ванитас

С Википедије, слободне енциклопедије

Ванитас, Питер Клаес, 1630, уље на панелу, 39,5 × 56 цм, Маурицес (Mauritshuis), Хаг.

ванитас (лат. vanitas — сујета, таштина), умјетнички жанр у сликарству и поджанр мртве природе који је нарочито бујао у Холандији 17. вијека. Задатак ванитаса је да подсјети посматрача на његову смртност и безвриједност овоземаљских ужитака и задовољстава.[1]

Слике ванитаса обично садрже предмете који симболизују овоземаљска богатства и задовољства, и једну или више људских лобања која симболизује неизбјежну смрт и пролазност човјековог живота. Током касне ренесансе на позађима портрета често су сликане лобање и други симболи смрти.

Самосталност као посебан сликарски жанр ванитас стиче око 1550., а постаје нарочито популаран до 1620. године. Његов развој, све до 1650., је углавном у Лајдену, у Холандији, тада важном центру калвинизма који критикује изопаченост човјека и позива на крути морални кодекс.

Алегорија таштине (ванитас), 1632 – 36., Антонио де Переда, 139, 5 × 174 цм, Музеј историје умјетности у Бечу.

Иако неке слике ванитаса укључују фигуре, велика већина су чисте мртве природе. Стандардни елементи су: симболи умјетности и науке (књиге, мапе, глобуси и музички инструменти), богатства и моћи (ташне, накит, златни предмети и новчићи златници и сребрњаци) и земаљски ужитци и задовољства (стаклени и златни пехари за вино, луле и карте за играње); затим симболи смрти или пролазности живота као што су лобање, часовници, запаљене свијеће, мјехурићи од сапунице или стаклене кугле и цвијеће. Понекад су присутни и симболи васкрсења и вјечног живота, обично класови пшенице или гранчице бршљана или ловора.

Временом су укључени и други елементи, са нешто ведријим расположењем а палета боја је постајала разноврснија. Приказани предмети прерастају у један неред који умјетник рјешава својом виртуозношћу у композицији и приказу различитих текстура и површина. Међу најистакнутије холандске мајсторе ове врсте мртве природе убрајају се: Давид Бејли (David Bailly), Јан Давидс де Хем (Jan Davidsz de Heem), Вилем Клаес Хеда (Willem Claesz Heda), Питер Потер (Pieter Potter) и Харман и Питер фан Стенвејк (Harmen и Pieter van Steenwyck).

Може се уочити утицај жанра ванитас у иконографији и техници других савремених сликара, укључујући и Рембранта. У модерном сликарству један од сликара који се на својеврстан начин осврнуо на тему ванитаса и који је насликао више мртвих природа са лобањама животиња или човјека, поред симбола пролазности као што су свијеће, је Пабло Пикасо.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]