Василија Радојчић

С Википедије, слободне енциклопедије
Василија Радојчић
Лични подаци
Друга именаИкона Врања
Датум рођења(1936-04-21)21. април 1936.
Место рођењаКрагујевац, Краљевина Југославија
Датум смрти25. септембар 2011.(2011-09-25) (75 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Занимањепевачица
Музички рад
Активни период1958 —2011.
Жанрнародна
Инструментвокал
Издавачка кућаПГП-РТС

Василија Радојчић (Крагујевац, 21. април 1936Београд, 25. септембар 2011[1]) је била певачица српске изворне и народне музике.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је у Крагујевцу, где је завршила гимназију. После тога дипломирала је француски језик на Филолошком факултету у Београду. Од 1958. била је солисткиња Радио Београда, а од 1961. почела је да снима за ПГП-РТБ.

Певачку каријеру је почела шездесетих година 20. века. Многе њене песме постале су хитови које слушају различите генерације, евергрин. Квалитетне интерпретације и глас обојен емоцијама привукли су велики број поштовалаца. Снимила је велики број трајних снимака за архив Радио Београда. Последњи соло албум снимила је 1989. после чега је објављивала само албуме са највећим хитовима. Остала је упамћена као чувар српске традиције и културе због чега је добила велики број признања и награда.

У издању ПГП РТС објавила је компилаторни албум, Василија Радојчић: „Песме које се памте I - 40 година са нама“. Песме са тог албума, уједно и њене најпознатије, су:

  • Димитријо, сине Митре (1965)
  • Весели се кућни домаћине (1979)
  • Мој Милане кад' у војску пођеш (1964)
  • На Ускрс сам се родила (1966)
  • Зашто питаш кол'ко ми је лета (1971)
  • Мито, бекријо (1970)
  • Џумбус, џумбус машала (1977)
  • Беше некад Митке и Коштана (1962)
  • Памтиш ли још љубав моју (1984)
  • Срце моје тише, тише (1961)
  • Шта ћу мајко, шта ћу (1968)
  • Зар је наша љубав лажна била (са Тозовцем) (1970)
  • За рођендан теби, сине (1983)
  • Запевала сојка птица (1969)
  • Ајде Јано, коло да играмо (1978)
  • Збогом остај моја љубави (1980)
  • Киша пада трава расте (1980)
  • Немој мене љубити (1973)
  • Тамна ноћи, тамна ли си (1977)
  • Јел' ти жао што се растајемо (1976)

Поред тога познате су и песме „Еј, луди Стојане“, „Обраше се виногради“, „Запиши у свом срцу“, „Свекрво бре“ и многе друге.

Учествовала је на многим музичким свечаностима и фестивалима, нпр. 1979. је учествовала на БЕМУС као вокални солиста.[2] Учествовала је у многим ТВ емисијама музичког карактера, нпр. 1986. имала је емисију у серијалу „Мој концерт“, затим 1984. у емисији „Звуци приједорске хармонике“ посвећеној хармоникашу Душану Радетићу из Приједора итд.

Добитник је мајсторског писма за животно дело, у Нишу децембра 2005, признања које додељује Удружење занатлија у оквиру манифестације „Уметници, занатлије за нишке мераклије“. Том приликом Василија је изјавила „Различито су ме до сада називали - доајеном и прваком, али никада мајстором“.[3]

Звање истакнутог уметника је стекла 1980. године. Добитница је Естрадне награде Србије (1978) и Естрадне награде Југославије (1983). Била је председник Удружења естрадних уметника Београда.[4] 2007. снимила је са ансамблом Теодулија косовску песму „Јечам жела“ у другачијем аранжману. Била је удата за бубњара Милана Ђорђевића.[5] После краткотрајне болести преминула је 2011. године у свом породичном дому у Београду.

Фестивали[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Преминула Василија Радојчић (РТС, 26. септембар 2011)” (на језику: (језик: српски)). Rts.rs. 26. 9. 2011. Приступљено 20. 3. 2013. 
  2. ^ „Архива Београдских музичких свечаности”. Web.archive.org. 28. 9. 2007. Архивирано из оригинала 28. 09. 2007. г. Приступљено 20. 3. 2013. 
  3. ^ „Награде за боемију и дуговечност („Блиц“, 12. децембар 2005)”. Blic.rs. Приступљено 20. 3. 2013. 
  4. ^ Ко је ко у Србији 1991, Београд 1991. страна 392, текст „Радојчић С. Василија“ COBISS.SR 2450700
  5. ^ „ЊЕНЕ ПЕСМЕ СВИ ОБОЖАВАЈУ ДА СЛУШАЈУ: Исповест Василије Радојчић тера сузе на очи”. Вечерње новости. 12. 4. 2023. Приступљено 15. 4. 2023. 
  6. ^ „Мито бекријо“ није врањанска песма („Вечерње новости“, 15. март 2014)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]