; 32 Years a wanderer amongst the Aborigines of the then unexplored country around Port Phillip, now the Province of Victoria by John Morgan. First published 1852. This edition, Text Publishing, Melbourne Australia. p. 66. ISBN 1-877008-20-6
  38. Fenner (1933). стр. 6.
  39. Simpson, Ken; Day, Nicolas; Trusler, Peter (1999), Field Guide to the Birds of Australia, Viking Books, Australia, стр. 72, ISBN 0-670-87918-5 
  40. Merrick, J.R.; Schmida, G.E. (1984). Australian Freshwater Fishes, Biology and Management. Sydney: Author. стр. 61 — 63. ISBN 0-9591908-0-5. 
  41. Holden (2001). стр. 90.
  42. Vikers-Rich, Pat; Monaghan, J.M.; Baird, R.F.; Rich, T.H., ур. (1991), Vertebrate Palaeontology of Australasia, Pioneer Design Studio and Monash University, стр. 2, ISBN 0-909674-36-1 
  43. Fenner (1933). стр. 2 – 6.
  44. Bunyip sightings - in search of an origin