Пређи на садржај

Западни фронт (Први светски рат)

С Википедије, слободне енциклопедије
Западни фронт
Део Првог светског рата

У смеру казаљке на сату од горе лево: Ирски војници концентрисани у рову, непосредно пре преласка преко врха током битке на Соми; Британски војник носи рањеног друга са бојишта током првог дана Соме; Млади немачки војник током битке код Гинчија; Америчка пешадија јуриша на немачки бункер; Немачки тешки бомбардер Гота G.IV; Америчке трупе са Рено FT-17 тенковима крећу се у Аргонској шуми ка првој линији фронта током офанзиве Мез-Аргон.
Време3. август 1914. — 11. новембар 1918.
Место
Исход победа Антанте
пад Немачког царства
Версајски споразум
Сукобљене стране

Антанта:
 Трећа француска република

 Уједињено Краљевство

 Белгија
 САД (од 1917.)
 Португал (од 1916.)
 Русија (од 1916.)

 Краљевина Италија (од 1918.)

Централне силе:
 Немачко царство

 Аустроугарска[1]
Команданти и вође
до 26. марта 1918. није постојала јединствена команда, од 3. априла маршал Фердинанд Фош Хелмут фон Молтке Млађи
Ерих фон Фалкенхајн
Паул фон Хинденбург
Ерих Лудендорф
Вилхелм Гренер
Жртве и губици
7.947.000 погинулих, рањених или заробљених[2] 5.603.000 погинулих, рањених или заробљених[2]

Западни фронт је представљао најзначајније бојиште током Првог светског рата. Фронт је отворила Немачка инвазијом на Луксембург и Белгију након избијања рата у августу 1914. године, преко којих је планирала да успостави контролу над индустријски значајним регионима у Француској. Брзо напредовање немачких снага драматично се завршило битком на Марни у којој су савезничке снаге однеле победу. Након ове битке и савезничке и немачке трупе су се укопале формирајући линију фронта која се протезала од Северног мора до швајцарске границе. Значајнијих промена положаја није било све до краја рата.

Између 1915. и 1917. године било је неколико великих офанзива дуж фронта. Пешадијским нападима је претходила темељна артиљеријска припрема. Ипак пешадија није могла да постигне значајније успехе против добро укопаног непријатеља, митраљеских гнезда, бодљикаве жице, па су обе стране имале велике губитке у људству.

Како би постигли војну предност и прекинули ћорсокак рововског ратовања над непријатељским снагама обе стране су у борби користиле нове технологије као што су авијација, бојни отрови и тенкови стално их усавршавајући током рата. Али ни употреба нових врста оружја није могла да доведе до одлучујућег успеха.

На овом фронту су се догодиле три значајније битке, које су на обе стране однеле велике људске губитке. Битка код Вердена 1916. године, битка на Соми исте године и битка код Пашендала 1917. године.

До краја рата немачка влада је увидела да су савезничке снаге супериорније због већег демографског и индустријског потенцијала па је исцрпљена Немачка била принуђена да 11. новембра 1918. потпише примирје, а Версајским уговором из 1919. године су одређени услови мира под условима које су током Париске мировне конференције диктирале Француска, Британија и САД.

Војни и цивилни људски губици на Западном фронту су били мало преко 4 милиона живота, највише страдалих су били међу немцима и французима, скоро 3 милиона.

Дуж овог фронта Француска је у наредним годинама изградила Мажино линију, линију бетонских утврђења, тенковских препрека и митраљеских гнезда, дужином границе са Немачком и Италијом како би у будућности могли да компензују бројчану слабост у односу на непријатеља.

Ратни планови – Битка на границама

[уреди | уреди извор]

Западни фронт је био место где су се среле најмоћније војне снаге у Европи, немачка и француска војска, и где је одлучен исход Првог светског рата.[3] На почетку рата, немачка војска, са седам пољских армија на западу и једном на истоку, спровела је модификовану верзију Шлифеновог плана, заобилазећи француску одбрану дуж заједничке границе брзим кретањем кроз неутралну Белгију, а затим окрећући се ка југу како би напала Француску и покушала да опколи њену војску и зароби је на немачкој граници.[4] Белгијску неутралност је гарантовала Велика Британија Лондонским споразумом из 1839. године; то је довело до тога да се Велика Британија придружи рату по истеку свог ултиматума у ​​поноћ 4. августа. Армије под немачким генералима Александром фон Клуком и Карлом фон Биловом напале су Белгију 4. августа 1914. Луксембург је окупиран без отпора 2. августа. Прва битка у Белгији била је битка код Лијежа, опсада која је трајала од 5. до 16. августа. Лијеж је био добро утврђен и изненадио је немачку војску под Биловом својим нивоом отпора. Немачка тешка артиљерија је успела да сруши главне тврђаве у року од неколико дана.[5] Након пада Лијежа, већи део белгијске пољске војске се повукао у Антверпен, остављајући гарнизон Намира изолованим, а белгијска престоница, Брисел, пала је у руке Немаца 20. августа. Иако је немачка војска заобишла Антверпен, она је остала претња њиховом крилу. Уследила је још једна опсада Намира, која је трајала од око 20. до 23. августа.[6]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Austria-Hungary Goes to War”. The Great War in a Different Light. Приступљено 3. 1. 2009. 
  2. ^ а б McRandle, James H.; Quirk, James (2006). „The Blood Test Revisited: A New Look at German Casualty Counts in World War I”. The Journal of Military History. 70 (3): 667—701. doi:10.1353/jmh.2006.0180. Приступљено 28. 7. 2008. —see table 12 for authors conclusion. The author states that the Sanitats were never upgraded after initial reporting and thus did not include wounded who later died nor MIA who later turned out to be KIA. However the Sanitats include lightly wounded, and thus give an accurate overall casualty figure for the German forces on the western front comparable with how the allies recorded casualties, even if the specific's such as KIA and WIA are not reliable in the Sanitats.
  3. ^ Stevenson 2005, стр. 44–45.
  4. ^ Hamilton & Herwig 2003, стр. 159.
  5. ^ Griffith 2004, стр. 9.
  6. ^ Griffiths 1986, стр. 22–24, 25–26.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]