Вељко Раденовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Вељко Раденовић
Вељко Раденовић.jpg
Вељко Раденовић
Датум рођења(1955-05-17)17. мај 1955.
Место рођењаПећ
ФНР Југославија
Датум смрти29. септембар 2012.(2012-09-29) (57 год.)
Место смртиКрушевац
Србија
Чинпотпуковник Жандармерије
* незванично генерал
Битке/ратовиРат на Косову и Метохији

Вељко Раденовић (Пећ, 17. мај 1955Крушевац, 29. септембар 2012) био је официр Полиције Србије и командант Посебних јединица полиције у Призрену током рата на Косову и Метохији.

Биографија[уреди | уреди извор]

Током сукоба на Косову и Метохији командовао је Посебном Јединицом Полиције у Призрену све до повлачења војске и полиције у јуну 1999.[1]

Прославио се ослобађањем Ораховца јула 1998. године, када су албански терористи неколико дана држали ораховчане као таоце. Својом храброшћу се истакао у ослобађању талаца од албанских терориста.[2][3]

Преминуо је 29. септембра 2012. године у Крушевцу. Сахрањен је на новом гробљу у Крушевцу, без икаквих државних почасти.[4]

Постхумно му је додељен Сретењски орден првог реда.[5]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Његов син Вукашин припадник је српске жандармерије.[6]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Споменик генералу Раденовићу откривен је 24. марта 2022. у Крушевцу.[6]

Њему у част Гаврило Кујунџић из Ораховца је написао песму Ђенерале, ђенерале, а у оригиналу је изводе Ивана Жигон и Косовски божури:

Ти велико име носиш,
од јунака Хајдук Вељка,
он је тук’о чете турске,
а ти банде арнаутске.

Рефрен:

Ђенерале, ђенерале,
нек’ је твојој мајци хвала,
што јунака родила је,
да се српству врати слава.

На команду за мном браћо,
твоји момци дика српска,
разбијају упоришта
враћају нас на огњишта.

Рефрен...

Одавно су Арнаути,
злом враћали нашем добру,
с тобом нам се Сунце буди,
на Космету родној груди.

Рефрен...

Извори[уреди | уреди извор]