Рат на Косову и Метохији

С Википедије, слободне енциклопедије
Рат на Косову и Метохији
Део ратова у бившој Југославији

На слици: срушени генералштаб Војске Југославије, аутомобил прекривен рушевинама, гроб убијених припадника ОВК и амерички F-15 који полеће.
Време22. април 1996. — 10. јун 1999.
Место
УзрокАлбански сепаратизам
Исход

Кумановски споразум и Резолуција 1244

Повлачење Војске Југославије и Полиције Србије са Косова и Метохије, покрајина постаје протекторат Уједињених нација у саставу СР Југославије
Територијалне
промене
СР Југославија дефакто губи сву контролу над Косовом и Метохијом, али је Резолуцијом 1244 СБ ОУН, потврђен њен суверенитет и територијална целовитост
Сукобљене стране
Савезна Република Југославија СР Југославија ОВК
Албанија ФАРК
Албанија
Муџахедини
НАТО НАТО
Команданти и вође
Савезна Република Југославија Слободан Милошевић
председник СР Југославије
Савезна Република Југославија Павле Булатовић
министар одбране СР Југославије
Савезна Република Југославија Влајко Стојиљковић
министар унутрашњих послова Републике Србије
Савезна Република Југославија Драгољуб Ојданић
начелник Генералштаба Војске Југославије
Савезна Република Југославија Светозар Марјановић
заменик начелника Генералштаба Војске Југославије
Савезна Република Југославија Небојша Павковић
командант Треће армије Војске Југославије
Савезна Република Југославија Владимир Лазаревић
командант Приштинског корпуса Војске Југославије
Савезна Република Југославија Властимир Ђорђевић
начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Србије
Савезна Република Југославија Сретен Лукић
начелник штаба МУП-а Србије на Косову и Метохији
Адем Јашари  
командант ОВК до марта 1998.
Сулејман Селими
начелник штаба ОВК од фебруара до маја 1999.
Агим Чеку
начелник штаба ОВК од маја 1999.
Хашим Тачи
политички представник и регионални командант ОВК
Рамуш Харадинај
регионални командант ОВК
Фатмир Лимај
регионални командант ОВК
Албанија Бујар Букоши
командант ФАРК
НАТО Хавијер Солана
генерални секретар НАТО пакта
НАТО Весли Кларк
командант НАТО снага у Европи
НАТО Руперт Смит
заменик команданта НАТО снага у Европи
Јачина
Савезна Република Југославија 85.000 војника (укључујући 40.000 војника на Косову и Метохији)
Савезна Република Југославија 20.000 полицајаца
Савезна Република Југославија 20 САМ локација
Савезна Република Југославија 1.400 артиљеријских оруђа (и земља и ваздух одбрана)
Савезна Република Југославија 240 авиона
Савезна Република Југославија 2.032 оклопних возила
Преко 20.000 ОВК терориста
НАТО Преко 1.031 НАТО авиона
НАТО 30 НАТО бродова и подморница
Жртве и губици
1.008 укупно; 659 војника (од чега 2 руска добровољца) и 349 полицајаца (1. фебруар 1998—10. јун 1999)
271 од дејстава НАТО (249 војника и 22 полицајца)[1]

4.000+ ОВК терориста

Званични губици НАТО-а: 2 погинула, 4 повређена и 3 заробљена војника; 2 авиона (Ф-117А и Ф-16), 2 хеликоптера, 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета, 4 велика пројектила[оспорено ]
10.317 убијених и несталих цивила, према Косовској књизи памћења[2]

Рат на Косову и Метохији означава два упоредна оружана сукоба око српске покрајине Косово и Метохија у другој половини деведесетих година 20. века. Први је био сукоб албанских терориста из редова ОВК са једне стране и југословенских снага безбедности са друге (19961999), а други сукоб је бомбардовање војних и цивилних циљева на Косову и Метохији и широм СРЈ од стране НАТО пакта предвођеног САД (24. март10. јун 1999).

НАТО бомбардовање СРЈ извршено је без дозволе Уједињених нација и представљало је показивање силе највећег војног савеза против једне мале, усамљене и економским санкцијама исцрпљене земље. Као повод за уплитање послужиле су оптужбе да југословенске и српске власти плански врше етничко чишћење косовских Албанаца и неприхватање споразума из Рамбујеа од стране југословенских власти. Рат је окончан Кумановским споразумом и доношењем Резолуције 1244 у Савету безбедности УН, по којом је СР Југославија привремено предала свој суверенитет над Косовом и Метохијом мисији Уједињених нација (УНМИК) и међународним мировним снагама (КФОР). Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласили независност Косова, што Србија не признаје.

Позадина сукоба[уреди | уреди извор]

Позадина сукоба пре појаве Слободана Милошевића[уреди | уреди извор]

Међуетнички сукоби између Албанаца и Срба почињу након Велике сеобе Срба те опште промене етничке структуре на Косову и Метохији.[3] До почетка Другог светског рата, Срби на Косову и Метохији су били подвргнути појединачном и масовном терору албанског дела становништва, са документованим случајевима убистава, рањавања, силовања, пљачке, паљења кућа и села и протеривања.[3] Током Првог светског рата дешавали су се упади Качака са територије Албаније на подручје Метохије, као и напади локалног становништва албанске националности на трупе и цивиле Краљевине Србије.[3] Повратком српске војске после Албанске голготе и пробоја на солунском фронту, тада укључене у југословенску, долази до отпора Качака који је немилосрдно и у крви угушен.[4] У периоду између два светска рата Краљевина СХС а касније и Краљевина Југославија отпочеле су колонизацију Косова и Метохије из мање развијених и пасивних крајева, што је изазвало отпор Албанаца и донекле променило етничку структуру.[3] У Албанији, као и у многим другим земљама у том периоду, јављају се националистички покрети, односно национално буђење. Они за циљ имају протеривање колониста и староседелаца неалбанске националности, те припајање Косова и Метохије Албанији, односно стварање Велике Албаније.[3] У суштини, националистички покрет Албанаца је своје циљеве као и средства (методе) постизања тих циљева оформио стварањем Прве, Друге и Треће призренске лиге.

Пре, током и након Другог светског рата подручје Косова и Метохије је у политичком, демографско-етничком, војном и економском смислу било изузетно нестабилно. Мајоризација албанског становништва након завршетка албанске побуне у Бајгори и Дреници и уништења Балиста 1944—1952. узимала је маха, делом и због отворене границе ка Албанији и замисли инкорпорације Албаније у тадашњу СФРЈ, односно стварања велике федерације. Током друге половине 20. века примећени су притисци на преостале неалбанске породице, онемогућавањем мирног живота, уништавањем покретне и непокретне имовине и тихим терором, што је и довело до одласка око 100.000 Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије до 1987.[5][3] Албанска већина је вршила активну дискриминацију Срба и Црногораца те довела исте у изузетно тешку ситуацију крајем 1980-их, на шта је утицала и лоша економска ситуација и криза у којој се нашла СФРЈ након Титове смрти.[6]

У Приштини су 11. марта 1981. избиле изузетно насилне и рушилачке демонстрације Албанаца које су са паролама Косово Република и Трепча ради, Београд се гради захватиле цело Косово и у крви угушене од стране полиције и војске. Укупно је око 11 Албанаца убијено током нереда који су се претворили у оружани сукоб а преко 4200 ухапшено. Погинуо је и један полицајац а преко педесет демонстраната и неколико полицајаца рањено.[7] Ово је оставило тешке последице по стабилност земље и створило предуслове за будуће сукобе.[8] Албанци, уживајући етничку већину, су захтевали већа права и већу самосталност покрајине, али неки Албанци вршили су и насиља над Србима. Сукоби на Космету све више су притискали савест осталих Срба. Било је питање када ће вође Срба јавно затражити да се насиље заустави. Истовремено, у односу снага који је постојао крајем XX века у СФРЈ и Европи, Срби и Србија тај проблем насиља нису могли решити, то јест била је то својеврсна „косовска замка” за њих.[9]

Позадина сукоба од појаве Слободана Милошевића[уреди | уреди извор]

Сукоб на Косову нераскидиво је везан за успон у власти, али и пад са ње Слободана Милошевића. Први велики догађај у том успону и паду догодио се у Косову Пољу код Приштине у априлу 1987. када је окупљеним Србима изговорио речи: Нико не сме да вас бије![10] Уследило је брзо уздизање С. Милошевића на политичком пољу, а почеле су борбе за превласт у руководству Комунистичке партије у Србији, али и Југославији.[11][12]

Федералним уставом из 1974. године аутономне покрајине Војводина и Косово добиле су положај сличан као и шест република чланица СФРЈ, али та изједначеност република и две покрајине није формално потврђена именовањем покрајина у републике. Осамдесетих ове две покрајине имале су засебна места у председништву. Милошевић и његове присталице у марту 1989. донели су уставне амандмане којим је СР Србија вратила надлежности које су јој одузете уставом из 1974.[13] Усвајање амандмана на Устав СР Србије изазвало је незадовољство и протест косовских Албанаца, а потом, кад је почео распад СФРЈ, први пут је захтевана независност. Уследиле су масовне демонстрације Албанаца 28. марта 1989. који су захтевали повраћај на претходно стање и враћање надлежности покрајине, које су оштро и у крви угушене од стране снага реда СФРЈ и Србије, и којом приликом је погинуло 22 демонстранта и два полицајца.[14] Осим етничких, Косово и Метохију су притискали и економски проблеми, где је покрајина била један од најсиромашнијих крајева тадашње СФРЈ.

Већ 28. 6. 1989. на Косову пољу се показало да САД и неке друге важне државе у свету нису спремне да подрже Милошевићев начин решавања проблема на Косову. На прослави 600 година Косовске битке 28. јуна на Газиместану Милошевић је одржао један од највећих митинга у историји државе пред 600.000 до 1.000.000 људи.[15][16]

Од увођења вишестраначја у Југославији (1990), у Социјалистичкој Аутономној Покрајини (САП) Косово и Метохија дошло је до потпуног одвајања политичких представника Албанаца и Срба, а Албанци посланици у 1989. распуштеној скупштини Косова и Метохије усвојили су 2. 7. 1990. године Декларацију о стварању Републике Косово у СФРЈ и повели већину Албанаца у бојкот власти Србије.[17] Између осталог бојкотовани су попис становништва 1991. године,[18] али и школе Србије и паралелно са званичним школама Републике Србије косовски Албанци су организовале своје школе.[19] Стварали су и паралелне структуре власти, а вођа албанског отпора био је Ибрахим Ругова, књижевник и вођа ДСК, од 1990. председник непризнате републике Косово.[20] Ипак, проблем Косова и Метохије није био у жижи светске јавности све док су трајали сукоби у Хрватској и Босни и Херцеговини. Ови ратови током распада СФРЈ, касније увођење економских санкција Савезној Републици Југославији су додатно отежале живот становништва. Са културолошких и социјалних страна дошло је до кримогенизације друштва и државе, остављене су тешке последице по социјалну сигурност грађана и сиромашења земље.

Представници Републике Србије и косовских Албанаца су постигли 1996. договор о повратку албанских ђака из импровизованих школа у државне школе.[21] Пуних годину дана ниједна страна није применила ништа од договореног. У јесен 1997. албански студенти су започели демонстрације, који су се претворили у немире. Студенти су тражили да им се омогући преузимање Универзитета у Приштини и школовање ван система Републике Србије.

Борбе ОВК и српских снага[уреди | уреди извор]

Тероризам ОВК[уреди | уреди извор]

1996. година[уреди | уреди извор]

Готово непримећено у медијима, рат на Косову је отпочео 22. априла 1996. године. Тада албанске терористичке групе изводе прву већу синхронизовану акцију - у нападима у Дечанима, Пећи, Штимљу и код Косовске Митровице убили су 5 и ранили још 4 особе. Најкрвавије је било у Дечанима, где је приликом напада на кафану Чакор убијено троје цивила а рањен један. Мало касније, у Пећи, на путу Пећ-Приштина, терористи су напали патролу полиције и ранили 2 полицајца. У нападу на полицијску станицу у Штимљу убили су полицајца Миленка Буцића (1972). У нападу код Косовске Митровице погинула је једна жена а тешко рањен полицајац.[22][23]

Са око 150 побуњеника ОВК је 1996. отпочела оружане нападе у Приштини, Вучитрну, Косовској Митровици, Пећи, Сувој Реци, Подујеву и другим местима на Косову и Метохији.[24] Већину првих жртава ОВК чинили су Албанци који су били припадници МУП Србије или су на неки други начин сарађивали са властима Републике Србије.

Дана 17. јуна 1996. нападнута је полицијска патрола у селу Шипоље код Косовске Митровице. Погинуо је полицајац Предраг Ђорђевић (1968) а тешко је рањен његов колега Зоран Вукојичић. Напад су извели припадници ОВК Хашим Тачи, Јакуп и Авни Нура, Бесим Рама и Сами Љуштаку. Истог дана је бачена ручна бомба и пуцано из аутоматског оружја на полицијску станицу у селу Лужане али није било последица.[25]

Дана 28. августа 1996. у селу Доње Љупче код Подујева терористи ОВК су убили Ејупа Бајгору (1952), полицијског инспектора из СУП-а Приштина, само због тога што је био Албанац одан Републици Србији.

25. октобра 1996. два полицајца су убијена у нападу терориста код села Суркиш у општини Подујево - Милош Николић (1962), полицијски инспектор СУП-а Приштина и Драган Ракић (1954), полицајац у резерви.[26]

1997. година[уреди | уреди извор]

Дана 9. јануара у центру Подујева Албанац Малићи Сахоли, посланик у општинском савету Подујева и припадник Социјалистичке партије Србије, убијен је од стране терориста због оданости српским властима.

Дана 16. јануара, подметањем бомбе испод аутомобила у приштинском насељу Дарданија, тешко је рањен тадашњи ректор Универзитета у Приштини Радивоје Паповић.[24] Овај покушај атентата је уследио после два физичка напада на Паповић и претњи да мора напустити функцију ректора или ће бити убијен.

Дана 31. јануара ОВК је из возила у покрету извршила напад на припаднике полиције код Вучитрна ранивши том приликом тројицу полицајаца. Припадници МУП-а су узвратили ватру и ликвидирали Захира Пајазитија (1952) - команданта Лапске групе ОВК који је организовао све претходне терористичке нападе на подручју Подујева и Вучитрна, и још двојицу терориста - Хакифа Зејнулахуа и Едмонда Хоџу. То су били први погинули борци ОВК на Косову и Метохији.

Дана 10. априла у селу Бањица код Глоговца, терористи су из аутомата убили Рамиза Љеку, који је радио у Општинском већу Глоговца.

Дана 16. мајa у Србици у нападу терориста тешко су рањени полицајци Миомир Кицовић и Радисав Бланић.

Дана 21. јула ОВК је убила помоћника окружног тужиоца у Пећи Мирољуба Петровића.

Дана 23. августа од стране ОВК убијен је шумски радник Садик Морина, који је дуже време примао претње јер ради у служби Србије.

16. октобра ОВК је извршила напад на полицијску станицу у селу Клинчини. Приликом напада погинуо је припадник ОВК Адријан Краснићи (1972), док полиција није имала губитака. Адријан Краснићи је био је близак сарадник Рамуша Харадинаја, као и један од организатора терористичких напада у околини Пећи у претходном периоду.[26]

26. новембра приликом напада ОВК на полицијску станицу Рзнић код Дечана убијен је полицајац Драгић Давидовић (1965). Тешко су рањени полицајци Жарко Милошевић и Миодраг Лутовац.

28. новембра на сахрани учитеља Халита Гецаја у селу Лауша код Србице, на дан албанске заставе, по први пут су се у јавности појавили припадници ОВК. Били су то Реџеп Селими, Мује Краснићи и Даут Харадинај, брат Рамуша Харадинаја. Они су у говору пред више хиљада људи истакли да се ОВК бори за слободу Албанаца од српског окупатора.[27]

Напади ОВК су вршени лаким пешадијским наоружањем и тромблонским минама. Највећи део наоружања ОВК је потицао из Албаније, када су војна складишта албанске војске опљачкана током немира због краха пирамидалног система банака 1997. године. Оружје је кријумчарено преко тешко проходних планина на југословенско-албанској граници. ОВК је такође имала центре за обуку на територији Албаније.

Оружана побуна Албанаца 1998. године[уреди | уреди извор]

Почеци оружане побуне (јануар–април 1998)[уреди | уреди извор]

ОВК је деловала као скупина више слабо повезаних група, а према проценама направљеним у Војсци Југославије, од почетка 1998. до марта 1998. ОВК је имала око 3.000 наоружаних и војно организованих побуњеника, а укупно наоружаних присталица око 7.000, а за команданта ОВК од 1993.[28] Међу групама ОВК најважнија је била дреничка група коју је непосредно водио Адем Јашари, који је одређен за команданта ОВК од 1993. Већи сукоб Јашаријеве групе са српском полицијом десио се 22-23. јануара. Тада је група од 7-8 лица на путу Србица – Дреница заустављала возила и малтретирала путнике. На лице места је дошла патрола полиције која је након пушкарања почела да гони терористе међу којима је био Адем Јашари. Група је побегла у село Доње Преказе, а полиција је стигла у село и позвала их на предају. На полицију је запуцано их свих кућа а терористичка група је успела да се извуче из села. Након сукоба полиција је јавила да је Адем Јашари рањен у сукобима.

Специјални представник САД Роберт Гелбарт је 23. фебруара 1998. у Београду изјавио да је „ОВК без икакве сумње терористичка организација“.[29][30][31] Убрзо је дошло до промене јавног става САД и њихових најближих савезника према албанском терористичком покрету на Косову и Метохији.

Сукоб у Ликошану, северно од Глоговца, између полиције и терориста ОВК десио се 28. фебруара 1998. Овом приликом погинуло је 4 полицајца МУП-а Србије, као и око 15 терориста.[32] После тог сукоба, британски министар спољних послова Робин Кук тражио је хитан састанак Контакт групе због „прекомерног коришћења силе“ у Ликошану.

Дана 5. марта 1998. Између полиције и терориста догодио се сукоб у Доњем Преказу. Полиција је након напада терориста у Лауши раније тог дана, опколила Јашаријеву кућу у селу Доње Преказе и позвала га на предају. Он је то одбио.[31][33] Уследио је дводневни сукобу 5-6.3.1998. у селу Доње Преказе, источно од Србице, у коме су убијена два полицајца Србије, а око 50 Албанаца, међу њима и Адем Јашари.[34] Овај сукоб је хомогенизовао Албанце, који су се од тог догађаја масовније прикључивали ОВК, а САД и Европска унија су оптужиле Србију за прекомерну употребу силе. И овај сукоб, као и сукоб у Ликошану, на Западу је представљен као масакр над недужним албанским цивилима и заинтересовао је западне силе за уплитање у тек започети сукоб на Косову. Већ 9. марта Контакт група је у Лондону изложила захтев председнику Савезне Републике Југославије Слободану Милошевићу да хитно реши косовско питање и дат је рок од 10 дана за повлачење специјалне полиције из јужне српске покрајине, обустављање „акција против албанских цивила“ итд.[35]

Током марта и априла 1998. године ОВК је на КиМ развила своје терористичке активности. У току ова два месеца ОВК је извела 106 напада широм Косова и Метохије, што показује на брз пораст броја напада у односу на период јануар-март када је изведено само 27 напада. Готово свако албанско село у Дреници и Метохији формирало је борбене групе за ослобођење Косова. Те групе су набављале оружје у северној Албанији, и то преко Глођана, где је командант био Рамуш Харадинај, и потом се враћале истим путем. Ниједна група није могла да прође кроз Глођане без Харадинајевог знања. Водичи који су пребацивали групе са Косова у Албанију имали су документа да су легитимни представници својих села за набавку оружја. У почетку се оружје делило бесплатно, а потом је то прерасло у посао.[36]

Дана 24. марта 1998. у нападу на полицијску патролу у селу Дубрава код Глођана убијен је полицајац Миодраг Отовић (1962), а тешко рањен његов колега Слободан Јокић. Након тога полиција је напала комплекс терориста у Глођану али, и поред губитака на страни ОВК, село остаје центар побуне у Метохији. Рамуш Харадинај је у сукобу рањен. Полиција је током претреса Харадинајеве породичне куће пронашла спискове да именима Албанаца, за које је ОВК сумњала да сарађују са српским властима. Једног од њих, Мурата Хађоцаја, ОВК је убила у јесен 1998. године. Сутрадан по разбијању терористичких банди, представници МУП Србије су у Приштини новинарима показали оружје и опрему албанских терориста који су заплењени у селу Глођане. Том приликом је заплењено 10 аутоматских пушака кинеске и руске производње, три митраљеза, о којих један тешки, две снајперске и две полуаутоматске пушке, две „маузерке“, америчка пушка „пумпарица“, осам пиштоља, 10 кинеских ручних бомби, три мине за ручни бацач, велика количина муниције, униформе и опрема немачке и америчке производње.[37]

Као одговор на све чешће захтеве и притиске за међународно посредовање у кризи и довођење верификаторске мисије на Косово, владајућа коалиција у Србији је организовала референдум 23. априла 1998. године и са 95% гласова је одлучено да стране снаге не дођу на Косово. У периоду од 21. до 23. априла у селима Горњи Ратиш и Дашиновац, општина Дечани, отето је седморо српских цивила и потом убијено од стране ОВК.[38] Српски политички врх је покушавао да преговара са албанским вођством, на које су Албанци одбијали да дођу, правдајући се акцијама МУП Србије против цивила. Након неколико неодржаних састанака, председавајући српске делегације Ратко Марковић је позвао и представнике осталих косовских мањина.

У исто време, 24.3.1998. створена је нова републичка влада Србије, у којој је председник био Мирко Марјановић из Социјалистичке партије Србије, а од пет потпредседника владе два (Војислав Шешељ и Томислав Николић) су била из Српске радикалне странке.[39] Влада левице и деснице била је изразито против мешања Западних сила у решавање питања Косова и Метохије сматрајући да је то унутрашње питање СРЈ, а истовремено су повећали војни и полицијски буџет.

Заоштравање сукоба (мај–јул 1998)[уреди | уреди извор]

3-4. маја воде се сукоби у Поношевцу. Нападнути вишеструко бројнијим снагама терориста, блокирани полицајци су затражили појачања из Ђаковице како би одбранили станицу и спасили животе 2 рањена полицајца. Појачање је, међутим, пристигло и нападачима, па су се борбе у селу Поношевцу и у његовој околини наставиле током целе ноћи и читавог наредног дана, 4. маја. Када је у Поношевцу разбијена група терориста, међу погинулима је нађен и један црнопути човек. Према идентификационим документима нађеним код њега установљено је да се ради о Џабер Имад Мадедину из Судана. Погибија овог муџахедина потврдила је да се на КиМ водио не само ослободилачки рат него и џихад - свети рат муслимана против хришћана.[40]

Један полицајац је погинуо, а двојица су тешко рањена 12. маја, у нападу на патролу ПЈП-а који се догодио у близини села Ратковац, у општини Ораховац. Убијен је полицајац Александар Мицић (1969), а рањени су Сашко Ђуричић и Миливоје Зекић, сва тројица из Велике Хоче. Напад на полицијску патролу извршен је у току покушаја припадника полиције да деблокирају села Братотин и Ратковац од албанских терориста. Чета Посебне јединице полиције из Призрена под командом Вељка Раденовића извукла је 50-ак Срба из села Братотина и спасила их готово сигурне смрти.[41]

Дана 23. маја на станици у селу Бањица, у Дреници, из воза на линији Косово Поље - Пећ је отет полицајац Иван Булатовић, командир полицијске станице у Глоговцу. Касније је мучен и убијен од стране ОВК у селу селу Ликовцу тако што му је моторном тестером одрубљена глава. [42][43]

Село на Косову и Метохији порушено у току рата

Из села у којима је деловала, ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем контролних тачака и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је изведена почетком јуна 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом Одлучни орао.

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 20-25.000 припадника и успела да овлада на око 40% територије, углавном села и мање варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади.[44] Охрабрена интервенцијом Запада, ОВК је 28. јуна, 3 дана након сусрета америчког изасланика Ричарда Холбрука са представницима ОВК у селу Јуник, заузела рудник угља Белаћевац удаљен 15 km од Приштине и том приликом отели 9 радника. Угљенокоп је снабдевао угљем косовске термоелектране, па је полиција била присиљена да га брзо поврати. МУП Србије је повратио рудник 1. јула. Судбина отетих радника је још увек нејасна.

Село Кијево у Дреници, на магистралном путу Приштина - Пећ, у то време је било под потпуном блокадом од стране ОВК. Терористи су током једномесечне опсаде свакодневно изводили нападе на српску полицију и цивиле у том селу. ОВК је направила обруч око Кијева са циљем да уништи локалну полицијску јединицу. Током тих борби погинуло је више особа, међу којима и директор школе у Кијеву, Радош Спасић. Полиција је извела акцију деблокаде села 3. јула и том приликом ОВК је разбијена а Кијево, које је Ричард Холбрук назвао најопаснијим местом у Европи, је деблокирано чиме је спашено 100 српских цивила и 50 полицајаца.[45]

У селу Лођа, 6. јула извршен је терористички напад из заседе на полицајце који су покушавали да извуку српске породице из окружења терориста. Том приликом су убијена 3 полицајца – Мирко Радуновић (1962), Дејан Прелевић (1974) и Мило Рајковић (1957), док су деветорица рањена. Заробљен је полицајац Срђан Перовић (1962), који је након зверског мучења од стране ОВК убијен у наредним данима.[46]

Циљ ОВК у јулу 1998. је био да освоје барем један већи град. Избор је пао на Ораховац, у ком није било гарнизона ВЈ или јаче станице полиције. Напад на Ораховац је почео 17. јула 1998. У току дводневних борби припадници ОВК су овладали свим значајним објектима у граду (Дом здравља, пошта, зграде општинске управе), блокирали полицијске снаге и спровели организована дејства против цивила српске националности. Припадници МУП-а Србије су били блокирани у станици и у хотелу. Ове снаге ОВК су потиснуте јаким дејствима удружених снага Војске Југославије и Полиције Србије које су после дводневних борби, поново овладале Ораховцем. Овај напад представља прво и последње ангажовање терористичких снага ОВК у борби у урбаној средини, јер након неуспеха у Ораховцу, нису се усуђивали напасти ниједно веће место. Иначе, ОВК није победио српске снаге нити у једној борби на Косову и Метохији 1998-99.[47]

У селима око Ораховца трајао је терор ОВК над неалбанским живљем са отмицама, убиствима и нападима на цивиле. До 22. јула, у нападима на Ораховац и околна села Ретимље, Оптерушу, Зочиште и Велику Хочу, отето је укупно више од 110 цивила српске националности. Након посредовања Црвеног крста припадници ОВК су пустили жене и децу из колоне отетих. Око 45 цивила се по повратку жена и деце водило као нестало. Пронађени су посмртни остаци 40 жртава, од тога 28 у стратишту Волујак и још 12 у масовној гробници у Малишеву. Случај „Ораховац 1998″ испитивало је Хашко тужилаштво, али није подигло ниједну оптужницу, као ни Међународни суд при УНМИК-у који је касније преузео предмет.[48]

Православни манастир Зочиште, 5 km од Ораховца, у ком су се чувале мошти светог Козме и Дамјана, нападнут је и опљачкан 20. јула, а монаси и 28 српских цивила који су спас од терористичких злочина потражили у овој светињи, одведени су у логор ОВК. По сведочењу игумана Јована, старешине манастира Зочиште, напад на манастир минобацачима и аутоматским оружјем је трајао пуна четири сата. Две гранате из минобацача су погодиле манастир. Једна је експлодирала на крову конака, а друга је погодила зимску капелу. Монаси и цивили су заробљени, и аутобусом одвезени дубоко у врлети изнад Малишева. После дводневног заробљеништва предати су Црвеном крсту.[49]

У раним јутарњим часовима 18. јула 1998. на подручју караула Ђеравица и Кошаре 700 до 800 терориста са оружјем натовареним коњима ушла је на територију СРЈ. У сукобу са ВЈ страдало је 36 терориста, а рањен је један разводник ВЈ. Заплењена је већа количина наоружања. Ова група терориста је кренула у појачање ОВК која је водила борбе у Ораховцу. Ефикасном интервенцијом граничара спречени су у својој намери.[50]

Офанзива ВЈ и српске полиције[уреди | уреди извор]

Опрема и наоружање 72. Специјалне бригаде Војске Југославије у рату на Косову и Метохији 1999. године. Фотографисано у Војном музеју у Београду

Борбе у Дреници[уреди | уреди извор]

Након осујећивања заузимања Ораховца, српске снаге су преузеле иницијативу. Покренута је снажна офанзива на читавом подручју Косова и Метохије са циљем ослобађања насељених места и деблокаде путних праваца који су били под контролом терориста. Офанзива српских снага против ОВК почиње 25. јула деблокадом пута Приштина-Пећ. Воде се борбе на целом правцу деблокаде, а нарочито у Лапушнику, где се поред базе налазио и логор ОВК. У току борби поред осталих погинуо је и један од команданата терориста Имер Алушани (1964). Овде је најмање 10 цивила убијено у месецима пре акције полиције, а 25. јула када су разбијени, терористи су повели са собом 22 цивила од којих је 9 пуштено а 13 убијено. [51]

Дана 26. јула приликом тешких борби у рејону превоја Дуље гину двојица припадника Војске Југославије када је њихов тенк Т-55 погођен ракетом из ручног бацача од стране ОВК. Погинули су возач тенка Иван Димитријевић (1977) и нишанџија Зоран Јанковић (1977). Воде се борбе и око превоја Троја у ширем рејону Малишева, који је био изузетно утврђен. То је иначе био батаљонски рејон одбране који је 80-их година направила ЈНА. Биле су урађене комплетне линије, бункери, склоништа. Све је било бетонирано. То је била најјача линија одбране на планини Милановац, која је требало да спречи евентуални продор из Албаније. Поред постојеће линије одбране терористи су направили и додатне бункере и ровове. Херојски је погинуо капетан ВЈ Владан Микичевић (1966), начелник безбедности 549. моторизоване бригаде, када је покушао да наведе тенк да дејствује по положајима ОВК које је уочио.[52]

Упркос жестоком отпору претходних дана, већ 28. јула 1998. године снаге безбедности са три стране улазе у Малишево. У овом селу се налазило једно од најважнијих седишта ОВК после пада Доњег Преказа. ОВК није озбиљније бранио само Малишево већ се повлачи заједно са десетак хиљада мештана и избеглица. Полиција је у Малишеву пронашла у бункерима и фотографским радњама обимну документацију ОВК. У овом највећем центру Ослободилачке војске Косова, веома педантно је вођена евиденција свих терориста под заклетвом и оружјем, а такође су сликани и снимани камером. На основу откривене документације спроведена је опсежна истрага.

Полиција је после заузимања Малишева, спровела и деблокаду магистралних путева у Дреници. 30. јула пут Малишево - Ораховац поново је отворен за саобраћај. У исто време деблокиран је и пут Малишево - Дуље - Штимље. Претходно, полицијске снаге су деблокирале пут Косовска Митровица - Пећ преко Истока, на деоници пута Горња Клина - Рудник. Тиме су сви значајнији путни правци у јужној српској покрајини очишћени од терориста.

Током августа је полиција под своју контролу ставила и највећи део Дренице и Метохије. Почетком августа од стране полиције је разбијена и муџахединска јединица ОВК Абу Бекир Сидик а њене вође су при покушају илегалног преласка границе и бекства у Албанију похватане. Одлучном акцијом припадника МУП-а Републике Србије терористи су 3. августа 1998. године избачени из ширег подручја општине Клине. Од терориста су очишћена села клинска села Церовик, Чабић, Забрђе, Добри Дол, Добра Вода, Сићево, Велики Ђурђевик и Игларево. Полиција је поподне 3. августа разбила упоришта албанских терориста код села Јабланице, западно од Клине.[53] Јабланица је била један од најтврђих бастиона албанских терориста. Ту се налазио и један од највећих оружаних арсенала ОВК. Овом насељу је било много тешко прићи, јер је свака кућа још 1997. године претворена у утврђење, а између су били начичкани бункери испресецани међусобно повезаним рововима и каналима. У Јабланици се налазио и један од неколико логора ОВК на подручју Косова и Метохије.

Јаке полицијске снаге су сутрадан, 4. августа, коначно деблокирале и Лаушу, село у дреничком крају, које су албански терористи држали у својим рукама више месеци. У току акције у Лауши погинуо је припадник МУП-а Бранислав Веселиновић (1972). Под налетом полиције највећи број терориста је побегао из својих утврђења и бункера којима је село било испресецано. Само најокорелији су пружали отпор бежећи у шуме и спасавајући главе склањајући се дубље у Дреницу. Падом Лауше отворен је пут за даље напредовање полиције у гоњењу терориста.[53]

Дана 6. августа полиција улази у стратешки важно село Ликовац. Ту се налазио један од терористичких штабова јер се село налази дубоко у брдима у троуглу између Србице, Глоговца и Клине, на подручју удаљеном од већих путева и комуникација. Преко бункера и ровова полицајци су напредовали према манастиру Девич из 15. века, који је више месеци био под блокадом дреничких терориста. Пре тога полиција је протерала терористе из засеока Лудовићи које се налази у непосредној близини манастира. Терористи су у повлачењу пред незадрживим налетом припадника МУП-а отворили ватру на манастир Девич. На срећу, само је незнатно оштећена кровна конструкција, док је целокупно здање остало нетакнуто. Тиме је 9. августа деблокиран манастир Девич, а монахиње из манастира су по први пут после вишемесечног живота у блокади изашле изван манастирских зидина. Ово је уједно била и последња офанзивна акција у Дреници која је тако почетком августа 1998. очишћена од терориста ОВК.[54]

Борбе у Метохији[уреди | уреди извор]

Полицајац нуди старијем Албанцу воде након ослобађања Глођана од ОВК

Тежиште борби се премешта на југозапад Метохије. 9. августа вођена је крвава борба у селу Прилеп у близини Високих Дечана. Приликом разбијања добро утврђених терориста у овом селу погинула су четири припадника полиције – Срђан Драшковић (1967), Зоран Ђокић (1970), Бојан Коцић (1975) и Здравомир Букилић (1970).[55] Након тога воде се борбе у ширем рејону оближњег Глођана. Полиција у дводневној акцији 11-12. августа деблокира Глођане и истерује терористе из села. Јединице полиције су у тешким борбама разбијањем терориста створиле услове за потпуну нормализацију саобраћаја на путу Дечани - Ђаковица. Припадници ОВК под командом Рамуша Харадинаја су починили стравичне злочине над цивилима код канала на Радоњићком језеру у близини Глођана. Са дна канала, са дна језера и у ракама у непосредној околини канала полиција је 7. септембра 1998. године пронашла и извадила 39 лешева убијених жртава оба пола српске и албанске националности. Чак су пронађени и остаци једног детета које је још пило млеко на цуцлу.

Дана 15. августа полиција је ушла у добро утврђени Јуник.[56] У суседном селу Вокша тог 15. августа погинула су четворица припадника МУП-а Србије. Погинули су мајор полиције Милорад Рађеновић (1962), капетан Драгољуб Шуковић (1960) и водници полиције прве класе Здравко Мишкин (1957) и Гојко Војновић (1958). Страдали су на осматрачници коју су терористи погодили минобацачем. Полиција је иначе поподнева тог дана, поред Јуника, преузела контролу и над Вокшом. Разбијене снаге албанских терориста су покушале из ширег рејона Јуника да се извуку из блокаде и побегну у Албанију. Граничне јединице Војске Југославије спречиле су покушаје и у обрачуну нанеле бројне губитке терористима. У одбијању напада ОВК погинуо је поручник Војске Југославије Никола Вујичић (1970), а тешко је рањен војник Миша Убоја (1978), који је од задобијених повреда преминуо у току превожења хеликоптером на ВМА.

Воде се борбе и у околини Пећи, где је полиција такође покренула офанзиву против ОВК. У сукобу са терористима код злогласног села Лође 15. августа 1998. погинуо је припадник Јединице за специјалне операције (ЈСО) Горан Петровић (1968). Јака упоришта терориста у околини Пећи - Лођа, Грабовац, Добри До, Крушевац и Раушић, од 17. августа 1998. године под потпуном су контролом полицијских снага Републике Србије. У борби са терористима код села Љубенић погинуо је полицајац Зоран Аничић (1970). У Лођи су откривена закопана тела Срђана Перовића и Милорада - Мила Рајковића који су настрадали од стране терориста јула исте године.[57]

Након елиминације терориста са јуничког и пећког подручја, портпарол МУП-а Србије пуковник Владан Чолић је 18. августа изјавио да је цело подручје Космета под полицијском контролом: Чињеница је да МУП држи под контролом територију Косова и Метохије, да је све више припадника албанске националне мањине који се враћају у градове и да живот нормално тече.

Борбе у централном Косову[уреди | уреди извор]

Ипак борбе су се наставиле у планинским крајевима, на Неродимки, Чичавици и косовском делу Копаоника.[58] Нови напади ОВК половином августа су покренули српску операцију у делу Косова јужно од пута Приштина-Пећ. Воде се четвородневне борбе на добро утврђеном превоју Дуље, да би снаге безбедности после детаљног извиђања и жестоких борби разбили снаге терориста четвртог дана борбе, 27. августа 1998. године. Ово је довело до освајања Клечке 27. августа и открића крематоријума у којима је ОВК спалио тела својих жртава. После разгледања импровизоване касарне новинари су обишли место где су стрељани заточени Срби, на коме је управо тада један од двојице заробљених терориста, Беким Мазреку, хладнокрвно давао исказ истражном судији Даници Маринковић детаљно описујући на који начин су он и други терористи стрељали заробљене Србе. Поређали смо их уз ограду и пуцали одједном. То су нам наредили Фатмир Лимај, командант Клечке, Гани Краснићи и Исмет Киљај, командант из Малишева. Када смо извршили стрељања удаљили смо се и не знам шта је даље било са тим лешевима, рекао је Мазреку. На питање истражног судије ко су били људи који су пуцали у цивиле, он је одговорио војска, а упитан да појасни која војска он је рекао УЧК (ОВК).[59]

Каснијим истраживањима, утврђено је да се ради о 22 убијена лица разних старости и оба пола. Откривање казамата у Клечки, који је по мучењима и убиствима подсећао на Јасеновац и Аушвиц, изазвало је шок у српској јавности, многобројна реаговања и захтеве међународној заједници да ОВК стави на листу терористичких организација. Нажалост, ужас злочина над Србима у Клечки није добио одговарајући третман у медијској и дипломатској међународној јавности, тако да свету није представљен готово незабележен пример овако дивљег понашања над заробљеним цивилима.

1. септембра покренута је акција српских снага против ОВК у околини Призрена. У првој половини септембра, активности ОВК су пријављене у северном Косову око Подујева. Крајем септембра, војска и МУП су извеле одлучну акцију да истерају ОВК из северних и централних делова Косова, нарочито са планине Чичавице. 22. септембра приликом борби на Чичавици гину војник Иван Петковић (1978) и двојица полицајаца – Бранислав Миленковић (1956) и Слободан Горјановић (1970).

25. септембра снаге војске и полиције ослобађају Глоговац, где је у борбама погинуло око 60 терориста. У току 25-26. септембра вођене су тешке борбе код села Горње Обриње и Трдевац источно од Глоговца. У ово село се повукла група терориста који су побегли са положаја када су уочили концентрацију војске и полиције код Глоговца. Војска и полиција, савлађујући снажан отпор ОВК из рејона Доњег и Горњег Обриња и северозападних падина Космача, успевају да савладају терористе. Нанесени су им велики губици, док се мањи део терориста предао. У сукобу са терористима је рањен командант борбене групе мајор Драган Трифуновић. 25. септембра у овим борбама погинула су седморица припадника полиције - Славомир Бојанић (1970), Александар Пантовић (1973), Огњен Петровић (1975), Драгослав Тадић (1962), Горан Живадиновић (1969), Рајко Радовановић (1973) и Мирослав Словић (1974). Велике борбе вођене су око села Трдевац 26. септембра и у њима су погинули полицајци Љубомир Љубомировић (1966), Сретен Милић (1970) и Вељко Миљковић (1968). Свеукупно, у та два дана су у борбама против ОВК погинула десеторица полицајаца.

Начелник ресора јавне безбедности МУП-а Србије генерал-пуковник Властимир Ђорђевић изјавио је да је организовани тероризам на Косову и Метохији поражен и да су, закључно са 28. септембром 1998. године, престала сва оружана, антитерористичка дејства српских снага безбедности.

Тиме су створени услови да се смањи ангажовање полиције, какво је било неопходно за време дивљања терористичких група. Већ скоро месец дана, са изузетком неколико оружаних инцидената, које су извршили албански терористи, ситуација на овом подручју је потпуно мирна и целокупан живот убрзано се нормализује. Уз све то, полиција је врло обазрива и спремна да реагује на сваки покушај терористичких активности и нарушавања закона. У том смислу, грађани треба да знају да је брига о њиховој безбедности наш основни задатак.

Државни органи предузели су низ корака с циљем да се допринесе изградњи поверења међу свим грађанима и националним заједницама на Косову и Метохији. Ове мере несумњиво дају добре резултате и помажу стварању позитивног амбијента за успешно одвијање политичког процеса, кроз који се осигурава мирно решавање отворених питања. Очекујем да ће и ангажовање мисије ОЕБС-а допринети стварању повољних услова за успешан ток политичког процеса за постизање трајног политичког решења на Косову и Метохији. Власти Републике Србије гарантују свим грађанима и националним заједницама на Косову и Метохији миран и достојанствен живот, безбедност, слободу и сигурност њихове имовине, као и равноправно и несметано коришћење права, што ће држава и убудуће ефикасно штитити, рекао је генерал-пуковник Ђорђевић.[60]

Споразум Холбрук – Милошевић[уреди | уреди извор]

Све ово време су из држава НАТО пакта стизале су претње војном интервенцијом. Након обуставе антитерористичких дејстава војске и полиције, како се ситуација у односима са НАТО погоршавала, приступило се преговорима за политичко налажење решења кризе на Косову. Споразум Милошевић - Холбрук је постигнут 13. октобра 1998. године. Након вишедневних разговора председника СРЈ Слободана Милошевића са америчким изаслаником Ричардом Холбруком склопљен је споразум о решавању косовске кризе. Милошевић је одобрио долазак верификаторске мисије ОЕБС-а на Косово. Ипак, Југославији су САД и ЕУ увели нове међународне санкције (оно што је познато широј јавности као „Друге санкције“, док се под „првим“ подразумевају санкције УН-а 1991—1995), које су без обзира на окончање сукоба наредне године укинуте тек након одласка Милошевића са власти крајем 2000. године.

Споразумом је прецизирано повлачење дела снага ВЈ и МУП-а Републике Србије. На КиМ упућује се 1300 посматрача ОЕБС-а под називом „верификатори“, а НАТО је добио овлашћење да из ваздуха надзире војне активности на подручју КиМ. На челу мисије постављен је Вилијам Вокер. Споразумом је дефинисано да међународна заједница има надзор над ситуацијом на Косову и Метохији и да тај надзор спроведе мисија ОЕБС и мисија НАТО.

Након потписивања, први корак који је уследио било је повлачење дела снага ВЈ и МУП-а Републике Србије. У року од 24 часа са Космета је повучено више од 6000 полицајаца, чиме је СРЈ испунила најважније одредбе споразума. ВЈ се са теренских положаја повукла у касарне на Косову. Полиција је сада под контролом имала само 25 пунктова на читавом подручју Космета, док је војска под контролом држала само 7 положаја, од тога 5 на граници са Албанијом, и само 2 положаја у унутрашњости покрајине. Припадници ОВК су овај споразум искористили да би заузели положаје које су изгубили током офанзиве МУП-а и ВЈ лета 1998. године. ОВК је такође споразум искористила да би започела нове нападе.Из дана у дан било је све више напада, ситуација се погоршавала, а имали смо и податке о тачном термину када ће на пролеће 1999. године поново ојачати оружана побуна. Крајем 1998, ОВК је запосела између 400 и 600 села на Косову и Метохији, рекао је генерал Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса.

Договор председника СРЈ Слободана Милошевића и америчког изасланика Ричарда Холбрука о решавању косметског проблема почео је да се реализује. У складу са тим МУП Србије почео је 26. октобра уклањање преосталих 25 пунктова на Косову и Метохији. И јединице Војске Југославије на Косову и Метохији почеле су у преподневним сатима 26. октобра повлачење у матичне гарнизоне.

Ипак, напади ОВК су се наставили. У близини села Дубрава, општина Ораховац, 6. новембра албански терористи отели су полицајца Илију Вујошевића (1950) из Приштине припадника резервног састава полиције Дејана Дјатлова (1975) из Косова Поља, који су се налазили у службеном возилу марке „дајц“ и превозили намирнице за полицајце на терену. Тела полицајаца Вујошевића и Дјатлова пронађена су 9. новембра у Малишеву, стотинак метара од центра насеља, а непосредно испред стамбене зграде некадашње Скупштине општине и објекта основне школе из које су албански екстремисти 8. новембра минобацачима, ручним бацачима и аутоматским оружјем гађали полицијску станицу у Малишеву.[61]

Дана 14. децембра југословенско-албанску границу покушао је да пређе већи број припадника ОВК. Војска Југославије поставила је заседу и дошло је до сукоба у коме је страдало 37 терориста.[62] Нови злочин терориста догодио се 14. децембра у Пећи. Напавши кафић „Панда“, омиљено састајалиште младих средњошколаца, око 20.10 сати, двојица маскираних мушкараца наоружаних аутоматским пушкама кинеске производње, пуцајући на госте кафића убили су: Ивана Обрадовића (14), Драгана Трифовића (17), Вукоту Гвозденовића (16) и Ивана Радевића (25). У приштинској болници ранама су подлегли Зоран Станојевић (17) и Светислав Ристић (17).[63] Убиство младића српске националности се сматрало осветом за погибију 37 чланова ОВК на граници раније тог дана.

Према извештају ОЕБС-а из децембра 1998: Југословенске и српске војне и безбедносне снаге су усмеравале своја дејства примарно према заједницама на Косову која су се налазила у областима транзитних рута којима су пролазили борци ОВК-а или у којима су се налазиле базе ОВК. [64] Једном речју, пре 24. марта 1999 (почетка НАТО бомбардовања СРЈ), није постојало систематско етничко чишћење области у којима су живели Албанци.

Преговори у Рамбујеу и случај Рачак[уреди | уреди извор]

Дворац Рамбује у којем су вођени преговори
Амерички секретар одбране Вилијам Коен и генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана разговарају у Пентагону 15. марта 1999. о корацима алијансе у случају да влада Југославије одбије да потпише споразум из Рамбујеа

И поред попуштања југословенске стране, НАТО, а пре свих САД, које су латентно подржавале ОВК су крајем 1998. године распоредили око СРЈ велике ваздушне снаге, а повећана је и борбена готовост других војних видова. Највећи број авиона био је распоређен у америчким базама у Италији, пре свега у Авијану. У Јадранско море је упловио известан број носача авиона и подморница, пре свега америчких и француских. Како су се сукоби на Косову наставили, Контакт група је организовала мировне преговоре у дворцу Рамбује, близу Париза, у фебруару 1999. године. У почетку је југословенска страна била ближе потписивању понуђеног документа, који је захтевао распоређивање мањег броја снага УН-а на Косову уз присуство југословенских снага. Албанци су одмах одбацили предлог. Међутим, после неколико дана, Милошевић је, према неким наводима, лично забранио потписивање понуђеног документа, правдајући то суверенитетом и територијалним интегритетом. У једној изјави, док је присуствовала преговорима, тадашњи амерички државни секретар, Мадлен Олбрајт, изјавила је да би било најбоље да обе стране потпишу документ, али уколико се деси да нико не потпише, Контакт група би извршила притисак. „Међутим“, додала је, „уколико Албанци не потпишу, а Срби то учине, ми (САД) ћемо им укинути финансијску помоћ. Уколико се деси обрнуто, ми ћемо бомбардовати Југославију“. Већ је тада постало јасно да је интервенција ограничена на покрајину искључена, те да је известан напад на целу земљу. Повод за саму акцију је стигао 15. јануара 1999. када су српске специјалне снаге побиле известан број људи у цивилној опреми у селу Рачак. До данас, званичан став Србије јесте да су то били маскирани припадници ОВК, међутим чланови верификаторске мисије ОЕБС-а су известили да је то био акт етничког чишћења. Новонасталу ситуацију, искористили су америчке дипломате, пре свих Мадлен Олбрајт, која је извршила успешан притисак на вођу албанске делегације - Хашима Тачија - албанска делегација је потписала предлог споразума. Почетком марта, мисија ОЕБС-а се повукла са Косова, најављујући тиме да се међународна заједница и дефинитивно одлучила за рат како би решила питање статуса покрајине. 22. марта, велики број страних медија је почео да извештава како је војна акција сасвим извесна. Наредни дан, 23. март, био је посебно драматичан. Амерички изасланик за Балкан, Ричард Холбрук, дошао је у Београд како би наводно „убедио Милошевића да пристане на предлог из Рамбујеа“.[65] Детаљи састанка су до данас непоуздани и контроверзни. Холбрук је у једном интервјуу изјавио да је Милошевић својим хладнокрвним ставом изазивао рат, говорећи да је то већ „готова ствар“, те да он није имао другог избора него да напусти земљу и да знак америчким и НАТО снагама за акцију. Војни аналитичари, пак, тврде да је ова посета била плод медијске манипулације, те да је Холбрук практично дошао да Милошевића обавести да је одлука већ донесена. Те вечери, премијер Југославије, Момир Булатовић је објавио непосредну опасност од ратног стања. Генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана одобрио је нападе.[65] Наредни дан цивилно становништво целе земље је провело у ишчекивању напада.

НАТО бомбардовање СРЈ[уреди | уреди извор]

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године и део је косовског рата 1996—1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО пакта након бомбардовања Републике Српске у операција „Намерна сила“ 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Локације на Косову и југу Централне Србије на којима је НАТО авијација користила забрањену муницију са осиромашеним уранијумом током бомбардовања 1999. године

НАТО је 24. марта 1999. године у 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ. Савезна влада је одмах увела ванредно и ратно стање. Црна Гора је неколико дана касније објавила да ово стање на њеној територији не постоји, јер до озбиљнијих ратних дејстава у тој републици није ни дошло.

У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири и други објекти. НАТО снаге су током бомбардовања користиле муницију са осиромашеним уранијумом,[66][67] као и касетне бомбе.[68] Поред тога, ово је био и први рат у коме је коришћен стелт-бомбардер Ф-117 и Б-2, који је полетао право из базе у САД, наоружан сателитски навођеним бомбама или ракетама.

Од летелица НАТО савеза, које је одбрана ВЈ успела да обори, свакако је било најзначајније обарање поноса америчке авијације Ф-117, „невидљивог”. Одбрана ВЈ имала је време од око 20 секунди да претражује небо својим радарима пре него што би их открили авиони НАТО пакта и гађали. Ипак, Ф-117 је оборен 27. 3. 1999. који се срушио на подручју села Буђановци код Руме. То је било његово прво обарање у рату уопште. Тај тип авиона је грађен специјалном технологијом и материјалима да би био тешко приметан за радаре. До тада су том технологијом располагале само САД. Скупоцени материјал од кога је био направљен лежао је у равници на северозападу Србије и претпоставља се да је одатле неки његов узорак стигао и до Кине и олакшао да Кина убрзо развије свој тип „невидљивих” авиона.[69]

Улица у Београду порушена НАТО бомбама
Варадински мост у Новом Саду разорен у току НАТО бомбардовања

НАТО је приликом бомбардовања Србије користио муницију са осиромашеним уранијумом[70][71], као и касетне бомбе за бомбардовање цивилних циљева[тражи се извор], што је забрањено по Женевској конвенцији. НАТО је лансирао укупно 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби”. Само од последица касетних бомби, у току бомбардовања погинуло је око 200 особа, а рањено више стотина. На површину Србије је бачено око 1.000 касетних бомби на 219 локација на површини од 23 хиљаде km².[72][73] Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.[тражи се извор]

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 km путева и 595 km пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте (у Панчеву и Новом Саду), рушење Авалског торња,[74] зграде Радио-телевизије Србије[75], петрохемије у Панчеву, бомбардовање мостова у Новом Саду, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца,[76] Дуванске индустрије у Нишу, амбасаде Народне Републике Кине[76] и многе друге цивилне циљеве.[77]

У редовима ОВК борило се више стотина исламских плаћеника са искуством из претходних ратова по Азији и Африци. Пси рата дошли су на Косово из Авганистана, Чеченије, Турске, Пакистана, Алжира, БиХ, Албаније, Хрватске и из земаља западне Европе (у првом реду из Швајцарске и Немачке).

На српској страни борили су се страни добровољци, међу њима и око 40 Јевреја и известан број Руса.[78]

НАТО бомбардовање СР Југославије представља први рат који су немачке оружане снаге водиле од завршетка Другог светског рата.

Сарадња ОВК и НАТО током бомбардовања СРЈ[уреди | уреди извор]

Најкасније почетком НАТО бомбардовања СР Југославије 24. марта 1999, ОВК постаје савезник НАТО пакта. Током бомбардовања је НАТО - што се тиче циљева на Косову и Метохији - био у сталном контакту са ОВК. Тај контакт је оствариван преко Војске Албаније и путем незваничних канала тј. преко шпијуна ЦИА, САС-а и других тајних служби. Од стране британског САС-а обучавани припадници ОВК су након обуке у Албанији, опремани модерном комуникационом техником уз помоћ које су након преласка на територију СРЈ наводили бомбардере НАТО-а на циљеве на земљи[79].

Битка на Кошарама[уреди | уреди извор]

Битка на Кошарама (алб. Beteja e Kosharës), била је битка између припадника Војске Југославије и припадника ОВК, подржаване регуларном Војском Републике Албаније и НАТО авијацијом. Битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници СР Југославије и Републике Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО бомбардовања СРЈ.

Циљ напада са албанске стране била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Такође, још један циљ је био и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада.[80][81] После тешких борби ВЈ успела је да порази нападача и спречи његов улазак на КиМ. Припадници ОВК успели су да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на томе подручју који су морали да се повуку, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

План операције Стрела

Операција Стрела[уреди | уреди извор]

Операција Стрела је агресивна војна операција, садржана у скупу нападачких борбених дејстава ОВК, потпомогнутих снагама, албанске војске и НАТО-a, против јединица Војске Југославије у периоду од 26. маја до 10. јуна 1999. Циљ операције Стрела био је сламање отпора, разбијање и уништење одбрамбених пограничних снага ВЈ, те отварање коридора за додатно убацивање терориста на подручје Косова и Метохије и пресецање комуникација на линији ПећПризрен.[82] У ширем плану, ова операција је требало да обезбеди јужни коридор, који би послужио за евентуалну инвазију снага НАТО на територију Савезне Републике Југославије. Ова операција је трајала паралелно са интензивним бомбардовањем Југославије од стране истих снага. Операција Стрела је по својим карактеристикама класична ваздухопловно-копнена операција.[83][84][85][83] Ова операција завршена је неуспешно, јер је Војска Југославије и поред велике надмоћи противника, одбила све нападе и спречила пробијање границе.

Кумановски споразум и Резолуција 1244.[уреди | уреди извор]

Почетком јуна, Слободан Милошевић је изненада отпочео нове, до тада најсложеније преговоре. Технички, нови предлог је настао као плод разговора финског председника Мартија Ахтисарија, америчког дипломате Строба Талбота и специјалног изасланика руског председника Јељцина, Виктора Черномирдина. Предлог су у Београд донели њих тројица. Убрзо, он је верификован на седници Г8, као и на седници Скупштине Србије. Текст је прослеђен војним делегацијама НАТО-а и ВЈ, који су у Куманову, у НАТО-овом кампу преговарале око детаља споразума.

Ваздушни напади на СРЈ су обустављени 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу Војске Југославије и Полиције Србије са Косова и Метохије. СБ УН је донео Резолуцију 1244, чија суштина је у томе да Косово и Метохија остају у саставу СРЈ (данас Србије), али и да државна администрација престаје да има утицај на покрајину. Државни органи, Савезна влада Савезне Републике Југославије и Влада Републике Србије су, према споразуму, схватали и били сагласни да међународне безбедносне снаге (КФОР) буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН 1244 из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и Метохије и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова и Метохије, као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.

Изненађење је настало 12. јуна, када су се на Косову и Метохији најпре и то у великом броју нашле руске снаге, иако је договором било јасно предвиђено да оне чини симболичан део међународних снага, тј. да НАТО буде војни предводник мировне мисије. Договором НАТО-а и Русије, ове снаге су временом смањене, да би се касније у потпуности повукле из покрајине.

Последице[уреди | уреди извор]

Људске жртве[уреди | уреди извор]

Коначан број цивилних жртава званично није саопштен. Према подацима из Косовске књиге памћења, коју је објавио Фонд за хуманитарно право (невладина организација из Србије), у току и непосредно након рата на Косову и Метохији, убијено је и нестало 10.317 цивила, а од тога 8.676 Албанаца, 1.196 Срба и 445 Рома, Горанаца, Бошњака и припадника других националности.[2]

Број цивилних жртава у НАТО бомбардовању СР Југославије још увек није прецизно утврђен, а досадашње процене варирају у зависности од извора. Према српским изворима од последица НАТО бомбардовања погинуло је између 1200 и 4000 цивила (најчешће се наводи око 2500)[86][87] Према тврдњама Хјуман Рајтс Воч-а погинуло је између 489 и 528 цивила.[88] Од последица бомбардовања је теже и лакше је повређено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце.

У току рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања СРЈ, погинуло је 1.008 припадника Војске Југославије и Полиције Србије (659 војника и 342 полицајца), од тога 271 од последица НАТО бомбардовања (249 војника и 22 полицајца).[1] Историчар Бојан Ђокић утврдио је да су 322 припадника МУП-а били жртве албанских паравојних формација.[89] Према званичним проценама, у току рата на Косову и Метохији, погинуло је више од 4.000 припадника ОВК.

Масакри албанских цивила[уреди | уреди извор]

Масакри српских цивила[уреди | уреди извор]

Избеглице[уреди | уреди извор]

Српске и неалбанске избеглице са Косова и Метохије

У пролеће и лето 1998. у време највећих сукоба Полиције Србије и Војске Југославије са ОВК, неколико десетина хиљада цивила избегло је од својих домова. Избеглице су биле искључиво из сеоских подручја, која су била поприште сукоба. Међу њима је било највише Албанаца, који су се склањали по шумама или суседним селима, када је војска и полиција вршила офанзиве на положаје ОВК, али и Срба који су били угрожени нападима ОВК.[90]

У току НАТО бомбардовања СРЈ, са Косова и Метохије избегло је око 800.000 Албанаца. Највећи део албанских избеглица отишло је у Албанију, а мањи део у Црну Гору. Албанске избеглице вратиле су се својим кућама, убрзо након завршетка рата.[91]

Према резултатима Комесаријата за избеглица Републике Србије и УНХЦР-а, после окончања НАТО бомбардовања и стационирања међународних снага на Косову и Метохији, са овог подручја је до 2000. године расељено 187.129 лица, на друге територије Југославије. Највећи интензитет расељавања догодио се у јуну 1999. године. Посматрано по окрузима, највећи број расељених лица је из Косовског округа, са кога је до 2000. године расељено 78.881, од чега је готово половина расељена из Приштинске општине (35.942 лица). Већина расељених лица сместило се у Београдском, Рашком и Пчињском округу.[92] Према подацима Владе Србије регистрација расељених лица са Косова и Метохије обављена 2000. године показала је да их је у Србији било више од 200.000.[93]

Материјална штета[уреди | уреди извор]

Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања СР Југославије износи (по процени Савезне владе СР Југославије) 100 милијарди америчких долара[тражи се извор] док је Г-17 (група од седамнаест независних економиста, касније део политичке опозиције актуелној власти) дала процену од око 30 милијарди долара.[94] Нема података о материјалној штети насталој у току рата на Косову и Метохији, пре НАТО бомбардовања.

Трговина људским органима[уреди | уреди извор]

Трговина људским органима на Косову и Метохији (или Досије Жута кућа) је назив који се у јавности користи за истрагу о трговини људским органима у Албанији и на Косову и Метохији током 1999. године. Прва је тврдње о трговини људским органима изнела у јавност бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци”, коју је објавила по одласку са дужности.[95] У својој књизи, Карла дел Понте је изнела податке да је 1999. године сазнала од новинара да је око 300 Срба и других неалбанаца било отето и пребачено у Албанију, где су им вађени органи, који су затим слани у Италију, одакле су дистрибуисани у клинике широм Европе и света. У књизи спомиње насеље Бурел у Албанији, где су жртвама вађени органи у кући коју она у књизи назива жута кућа.[тражи се извор] Према извештају Савета Европе од 12. децембра 2010. године организатор отимања људи и трговине људским органима био је Хашим Тачи и Дреничка група.[96]

Хашки Трибунал покренуо је 13. јануара 2005. године истрагу о трговини органима, на основу предмета који су пронађени у жутој кући. Истрага је носила назив Дон Кихот. Истражиоци Хашког трибунала пронашли су у жутој кући разне предмете, за које је постојала основана сумња да су коришћени за вађење органа отетим Србима и неалбанцима. Међу предметима који су пронађени, налазили су пластичне посуде, празне боце са називима лекова који се користе при хируршким интервенцијама (tranxene, chlooraphemical, cinarizine, biscopean), и металне крхотине које су подсећале на остатке хируршких инструмената.

Према истрази коју је спровело српско тужилаштво за ратне злочине, хируршки захвати над жртвама трговине органима извођени су у домовима здравља или болницама који су током рата коришћени за лечење војника ОВК. За те потребе коришћен је део болнице у касарни „Бајрам Цури”, дом здравља у фабрици „Кока-Коле” у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320 у месту Бурељ и приватна кућа адаптирана у болницу у близини места Тропоја, жута кућа. Поред тих локација, српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и противзаконити затвор у руднику Дева који се налази у пограничном делу између Космета и Албаније, један крај тунела је на Космету, а други у Албанији.[97]

Битке и сукоби[уреди | уреди извор]

Битка Година Резултат
Сукоби на граници Југославије и Албаније 22. 1. 31. 12. 1998. Српска победа
Сукоб у Ликошану 28. 2. 1998. Српска победа
Дренички инцидент фебруар – март 1998. Српска победа
Ликвидација терориста Јашари 56. 3. 1998. Српска победа
Битка код Лапушника 710. 3. 1998. ОВК-терористичка победа
Сукоби код Поношевца 36. 5. 1998. Српска победа
Деблокада Дечана 1–3. 6. 1998. Српска победа
Сукоб код рудника Белаћевац 22. и 30. 6. 1998. Српска победа
Битка на Лођи I битка 6-12. 7. 1998. ОВК-терористичка победа
Напад на Ораховац 1720. 7. 1998. Српска победа
Деблокада Дуља август 1998. Српска победа
Битка на Лођи II битка 10–17. 8. 1998. Српска победа
Сукоб у Лезу 1. 9. 1998. Српска победа
Деблокада Глоговца 1998. 25. 9. 1998. Српска победа
Битка за Глођане 1112. 11. 1998. Српска победа
Битка код Подујева 2327. 12. 1998. Српска победа
Сукоб у Рогову 29. 1 1999. Српска победа
Сукоб у Јешкову 11. 3. 1999. Српска победа
Сукоб у Кабашу 17. 3. 1999. Српска победа
Битка на Кошарама 9. 4. 10. 6. 1999. Српска победа
Битка на Паштрику 26. 5. 10. 6. 1999. Српска победа
Усиљени марш на Приштину 1112. 7. 1999. Српска победа[а]
Сукоби на југу Србије 10. 6. 1999. 31. 8. 2001. Српска победа

Галерија[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Русија је командовала маршом; пасивна српска односно југословенска победа.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Клуб генерала и адмирала Србије: Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999. књига прва. p. 65.
  2. ^ а б „Косовска књига памћења: 13.538 страдалих или несталих”, Блиц, 6. фебруар 2015.
  3. ^ а б в г д ђ Кецојевић, стр. 155–188.
  4. ^ Judah 2008, стр. 42.
  5. ^ Petrovic, Ruza; Blagojevic, Marina. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 
  6. ^ „Expert report by Audrey Helfant Budding given to the ICTY for the prosecution against Slobodan Milosevic, part 4” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 7. 2. 2012. г. Приступљено 11. 1. 2013. 
  7. ^ „Vreme 1000 - Prilog kulturi secanja: Mesec mart u Srbiji”. Vreme.com. Приступљено 11. 1. 2013. 
  8. ^ Pejić, Nenad (27. 2. 2008). „Raif Dizdarević: Velika prevara”. Slobodnaevropa.org. Приступљено 11. 1. 2013. 
  9. ^ Логос 2016, стр. 789.
  10. ^ Логос 2016, стр. 791-793. Ту се Милошевић сусрео са руководиоцима АП Косова Албанцима и неколико хиљада Срба. Окупљени Срби пожалили су му се да их покрајинска милиција по наредби албанских старешина управо туче. Тада је изговорио реченицу по којој је постао препознатљив: „Нико нема право да бије народ!”. Окупљени су почели да узвикивали: „Слобо, Слобо!”. Од тада је он сматран за заштитника Срба на Космету, али и уопште Срба. У очима већине Срба израстао је у вођу и ослободиоца и често је дочекиван повицима: „Слобо, слободо!”.
  11. ^ Логос 2016, стр. 791-793.
  12. ^ Nation 2003, стр. 93.
  13. ^ Логос 2016, стр. 794.
  14. ^ Kola 2003, стр. 181–182.
  15. ^ Логос 2016, стр. 794. На скуп су дошле десетине амбасадора, али не и амбасадори западних земаља. Предвођени америчким амбасадором Вореном Цимерманом. Они су одбили да присуствују скупу. Средином 1989. у Конгресу САД је усвојена и резолуција која осуђује ванредно стање на Космету. Изгледа да су у Вашингтону тада били одлучили кога подржавају у сукобу на Космету и у СФРЈ. Од тог тренутка до напада на Србију 1999. САД су водиле непромењиву политику према Београду.
  16. ^ Zirojević 2000
  17. ^ Логос 2016, стр. 297.
  18. ^ Логос 2016, стр. 298 у напомени 1532. “Покушаји Србије да изврши редовни попис становништва на Космету нису успели, јер Албанци нису желели да приме пописиваче и дају основне податке о себи“.
  19. ^ Логос 2016, стр. 298 „Десетине хиљада Албанаца одбијали су да упишу ученике у школе, јер су оне биле део установа Србије“.
  20. ^ Логос 2016, стр. 297-298. „Ругова је проглашен за председника председништва албанске републике Косово, а за председника владе исте проглашен је Јусуф Зејнулаху … На албанским нелегалним изборима на Космету у мају 1992. изабрани су Скупштина Републике Косово и председник И. Ругова“.
  21. ^ Логос 2016, стр. 300. После неколико година нереда у образовању на Космету, Милошевић и Ругова потписали су споразум о повратку учитеља и ученика Албанаца у школе државе Србије 1.9.1996.
  22. ^ Prvi napadi OVK Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2019), Приступљено 31. 1. 2019.
  23. ^ Логос 2016, стр. 299 у напомени 1541. “ У пет напада само 22. 4. 1996. код К. Митровице, Приштине, Штимља, Пећи и Дечана убијено је 5 лица, а неколико рањено. Према изјави Рустем Мустафе Ремија, која је објављена у Зерију из Приштине 21.4. и 4. 5. 2000. нападе изведене 22. 4. 1999. ОВК је планирала раније, то јест нису били спонтано насиље. У 1996. извршено је око 30 напада на Космету”.
  24. ^ а б Nation 2003, стр. 226.
  25. ^ Likvidacija bande Adema Jašarija Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2019), Приступљено 31. 1. 2019.
  26. ^ а б Chronology od KLA's Terrorism, Приступљено 31. 1. 2019.
  27. ^ OVK prvi put u javnosti, Приступљено 31. 1. 2019.
  28. ^ Логос 2019, стр. 302.
  29. ^ Логос 2019, стр. 302 у напомени 1556. "This is without any question a terrorist group”.
  30. ^ Nation 2003, стр. 228.
  31. ^ а б Judah 2008, стр. 81.
  32. ^ Логос 2019, стр. 302 са напоменом 1558. „Повећано насиље УЧК према полицији и цивилима који су били ослонац власти Србије и СРЈ било је права оружана побуна која је рушила легалну државну власт, а стварала је општу несигурност за становништво“.
  33. ^ Kola 2003, стр. 333.
  34. ^ Логос 2019, стр. 302-303 у напомени 1560. Куће Адема Јашарија и његових сродника, које су биле претворене у војна упоришта ОВК разорене су. Адем Јашари је убијен а са њим је убијено око 20 наоружаних Албанаца, али и око 30 жена, деце и стараца, који су били у тим кућама.
  35. ^ Логос 2019, стр. 303 са напоменом 1562. “Са састанка у Лондону 9. 3. 1998. „Контакт група за Балкан” (САД, Немачка, Француска, Велика Британија, Италија и Русија) тражила је од државних власти из Београда да допусте долазак сталног посланства ОЕБС-а на Косово (али и у Санџак и Војводину), али и да престане употребљавати специјалну полицију и „претерану силу” на Косову, а најавила је да ће СРЈ и Србија бити политички и економски кажњене ако се то настави ... Од Београда је тражено и да повуче специјалне јединице МУП-а и ВЈ са Косова, изузимајући мали број граничара”.
  36. ^ Haradinajev put oružja, Приступљено 31. 1. 2019.
  37. ^ Divljanje terorista po Metohiji, Приступљено 31. 1. 2019.
  38. ^ Dvadeset godina od prvih otmica Srba, Приступљено 31. 1. 2019.
  39. ^ Логос 2019, стр. 275.
  40. ^ Džihad na Kosovu Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2019), Приступљено 31. 1. 2019.
  41. ^ Kosovo Chronology January 1998 – June 1999, Приступљено 31. 1. 2019.
  42. ^ Istraga otmice i ubistva policajca, Приступљено 31. 1. 2019.
  43. ^ Mučno svedočenje o ubistvu Ivana Bulatovića, Приступљено 31. 1. 2019.
  44. ^ NATO bombardovanje Jugoslavije Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јануар 2019), Приступљено 29. 1. 2019.
  45. ^ „Наша борба: Полиција преузела контролу над Кијевом и околином, 4. јул 1998, приступљено децембра 2012”. Yurope.com. Приступљено 11. 1. 2013. 
  46. ^ U rukama OVK zveri, Приступљено 29. 1. 2019.
  47. ^ Judah 2001.
  48. ^ Ђокић, Бојан. „Бојан Ђокић, "Откос метохијских села: масовна гробница Волујак". Приступљено 13. 4. 2018. 
  49. ^ Ђокић, Бојан. „Злочини ОВК: масовна гробница " Малишево ". Приступљено 13. 4. 2018. 
  50. ^ Ђорђе Јефтић: Албански тероризам и рат на Космету 7
  51. ^ ICTY. Haradin Bala, Isak Musliu, and Agim Murtezi Transferred to the ICTY following their Indictment for Crimes against Humanity and War Crimes, Приступљено 31. 1. 2019.
  52. ^ Vojna bezbednost protiv albanskog separatizma, Приступљено 31. 1. 2019.
  53. ^ а б Hronologija sukoba na Kosovu od 3. do 17. avgusta 1998. Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2019), Srpska reč, str. 12, Приступљено 31. 1. 2019.
  54. ^ Deblokada Deviča Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2019), str. br. 12, Приступљено 31. 1. 2019.
  55. ^ Hronologija sukoba na Kosovu od 3. do 17. avgusta 1998. Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2019), Srpska reč, str. 13, Приступљено 31. 1. 2019.
  56. ^ „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, (1998).” (PDF). стр. 12. Приступљено 11. 1. 2013. 
  57. ^ Hronologija sukoba na Kosovu od 3. do 17. avgusta 1998. Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2019), Srpska reč, str. 15, Приступљено 31. 1. 2019.
  58. ^ „Deset Miloševićevih godina u deset slika (9), 20. novembar 1999”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 01. 12. 2008. г. Приступљено 11. 1. 2013. 
  59. ^ Krematorijum u Klečki, Srpska reč, str. 15, Приступљено 31. 1. 2019.
  60. ^ Obustava antiterorističkih dejstava, Приступљено 29. 1. 2019.
  61. ^ Nove srpske žrtve[мртва веза], Приступљено 31. 1. 2019.
  62. ^ „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, (1998).” (PDF). стр. 17. Приступљено 11. 1. 2013. 
  63. ^ Deset godina od ubistva srpskih mladića u Peći
  64. ^ Le Monde diplomatique, mart 2000, 13. Као и у : Tzvetan Todorov, Hope and Memory: Reflections on the twentieth century, PUS 2003, 252.
  65. ^ а б „www.glas-javnosti.co.yu - arhiva”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 24. 6. 2010. 
  66. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 17. 03. 2010. г. Приступљено 24. 6. 2010. 
  67. ^ „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage”. Members.tripod.com. Приступљено 24. 6. 2010. 
  68. ^ Drezov, Gokay & Waller 2014, стр. 176.
  69. ^ Логос 2019, стр. 319-320.
  70. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 17. 04. 2011. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  71. ^ „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage”. Members.tripod.com. Приступљено 27. 4. 2011. 
  72. ^ „Koje su oblasti zagađene bombama”. B92.net. 26. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011. 
  73. ^ „NATO dao spisak o kasetnim bombama”. B92.net. 25. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011. 
  74. ^ „Cetrdeset dana rata”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 05. 05. 2011. г. Приступљено 27. 4. 2011. 
  75. ^ „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  76. ^ а б E.G. „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  77. ^ „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 27. 4. 2011. 
  78. ^ „Kosova Crisis Center”. Alb-net.com. 11. 6. 1999. Архивирано из оригинала 29. 10. 2009. г. Приступљено 24. 6. 2010. 
  79. ^ „Студија фондације Фридрих Нојман из 2001. године” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 9. 2007. г. Приступљено 24. 2. 2017. 
  80. ^ Disjointed War: Military Operations in Kosovo, (1999). p. 56.
  81. ^ NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania - The Washington Post | HighBeam Research Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2016), Приступљено 1. 4. 2013.
  82. ^ NATO's air war for Kosovo: a strategic and operational assessment, Issue (1365). p. 53. и 54.
  83. ^ а б Nardulli, Perry & Pirnie 2002, стр. 56
  84. ^ „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania” (на језику: енглески). The Washington Post. 2. 6. 1999. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 6. 2. 2012. „НАТО помоћ ОВК 
  85. ^ Nation 2003, стр. 256.
  86. ^ „Шеснаеста годишњица НАТО бомбардовања“, РТС, 24. март 2015.
  87. ^ Политика: Девет година од бомбардовања, приступљено 29. јануар 2012
  88. ^ Извештај Хјуман Рајтс Воча
  89. ^ Бојан Ђокић, Квантитативна анализа убијених и несталих припадника МУП-а на КиМ од албанских паравојних формација 1998-2003 | Bojan Djokic - Academia.edu
  90. ^ „Бомбардовање Пут у рат” Време филм, 2009.
  91. ^ „Данас 11 година од НАТО агресије” Архивирано на сајту Wayback Machine (24. фебруар 2017), Вести онлајн, 24. март 2010.
  92. ^ Комесаријат за избеглице и миграције Република Србија: „Регистрација лица расељених са Косова и Метохије“ Архивирано на сајту Wayback Machine (15. март 2016), приступ 20.6.2013
  93. ^ „Избеглице у Србији”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2008. г. Приступљено 25. 7. 2015. 
  94. ^ Србија 2000. - годину дана после бомбардовања Архивирано на сајту Wayback Machine (25. децембар 2015) - часопис Време, број 494, 24. јун 2000, Приступљено 28. 3. 2011.
  95. ^ „Кушнер вређао новинара због „жуте куће. Политика. Приступљено 14. 12. 2010.  (језик: српски)
  96. ^ „Tači i OVK iza trgovine organima”. Б92. Приступљено 14. 12. 2010.  (језик: српски)
  97. ^ Политика: Хирург Кодра: Пресађивали смо органе у болници „Мајка Тереза”, 25. децембар 2010.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]