Стефан II Котроманић

За другу употребу, погледајте чланак Стефан II.

Стефан II Котроманић
Смрт Стефана II Котроманића
Лични подаци
Датум рођења	око 1292.
Место рођења	Бановина Босна
Датум смрти	1353.
Место смрти	Бановина Босна
Супружник	Јелисавета Пјаст Котроманић
Потомство	Јелисавета Котроманић, Катарина Котроманић Цељска
Родитељи	Стефан I Котроманић Јелисавета Немањић
Династија	Котроманићи
Бан Босне, Усоре, Соли и господар Хума
Период	1322—1353.
Претходник	Стефан I Котроманић
Наследник	Стефан Твртко I Котроманић

Стефан II Котроманић (р. око 1292 - у. 1353), такође познат у историографији и као Стефан IV Босански, био је бан Босне од 1322. до 1353. године, а власт је такође проширио и на области Усоре, Соли, Доњих краја и Хумске земље. Бан Стефан, од савременика називан и Степан, Стипан, Стјепан или Степош, био је најстарији син босанског бана Стефана I (III) (1287—1314) и један од најзначајнијих владара Босне у средњем веку, а уједно и први владар Босне који је ковао свој новац.

Користећи се династичким сукобима у суседним краљевинама Угарској и Србији, значајно је проширио своју државу, изашавши на Саву, Дрину и Јадран од Омиша до ушћа Неретве, чиме је створио основу и за будућа ширења. Био је врстан дипломата који је радио искључиво за своју, односно корист своје државе, притом се не обзирући на стара пријатељства и претходне споразуме. Свој долазак на власт дуговао је подршци Шубића са стране, а такође му је користила и наклоност богумила у самој Босни. Међутим, то му није засметало да непоседно по доласку на власт активно учествује у слому Шубића, као један од њихових противника, док је 1340. године подржао долазак фрањеваца у Босну и градњу већег броја њихових самостана, проценивши да је то било у интересу његове спољне политике, чиме је после једног и по века сталних крсташких похода на Босну, успео да на неко време одагна ту опасност. Женио се три пута, али га једини познати син Вук није надживео, тако да га је наследио најстарији братанац Твртко.

Порекло и породица

Бановина Босна, са Усором, Солима, Доњим крајима, Хумском земљом и неретванском Крајином након 1326. године

Стефан II је био најстарији син босанског бана Стефана I Котроманића (умро 1314. године) и принцезе Јелисавете Немањић, ћерке српског краља Стефана Драгутина. Поред Стефана II, бан Стефан I и баница Јелисавета имали су још најмање двојицу синова: Владислава (умро 1354. године; отац бана и краља Твртка I) и Нинослава (који је умро млад без деце), а такође су имали и кћери, међу којима је најпознатија била Катарина (удата за хумског жупана Николу).

Бан Стефан II се женио највероватније три пута:

1. око 1318, ћерком Мајнхарда Ортенбуршког (који је владао Корушком)
2. око 1329, ћерком бугарског цара и
3. 1335, Јелисаветом, ћерком Казимира III (који је владао Кујавском).

Из та три брака позната су имена троје његове деце:

• Вук — који је умро млад за Стефанова живота
• Катарина Котроманић Цељска — удату за цељског грофа Хермана I (?-1385), преко које постоји крвна веза Карађорђевића и Немањића, и
• Јелисавета Котроманић — удату за угарског краља Лајоша I (1342—1382)

Премда није искључено да их је имао више, она су у том случају умрла врло млада, тако да њихова имена нису забележена.

Титуле бана Стефана

• Бан Степан син господина бана Степана по милости Божијој господин всим земљам босанским и Соли и Усори и Долним Крајем и Хлемске земље господин…" (у ћириличној повељи издатој око 1322).
• Stephanus Dei gratia banus Bosne, Sale, Uzore ac dominus generalis tocius terre Chelmie" (у латинској повељи издатој 15. фебруара 1333. године)

Почетак владавине

Није познато када се Стефан родио, а постоји претпоставка да је то било око 1292. године, али поузданије је претпоставити само да се родио пре 1300. године. Бан Стефан II (IV) први пут у историји изгледа се појављује у марту 1314. године, када се према записницима већа у Дубровник у расправљало о кући за боравак неког бана и мисли се да су то удовица бана Стефан I (III) Јелисавета и њен син бан који су побегли у Дубровник из Босне. У прилог тога говори писање М. Орбина да је млади бан Стефан II (IV) био протеран из Босне од стране властеле из Босне. После смрти бан Стефан I (III), који је умро „нешто пре 1314.” године, а најкасније почетком 1314. године бан Младену II Шубић је изгледа протерао Котроманиће и завладао Босном.

Као најстарији син бившег бана који се већ тада налазио у годинама да може самостално да преузме власт, он је у Босни сматран за законитог наследника међу племством и свештенством цркве босанске. То потврђује писање М. Орбина да је Стефан II (IV) преговарао је са властелом, која је одобрила да се врати у Босну. За повратак бана Стефана у Босну пристанак су вероватно дали и Шубићи. Исцрпљујући рат у Босни и све веће заоштравање стања на осталим странама приморале су Младена II (1312—1322) да промени политику свог свог оца Павла I (1292—1312). Непосредну власт над Босном пробао је да оствари преко подршке Стефану Котроманићу. Тако су Младен и Стефан прекинули борбу својих очева, Стефан се обавезао вероватно на вазалне обавезе према Младену, а овај је повукао војску из Босне, после чега је Стефан преузео власт.

О сарадњи око 1318. најбоље говори чињеница да је будућу Стефанову младу изабрао лично Младен. Избор је пао на католикињу, ћерку грофа Мајнхарда Ортенбуршког који је имао поседе у Корушкој, која је била католикиња. Младен је пробао да повећа римокатолички утицај на Стефана и задовољи папу који је стално указивао на постојање јеретика тј. богумила у Босни. Да је Младен добро проценио утицај овог брака, може се видети на основу преписке која је тим поводом вођена са папом да дозволи склапање тог брака, пошто су Котроманићи и Ортенбуршки били далеки рођаци. Папа је дозволио склапање брака (1319), али није познато да ли је до њега дошло или је цео договор пао у воду.

Победа над Шубићима

Иако га је Младенова подршка довела на власт, Стефан је јасно могао да види како се развија ситуација у краљевини Угарској, али и то да Младен има другачије дугорочне планове за Босну, јер се у његовој титули налазило и да је бан Босне. Чим се указала прва прилика да се отресе Младеновог утицаја, Стефан је искористио и већ око 1320. године се приближио Карлу Роберту (1308—1342). Већ крајем 1321. године он појачава своје војно присуство на граници ка бановини Хрватској по Карловом наређењу, као што је урадио и бан Славоније Иван Бабонић, јер је затегнутост односа унутар бановине Хрватске јасно говорила да ће доћи до сукоба између бана и властеле.

Оружани сукоб је плануо током пролећа 1322. године и у одлучујућој бици, недалеко од Скрадина у коме је столовао Младен II, властела је однела јасну победу и Младен се повукао у утврђени Клис. Завршну реч у целој причи имао је краљ Роберт који је дошао у Книн и позвао Младена II да изађе пред њега. Када се појавио у Книну био је заробљен и спроведен у тамницу на северу краљевине Угарске, по Карловом наређењу који је потом за новог бана поставио Ивана Бабонића, дотадашњег бана Славоније.

Када је заробио Младена II Шубића краљ Карло је заробљенику одузео звања бана Босне и Хрватске. Бан Стефан II, се потпуно ослободио Шубића и постао је непосредни вазал угарског краља, али он је поступао доста самостално од 1322. Истовремено су пљачкашке чете бана Стефана II почеле да упадају у Захумље око 1323. године, које се тада de facto налазило у склопу Краљевине Немањића, али се од те године и у бановој титули јавља Хум, као део бановине Босне.

Ширење државе (1322—1329)

Бан Стефан је учврстио власт у Босни и ширио државу уз помоћ млађег брата, кнеза Владислава, који се спомиње у повељама уз бана Босне као истакнути члан владарске породице, налик савладару бана. Истовремено се ситуација у бановини Хрватској није смиривала, пошто су власт преузели Нелипчићи које је 1323. године пробао да сузбије нови титуларни бан Хрватске Никола Омодејев, али без успеха. Међутим наредне године се ствара широка коалиција Шубића и Франкопана, којој су се придружили Задар и бан Стефан, али њихове трупе током лета 1324. године бивају потучене код слапова Крке. Сукобе је искористио бан Босне „који је заузео читав крај од Цетине до Неретве, изузев једино Омиш”.

У Краљевини Немањића од 1321. до 1324. године Стефан Урош III Дечански (1322—1331) водио је два грађанска рата за краљевски престо, а у једном од тих сукоба победио је 1324. године Владислава II Немањића (1316—1324), који се после пораза повукао у краљевину Угарску, Уз сагласност Карла Роберта, те сукобе је искористио бан Стефан који је преузео контролу над Соли и Усором, западним областима његовог ујака Владислава II Немањића, у које је ушао вероватно 1323. ширећи источне поседе бановине Босне.

Наредне године, нови титуларни бан Хрватске Микац Михаљевић креће на Нелипчиће уз Стефанову подршку, али и поред тога што је постигао известан успех, Микац се 1326. године повлачи необављена посла. За то време Стефан преузима контролу над Доњим Крајима (простор између Сане и Врбаса), Гламочем, Ливном, Дувном, Имотским и ушћем Цетине, док је Роберт преузео утврђени Омиш.

У међувремену је изгладио несугласице са Дубровачком републиком, да би већ током 1326. године у савезу са Дубровчанима сломио власт великаша Бранивојевића, који су се у областима Захумља и неретванске Крајине осамосталили од српског краља, још након династичких сукоба који су избили након смрти краља Стефана Милутина (1321). Бан је тада овладао долином Неретве, док су Дубровчани запосели Стон и Пељешац, које су већ 1328. године морали вратити српском краљу Стефану Дечанском. За то време, бан је учврстио своју власт над делом јадранског приморја од ушћа Неретве до Цетине. При покушају да продре дубље у Хум, бан је наишао на отпор великаша Петра Тољеновића, који је био одан српском краљу. Бан је однео победу над Петром, који је погинуо. Ради учвршћивања власти у запоседнутим деловима Хума, бан је одлучио да се измири и ороди са Петровим стрицем, хумским жупаном Николом, господарем Поповог поља, коме је за жену дао своју сестру Катарину Котроманић.

Проценивши да је краљ Стефан Дечански заузет збивањима на југу и истоку Србије, бан је наставио да шаље своје чете у Травунију и Полимље, али млади краљ Стефан Душан је током 1329. године успео да их потисне и том приликом је и сам бан једва извукао живу главу, пошто му је у борби убијен коњ, али му је свог коња уступио Вук Вукославић, тако да се Стефан спасао бекством, док је Вук погинуо. Највероватније је у вези са овим нападима и Стефанова друга женидба са непознатом ћерком једног од бугарских царева (у то доба су у Бугарском царству биле борбе, тако да се не може са сигурношћу рећи чија је заправо ћерка била), пошто је на тај начин највероватније желео да уз подршку савеза Бугарске и Византије прошири своје поседе у Приморју. Међутим, тај савез је пропао на Велбужду 1330. године, а са њим и Стефанове наде да се у том тренутку докопа Травуније.

Учвршћивање власти (1329—1342)

Стефан се није зауставио само на поседима краљевине Србије, већ је 1331. године отпочео да са покушајима да овлада Брачом и Корчулом који су се налазили у саставу Млетачке републике, али се ти планови нису остварили. Након што је 22. јануара 1333. године краљ Душан продао Дубровачкој републици Стон,Рат(Пељешац) и приобаље до Дубровника и сам Стефан је 15. марта исте године под Сребреником издао повељу којом им продаје исту ту територију, чиме су се Дубровчани обезбедили од евентуалних сукоба и претензија између бановине Босне и краљевине Србије.

Око 1335. године Стефан се жени по трећи пут и то по предлогу краља Угарске Карла Роберта који му је за жену изабрао даљу рођаку своје супруге Јелисавете и ћерку кујавског кнеза Казимира III,Јелисаветом.

Консолидовање и ширење Босне, није одговарало кнезу Нелипцу који је владао простором бановине Хрватске, тако да је он искористио папине жеље да се искорене јеретици у Босни и уз његов благослов отпочео 1337. године припреме за крсташки поход на Босну, надајући се да ће успети да је покорјезик бана Стефанарошири своју власт. Међутим Стефан II није седео скрштених руку и уз помоћ Шубића који су се родбински повезали са Котроманићима и Немањићима, покренуо је сукобе у самој бановини Хрватској. Нелипац је и овог пута успео да савлада Шубиће, али су сви његови планови у вези Босне морали да буду одложени, поготово што се све чешће помињала појава Карла Роберта у Далмацији и коначно окончавање сукоба у том делу његове државе.

Током своје посете краљевини Угарској, фрањевачки генерал Герард 1339. године по налогу Карла Роберта одлази у бановину Босну, не би ли утврдио право стање ствари на терену. Стефан II га сачекује још на граници, лепо га прима и успева да га убеди да се јерес у Босни не може истерати оружјем због близине православне краљевине Србије, већ да је за то неопходан трајан боравак и деловање католичког свештенства. Герард усваја његове процене и о томе почетком 1340. године извештава папу који се такође саглашава са проценом, тако да се од 1340. до 1343. године на простору бановине Босне фрањевци подижу већи број својих самостана и ударају темеље свом присуству у том делу Балканског полуострва.

Слом Нелипчића и пад Задра (1342—1350)

После смрти Карла Роберта 1342. године власт преузима малолетни Лајош I у чије име влада његова мајка Јелисавета. Ову промену Стефан одлучује да искористи и да се потпуно одвоји од краљевине Угарске, тако да се већ од 1343. године у Венецији налазе његови представници који се договарају о заједничкој акцији, пошто су Млечани у сталном сукобу са Мађарима око далматинских градова. Нека врста договора је створена, али чврст савез није формиран, пошто то у том тренутку није у потпуности одговарало Млетачкој републици која је била заузета сукобом са кнезом Нелипцем.

Наредне године Нелипац умире, а власт над његовим поседима преузима његова удовица Владислава у име њиховог сина Ивана. Лајош је желео да искористи тренутак и послао је одмах бана Николу Банића да их примора на прихватање краљеве воље, а да је добро проценио ситуацију најбоље говори чињеница да је био довољан само долазак Николе са трупама под утврђени Книн, да би она попустила. Међутим након Николиног повлачења, она после обећања подршке од стране Млечана и других хрватских великаша одбија да испуни краљеве захтеве и сукоб се наставља. Лајош I није два пута направио исту грешку и сам је покренуо своју војску ка југу, а као његова претходница под Книн су пристигли банови Никола и Стефан II са око 10.000 војника. Овога пута начињен је договор да Нелипчићи предају одмах Унац, Почитељ, Срб и Столец, а да Книн и Бреч задрже под контролом док им се не предају Цетина и Клис, а један од потписника и гараната овог споразума био је и Стефан II са дванаест својих витезова. Краљ је стигао средином 1345. године са око 30.000 војника, потврдио уговор, спровео га у дело и крајем године се повукао назад, иако се очекивало да се акција неће зауставити на Нелипчићима, већ да ће и Млечани бити протерани из Далмације, али се то није догодило.

Појава Лајоша I на Јадрану довела је до тога да Задар, који су 1202. године крсташи IV крсташког похода заузели за Млечане, призна врховну власт краља Угарске. Млетачка република је одмах одреаговала и са војском је опсела град, али ни Лајош није седео скрштених руку, већ је наредио бановима Николи и Стефану да са својих 10.000 трупа пробију опсаду. Међутим када су њих двојица пристигла, око опседнутог града већ се налазило велико дрвено млетачко утврђење са 28 кула, тако да је ситуација изгледала попут опсаде Алезије:

• са Задром, као Алезијом са Верцингеториксом, унутра,
• са утврђеним Млечанима, попут Римљана под Јулијем Цезаром, у средини,
• са двојицом банова и њиховим трупама, попут Галских старешина са њиховим племенима, споља.

Уместо борбе, банови су отпочели преговоре и после некаквог договора су се повукли, што су Задрани сматрали Стефановом издајом, иако се он Лајошу оправдао да су Млечани били сувише јаки да би њих двојица сами могли да пробију опсаду.

Лајош је после овога отпочео са припремама да сам разбије опсаду Задра. Паралелно са припремама, отпочели су и преговори, у којима су посредовали Стефан II и Душан Силни, но су они на крају пропали, али је за своје учешће у њима Стефан од Млечана добио 1000 дуката. Краљ је у пролеће 1346. године стигао под опседнути Задар и отпочео са пробијањем опсаде. Током тих борби Млечани су водили преговоре са једним делом војсковођа краља Угарске, али су сви они пали у воду 1. јула када је извршен велики напад на Млечане који се завршио потпуним поразом, после чега су се Лајошеве снаге повукле из даље борбе, а сам Задар се крајем исте године предао Млечанима. Тешко је проценити степен Стефановог учешћа и одговорности у дешавањима око опсаде Задра, али треба имати у виду да су га Задрани оптуживали за издају и да се сличне оптужбе налазе у још неким изворима, од којих неки иду толико далеко да га називају ђавољим учеником.

Сукоб са царем Душаном (1350)

Велика освајања Душану Силном нису дозвољавала да пређе преко тога што Босна већ две деценије држи окупирано Захумље, тако да је стално инсистирао код бана Стефана да му тај простор врати. Бан Босне, са друге стране, је одбијао било какве разговоре, рачунајући на Душанову заузетост на југу, тако да је прво отпочео са грађењем утврде на ушћу Неретве, игноришући цареве притужбе, да би потом 1349. године његове пљачкашке чете опустошиле Конавле и Травунију са Требињем и Гацком, стигавши до Бока которске.

Преко ове дрскости Душан није могао да пређе и 1350. године покреће своју војску на бановину Босну. Стефану је већ у почетку било јасно да се он и његове снаге не могу носити у отвореној борби са Душановим снагама које су освојиле огромне делове Византијског царства, тако да се он одлучио за једну другу врсту тактике, коју је пре њега користио Стефан Војислав (око 1036—1050) у бици код Бара, односно Живојин Мишић у Колубарској бици. Његов план је био да се повлачи пред Душаном и да га на тешком и неприступачном терену измори сталним нападима и сломи изненадним противударом. Међутим Душан је био војсковођа, али и политичар, тако да је са напредовањем кроз Босну на своју страну привлачио и локалну властелу, па је Стефан ускоро остао без подршке и трупа, а његова престоница, Бобовац, нашла се под пасивном опсадом, пошто Душан није успео да га заузме на јуриш. Душан је део војске оставио да блокира град, део је послао ка Цетини и Крки, а сам се са преосталим делом трупа упутио у Хум, надајући се да ће Стефан II понудити преговоре. Међутим у тренутку док су његове трупе контролисале већи део бановине Босне, византијске снаге су удариле на јужне границе Српског царства, тако да је он одмах повукао своје снаге и кренуо ка југу, тако да је Стефан и поред очигледно безизлазне ситуације и практично изгубљеног рата успео да сачува своју државу.

Душан је после овога покушао да женидбом свог сина Уроша (1355—1371) са Стефановом ћерком Јелисаветом, каснијом супругом Лајоша I, поврати Захумље као њен мираз, али је бан одбио ову понуду.

Последње године (1350—1353)

Последње године своје владавине Стефан II провео је у миру, изузев мањих расправи са Дубровачком и Млетачком републиком око опљачканих каравана по Босни. Своје две ћерке је успео добро да уда, поставши тако таст цељског грофа, а у јуну 1353. године и краља Угарске и свог de facto суверена Лајоша I. Међутим већ тада је био тешко болестан и умро је у септембру исте године, а власт је предао свом братанцу Твртку односно свом брату и савладару кнезу Владиславу као регенту. Не зна се где је тачно сахрањен, али се сматра да је највероватније за своје гробно место изабрао цркву у склопу фрањевачког самостана у Милошеву.

Верска политика

Већ од почетних значајних ширења Стефана II, верска слика његове државе се променила, значајним повећањем католичког и православног елемента, али то није умирило Папство које је и даље инсистирало да се искорене јеретици у Босни. Са тим разлогом је папа око 1325. године наредио да инквизиција прође и кроз Босну, а самом Стефану је рекао да ће непружање помоћи инквизиторима сматрати за његово јеретичко деловање, што ће за последицу имати нови крсташки поход на Босну. Улазак инквизиције у Босну привремено је одгодио сукоб између фрањеваца и бенедиктинаца око тога ко треба да је спроведе, који се укончао 1327. године када фрањевци улазе у Босну као инквизитори.

Постојање богумила у Босни и интерес Нелипчића довели су 1337. године до папине подршке и наредбе кнезу Нелипцу да у папино име спроведе крсташки поход на Босну, али је исти пао у воду услед унутрашњих прилика у бановини Хрватској.

Током своје посете краљевини Угарској, фрањевачки генерал Герард 1339. године по налогу Карла Роберта одлази у бановину Босну, не би ли утврдио право стање ствари на терену. Стефан II га сачекује још на граници, лепо га прима и успева да га убеди да се јерес у Босни не може истерати оружјем због близине православне краљевине Србије, већ да је за то неопходан трајан боравак и деловање католичког свештенства. Герард усваја његове процене и о томе почетком 1340. године извештава папу који се такође саглашава са проценом, тако да се од 1340. до 1343. године на простору бановине Босне фрањевци подижу већи број својих самостана и ударају темеље свом присуству у том делу Балканског полуострва.

Вјекослав Клаић је поводом тадашњих верских прилика у Босни нагласио: "Ban Stjepan naime malo je mario za papine opomene, prvo što je sam bio ili iztočne vjere ili prijatelj patarena, a drugo što se je bojao bune patarena, koji su u to vrieme počeli tražiti zaštite u srbskih vladara". Касније је бан Стефан, под папиним притисцима попустио, те је постао римокатолик 1340. и од тада ради за интересе Угарске и папе. Пред крај своје владавине, Стефан је успео да на положај римокатоличког бискупа Босне постави себи оданог човека фра Перегрина.

Српски језик бана Стефана

Део текста повеље бана Стефана II из 1333.

У повељи бана Стефана и Дубровчана, написаној под градом Сребреником 15. марта 1333. године пише да је написана у четири примерка: два на латинском и два на српском језику („а томꙋи сꙋ ·д· повелле ... ѥднако двие латинсци, а дви срьпсцие”).

Шиме Љубић је у своме делу Огледало књижевне повиести I (стр. 225) фалсификовао писмо папи Стефана Другог Котроманића из 1347. године, наводећи да Стефан тражи од папе проповеднике на хрватском језику, иако се у сачуваном препису наводи славенски језик. Тај фалсификат касније улази у бројне историје хрватског језика. Касније је то исправио у својим Листинама, али се фалсификат и данас често цитира као тачан навод.

Породично стабло

Преци Стефана II Котроманића
2. Стефан I Котроманић 1. Стефан II Котроманић 3. Јелисавета Немањић

Литература

• Ančić, Mladen (2005). „Kasnosrednjovjekovni Stolac”. Povijesni prilozi. 29: 41—58. 
• Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Динић, Михаило (1967). Хумско-требињска властела. Београд: Српска академија наука и уметности. 
• Исаиловић, Невен (2018). „Помени српског имена у средњовековним босанским исправама” (PDF). Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне и Хума. Бања Лука-Источно Сарајево: Филолошки факултет, Филозофски факултет. стр. 261—282. Архивирано из оригинала 02. 03. 2025. г. Приступљено 26. 04. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Исаиловић, Невен (2021). „Хум и Хумска земља у титулатури средњовековних владара и великаша” (PDF). Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне, Хума и Травуније. Бања Лука: Филолошки факултет; Филозофски факултет. стр. 13—37. Архивирано из оригинала 29. 06. 2024. г. Приступљено 26. 04. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Исаиловић, Невен (2023). „Хум између Немањића и Шубића почетком XIV века” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 60 (2): 997—1022. Архивирано из оригинала 16. 06. 2025. г. Приступљено 26. 04. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Јечменица, Дејан (2010). „Стонска повеља бана Стефана II Котроманића: под Сребреником, 1333, фебруар 15.” (PDF). Грађа о прошлости Босне. 3: 29—46. Архивирано из оригинала 26. 02. 2024. г. Приступљено 26. 04. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Klaić, Vjekoslav (1882). Poviest Bosne do propasti kraljevstva. Zagreb: Dionička tiskara. 
• Klaić, Nada (1989). Srednjovjekovna Bosna: Politički položaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe (1377. g.) (1. изд.). Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 
• Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing. 
• Мишић, Синиша (1997). „Стон и Пељешац од 1326. до 1333. године”. Историјски часопис. 42-43 (1995-1996): 25—32. 
• Мргић-Радојчић, Јелена (2002). Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне. Београд: Филозофски факултет. 
• Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт. 
• Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia. 
• Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Orbini, Mavro (1999). Kraljevstvo Slavena (PDF). Zagreb: Golden marketing; Narodne novine. 
• Порчић, Небојша (2016). „Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 203—220. 
• Smičiklas, Tadija, ур. (1910). Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. 8. Zagreb. 
• Smičiklas, Tadija, ур. (1911). Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. 9. Zagreb. 
• Соловјев, Александар В. (1926). Одабрани споменици српског права (од XII до XV века). Београд: Издавачка књижарница Геце Кона. 
• Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ћирковић, Сима (1981а). „Унутрашње борбе почетком XIV века”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 449—461. 
• Ћирковић, Сима (1981б). „Владавина Стефана Уроша III Дечанског”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 496—510. 
• Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија. 
• Жељко Фајфрић, „Котроманићи”, Шид 2000. интернет издење (www.rastko.rs)
• Fine, John V. A. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I. Београд. ISBN 978-86-85117-37-4. 

Спољашње везе

• Интернет издање (www.rastko.rs), Владимир Ћоровић, „Историја српскога народа”, Београд 2001.