Босанска фрањевачка викарија
Босанска фрањевачка викарија (лат. Vicaria Bosnensis), односно Босански фрањевачки викаријат (лат. Vicariatus Bosnensis) била је управна област Фрањевачког реда у средњовековној Босни и суседним областима. Основана је 1340. године, за подручје тадашње Босанске бановине, која је поред уже Босне обухватала и околне области (Хум, Соли, Усора, Доњи Краји). Делатност викарије огледала се у оснивању фрањевачких самостана и ширењу римокатолицизма на поменутим подручјима. Временом су у саставу викарије успостављене и обласне кустодије (босанска, дувањска, гребенска, усорска, мачванска, бугарска и ковинска, односно угарска).[1][2]
Након пропасти Краљевине Босне (1463), највећи део викарије нашао се под османском влашћу, што је 1514. године довело до управне поделе, на две одвојене викарије. Прва је обухватала области под османском влашћу, добивши назив Викарија Босна Сребрена (лат. Vicaria Bosnae Argentinae), док је друга обухватала суседне области под угарском влашћу, добивши назив Викарија Босна-Хрватска (лат. Vicaria Bosnae Croatiae). Обе викарије су 1517. године узигнуте на степен фрањевачких покрајина, односно провинција у саставу Фрањевачког опсервантског реда, чиме је створена Фрањевачка провинција Босна Сребрена.[3][4]
Предисторија[уреди | уреди извор]
Иако је викарија у Босни основана тек 1340. године, фрањевци су своју делатност на јужнословенском просторима започели већ током 13. века.[5] У западним српским земљама своје активности су додатно интензивирали у време када је српски краљ Стефан Драгутин држао области Соли и Усору (након 1284. године). Тадашњи развој политичких односа између Папске државе и Краљевине Србије погодовао је и постепеном јачању фрањевачког присуства у српским земљама, као и у самој Бановини Босни, што је недуго потом, за време владавине Драгутиновог унука, бана Стефана II Котроманића (1322-1353) довело и до оснивања Босанске фрањевачка викарије (1340).[6][7]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Žugaj 1989, стр. 1-26.
- ^ Žugaj 1990, стр. 1-48.
- ^ Batinić 1881.
- ^ Batinić 1883.
- ^ Tolić 2015, стр. 233-261.
- ^ Ћирковић 1964, стр. 111.
- ^ Поповић 2016, стр. 77-99.
Литература[уреди | уреди извор]
- Batinić, Mijo Vjenceslav (1881). Djelovanje franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka: Svezak I. Vikarija (1235-1517). Zagreb: Dioničkа tiskarа.
- Batinić, Mijo Vjenceslav (1883). Djelovanje franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka: Svezak II. Provincija (1517-1699). Zagreb: Dioničkа tiskarа.
- Esser, Kajetan (1972). Pregled povijesti Franjevačkog reda. Sarajevo: Franjevačka teologija.
- Žugaj, Marijan (1989). „Bosanska vikarija i franjevci konventualci”. Croatica Christiana periodica. 13 (24): 1—26.
- Žugaj, Marijan (1990). „Samostani franjevaca konventualaca u Bosanskoj vikariji”. Croatica Christiana periodica. 14 (25): 1—48.
- Maračić, Ljudevit Anton (1991). „Conventualitas u redu Male braće”. Croatica Christiana periodica. 15 (28): 14—29.
- Поповић, Мирослав М. (2010). Српска краљица Јелена између римокатоличанства и православља. Београд: Институт за теолошка истраживања.
- Поповић, Мирослав М. (2011). Фратри и јереси: Духовни покрети на Западу дванаестог и тринаестог века. Београд: Институт за теолошка истраживања.
- Поповић, Мирослав М. (2016). „Стефан Драгутин и Римокатоличка црква” (PDF). Баштина. 41: 77—99.
- Поповић, Мирослав М. (2020). Стефан Драгутин - верска политика и култ: Прилози за биографију. Приштина-Лепосавић: Институт за српску културу.
- Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
- Tolić, Željko (2015). „Franjevci u našim krajevima u 13. stoljeću”. Služba Božja. 55 (3-4): 233—261.
- Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.