Бријан-Келогов пакт

С Википедије, слободне енциклопедије

Бријан-Келогов (или Келогов) пакт од 27. августа 1928. године представља врхунац мировне дипломатије јер се њиме одриче од рата као оруђа националне политике. Назив је добио по француском министру иностраних послова Аристиду Бријану и америчком државном секретару Френку Келогу који су потписали пакт.

Предлози[уреди | уреди извор]

Иницијатива за предлог тог новог мировног пакта потекла је од Бријана, министра иностраних послова Француске. Дана 6. априла 1927. године у вези са десетогодишњицом ступања САД у Први светски рат хиљаде америчких ветерана који су се борили на Западном фронту допутовале су на позив француске владе у Париз. Тим поводом Бријан је дао изјаву о пријатељским осећањима Француске према САД и о спремности француске владе да са овом земљом потпише било какву узајамну обавезу која би, по америчком мишљењу, имала за циљ да се рат стави ван закона.

Дана 20. јуна 1927. године Бријан је америчком амбасадору у Паризу предао ноту са нацртом француско-америчког уговора о вечном пријатељству. Француска влада рачунала је да ће склапањем таквог уговора обезбедити себи подршку САД при учвршћењу франка, уредити своје дужничке обавезе према Америци и уопште учврстити свој војно-политички положај у случају ратног заплета у Европи. Са своје стране америчка дипломатија настојала је да Бријанову идеју искористи за интересе унутрашње и спољне политике САД. САД су тежиле да повећају свој спољнополитички углед јер америчка влада није заборавила какав пораз је њена политика доживела након Првог светског рата. Руководилац државног департмана САД Келог тежио је да Сједињеним Америчким Државама прибави положај међународног арбитра. У периоду избора за председника САД и за чланове Конгреса будући пакт је представљан као плод мирољубиве иницијативе саме америчке владе. Дана 28. децембра 1927. године Келог је саопштио Бријану да влада САД са задовољством прихвата француски предлог. Али она не сматра за могуће да закључи уговор о вечном миру само са Француском. Потребно је постићи да се све главне силе придруже једном пакту помоћу кога би се те силе одрекле рата као оруђа националне политике.

У Француској је амерички одговор изазвао велико разочарање. Многострани уговор који је предложио Келог претио је да ослаби значај уговора које је француска дипломатија раније закључила и да разори француски систем савеза. Осим тога он је наносио и штету престижу Друштва народа супротстављајући му нову коалицију европских држава-потписница пакта.

Дипломатска преписка која је затим уследила између Француске и САД одразила је тежњу француске дипломатије да уклони измене у првобитном нацрту пакта које Француској нису биле по вољи. Келогу је предлагано да се закључи такав уговор између Француске и САД који би забранио сваку нападачки рат. Касније би се њему придружиле све остале државе. У француској ноти била је једна карактеристична ограда - да нови пакт не укида раније закључене савезе и не анулира обавезе које предвиђа пакт Друштва народа, Локарнски споразуми и други међународни акти.

Амерички дипломати наслутили су да француска дипломатија иде за тим да за себе задржи право примене оружане силе за циљеве своје спољне политике. Келог је одговорио да америчка влада заступа безусловно одрицање од рата као средства националне политике. Стога она не може да прихвати француске предлоге.

Дана 13. априла 1928. године амбасадори Сједињених Америчких Држава у Уједињеном Краљевству, Немачкој, Италији и Јапану предали су владама тих држава ноте истоветног садржаја са питањем шта мисле о суштини америчко-француског спора. Њима су такође били предати првобитни Бријанов пројекат, дипломатска преписка државног департмана са француском владом и амерички пројекат уговора о забрани рата.

Као прва од упитаних држава одговорила је Немачка. У ноти од 17. априла 1928. године она је похитала да се изјасни у корист америчког предлога. Немачка дипломатија ишла је за својом традиционалном тактиком: демонстрирати апсолутну мирољубивост Немачке и на тај начин одвратити пажњу јавности од поновне милитаризације Немачке.

Британска дипломатија, узнемирана активношћу САД, решила је да ојача англо-француске односе. Чемберленова нота од 19. маја 1928. године, указујући на одсуство битних противречности између оба пројекта, солидарисала се са француским пројектом. Ипак је британска влада задржала за себе право посебног тумачења обавеза које из пакта проистичу у погледу оних земаља у којима Велика Британија има посебне интересе.

На тај начин Америка се нашла пред уједињеним фронтом англо-француске дипломатије. Да би избегла пропаст свога пројекта америчка влада је решила да попусти. Пројекат је измењен према најважнијим захтевима Француске и енглеске који су се састојали у томе да су дозвољени ратови у интересу одбране државе.

Споразум[уреди | уреди извор]

Дана 28. јуна 1928. године влада САД разаслала је текст уговора о одрицању од рата свима учесницима Локарнског споразума и британским доминионима. Ускоро су га прихватиле све државе које су биле позване да буду учеснице у пакту.

Церемонија потписивања Бријан-Келоговог пакта одржана је 27. августа 1928. године у Паризу уз учешће представника Белгије, Велике Британије, Италије, Јапана, Немачке, Пољске, Француске и Чехословачке.

У првом члану пописнице пакта изјављивале су да: Осуђују прибегавање рату ради решења међународних спорова и да га се одричу као оруђа међународне политике у својим међународним односима.

Други члан је гласио да се приликом уређивања или решавања свих сукоба који се између страна уговореница могу појавити морају увек примењивати само мирољубива средства. Трећи је прописивао да је пакту могу приступити и друге државе. Саопштења о том приступању издаваће влада САД.

Дана 26. септембра 1928. године скупштина Друштва народа је изгласала Генерални акт о арбитражи за мирно решавање сукоба. Тај уговор је предвиђао судски и арбитражни поступак за разматрање и уређење сукоба међу учесницима Келоговог пакта.

СССР и Келогов пакт[уреди | уреди извор]

Народни комесар иностраних послова СССР одржао је 5. августа конференцију за штампу о ставу совјетске владе према Бријан-Келоговом пакту. У саопштењу је истакнуто да је СССР узнемирен јер није позван у чланство у пакту. Комесар је истакао да је значај пакта умањен оградама које су у тај пакт унеле Француска и Британија. На овај начин СССР је принудио владе САД, Француске и Велике Братаније да изјаве да ће и СССР бити позван да потпише Келогов пакт.

По добијању позива Народни комесаријат иностраних послова СССР је истакао своје незадовољство што није позван да учествује у преговорима, што у пакт нису позване државе попут Турске, Кине и Авганистана и што није унета ниједна одредба о разоружању. Такође су имали замерке на нејасне формулације забране рата која допушта различито тумачење. Упркос свим противљењима, совјетска влада је 6. септембра изјавила да је спремна да потпише пакт.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бријан-Келогов_пакт&oldid=24380978”