Вилхелм Канарис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Вилхелм Канарис
Bundesarchiv Bild 146-1979-013-43, Wilhelm Canaris.jpg
Вилхелм Канарис
Пуно име Вилхелм Франц Канарис
Датум рођења (1887-01-01)1. јануар 1887.
Место рођења Аплербек
Немачко царство
Датум смрти 9. април 1945.(1945-04-09) (58 год.)
Место смрти Логор Флосенбург
Немачка

Вилхелм Франц Канарис (нем. Wilhelm Franz Canaris; Аплербек, 1. јануар 1887Логор Флосенбург, 9. април 1945) је био шеф немачке војне обавештајне службе, Абвера, током већег дела Другог светског рата.

Рођен је у Аплербеку, у Вестфалији. Ступио је у морнарицу 1905. и служио је као официр у Првом светском рату на СМС Дрезден у бици код Фолкландских острва (8. децембар 1914). Касније је био интерниран у Чилеу. Побегавши у августу 1915, вратио се кући. По повратку је награђен Гвозденим крстом и премештен у обавештајце. Прво је радио у Шпанији. Пошто британска завера за убиство није успела, вратио се у активну службу, и завршио рат као командант подморнице у Медитерану, са приписаних 18 потапања.

Остао је у војсци после рата, прво у фрајкорима (паравојне формације настале у Немачкој након пораза у Првом светском рату), а затим радећи за пост-версајску морнарицу. Вратио се обавештајном раду 1931, и након доласка на власт Адолфа Хитлера, постављен је за шефа Абвера, 1. јануара, 1935. Његово прво веће настојање је било да се заложи за интервенцију у Шпанском грађанском рату. Упркос напорима у организацији, радио је против Хитлера са генералштабом, противио се зверствима, и одавао обавештајне информације савезницима у бројним приликама. Учествовао је у планирању убиства Хитлера и преврата током рата. Директно је био умешан у покушајима преврата 1938. и 1939. а у марту 1943, је одлетео у Смоленск да би се срео са завереницима из штаба групе армија Центар.

Први светски рат[уреди]

Други светски рат[уреди]

Генерал-мајор Ханс Пикенброк, помоћник адмирала Канариса: „Када сам се тог дана нашао у Канарисовој пратњи у београду, рушевине су се још димиле. Ваздухом се вукао смрад паљевине. Видели смо лешеве које се распадају. Стотине мртвих, за које још нико није имао времена, лежале су около по улицама. Сретали смо људе, неке и рањене, отупеле од свега онога што су овде доживели. Животиње у зоолошком врту завијале су, а покоја је и одлутала. један озлеђени медвед вукао се дуж савске обале.

Канарис и његови пратиоци крстарили су градом уздуж и попреко, дубоко дирнути визијом разрушеног града. Вратили смо се у Земун, који нам је сада, поштеђен разарања, изгледао много лепши него иначе. Канарис се, после свега, сручио у столицу. Занемео је. Мислим да је био потресен визијом разрушеног града и ти није успевао да сакрије.”

Но, и поред тога адмирал Канарис није дошао у Београд како би разгледао рушевине, већ је дошао како би лично присуствовао оснивању „Истуреном месту Абвера у Београду” ~ Абверштеле-Београд. Абвер је у Београду запосео део болнице „Света Ана” на Дедињу.

Након 1942. Канарис је често посећивао Шпанију и вероватно је био у контакту са британским агентима из Гибралтара. Тврди се да је док је 1943. био у икупираној Француској, успоставио контакте са британским агентима и да је одведен је са повезом на очима у једну париску цркву, где се сусрео са шефом локалне британске обавештајне службе, пуковником Клодом Оливијеом. Наводно је Канарис желео да сазна услове за мир ако се Немачка отараси Хитлера. Черчилов одговор, послат му две недеље касније, је био прост: "Безусловна предаја".[1]

Током Хајдриховог шефовања у Прагу догодио се до озбиљни инцидент збога су он и Јанарис дошли у отворен сукоб. Хајдрих је захтевао да Канарс стави Абвер под контролу СД и СС.[2] Канарис је наочиглед устукнуо и дипломатски решио ситуацију, али тада није било директних последица по Абвер. Заправо, Канарис је успоставио још две везе са МИ6—једну преко Цириха, а други преко Шпаније и Гибралтара. Могуће да су ватикански контакти пружили и трећу везу до његових британских колега.[3]

Пад и смрт[уреди]

Докази да Канарис игра двоструку игру су се нагомилавали и на инстирање Хајнриха Химлера, Хитлер га је разрешио команде у фебруару 1944, заменивши га са Валтером Шеленбергом и припојивши већи део Абвера СД-у.[4] Касније те године је стављен у кућни притвор, што га је спречило да учествује у Јулској завери. Гестапо је открио доказе који су га повезивали са завером, и он је убијен - спорим дављењем у концентрационом логору Флосенбург заједно са Хансом Остером, Карлом Саком, Дитрихом Бонхефером, и Лудвигом Гереом - неколико недеља пре краја Другог светског рата.

Референце[уреди]

  1. ^ Lindgren 1970, стр. 279–81.
  2. ^ Bassett 2011, стр. 226–231.
  3. ^ Bassett 2011, стр. 231–36.
  4. ^ Höhne 2001, стр. 486.

Литература[уреди]

  • Abshagen, Karl Heinz (1956). Canaris. London: Hutchinson. ASIN B001CD7LTW. 
  • Altein, Rachel (2002). Zaklikovsky, Eliezer Y., ур. Out of the Inferno: The Efforts That Led to the Rescue of Rabbi Yosef Schneersohn of Lubavitch from War-Torn Europe in 1939–40. New York: Kehot. ISBN 978-0-82660-683-9. 
  • Bassett, Richard (2011). Hitler's Spy Chief: The Wilhelm Canaris Betrayal. New York: Pegasus Books. ISBN 978-1-60598-450-6. 
  • Breitman, Richard; Goda, Norman J.W.; Naftali, Timothy; Wolfe, Robert (2005). U.S. Intelligence and the Nazis. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52161-794-9. 
  • Duffy, Peter (2014). Double Agent. New York: Scribner. ISBN 978-1-4516-6795-0. 
  • „Duquesne Spy Ring - FBI”. Federal Bureau of Investigation. Приступљено 29. 9. 2016. 
  • Evans, Leslie (01. 04. 2014). „Fritz Joubert Duquesne: Boer Avenger, German Spy, Munchausen Fantasist”. Приступљено 19. 09. 2016. 
  • Evans, Richard (2006). The Third Reich in Power. New York: Penguin. ISBN 978-0-14303-790-3. 
  • Fischer, Benjamin (2000). „A.k.a. "Dr. Rantzau": The Enigma of Major Nikolaus Ritter”. Center for the Study of Intelligence Bulletin. Center for the Study of Intelligence (11). OCLC 606543265. Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2001. Приступљено 27. 09. 2016. 
  • Gerwarth, Robert (2012). Hitler's Hangman: The Life of Heydrich. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-30018-772-4. 
  • Gilbert, Martin (2004). The Second World War: A Complete History. New York: Henry Holt. ISBN 978-0-80507-623-3. 
  • Hildebrand, Klaus (1973). The Foreign Policy of the Third Reich. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-02528-8. 
  • Hoffmann, Peter (1977). The History of the German Resistance, 1933–1945. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 978-0-26208-088-0. 
  • Höhne, Heinz (1979). Canaris: Hitler’s Master Spy. New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-08777-3. 
  • Höhne, Heinz (2001). The Order of the Death’s Head: The Story of Hitler’s SS. New York: Penguin Press. ISBN 978-0-14139-012-3. 
  • Jacobsen, Hans-Adolf (1968). „The Kommissarbefehl and Mass Executions of Soviet Russian Prisoners of War”. Ур.: Krausnick, Helmut; Buchheim, Hans; Broszat, Martin; Jacobsen, Hans-Adolf. Anatomy of the SS State. New York: Walker and Company. ISBN 978-0-00211-026-6. 
  • Johnson, David Alan (2007). Betrayal: The True Story of J. Edgar Hoover and the Nazi Saboteurs Captured During WWII. New York: Hippocrene Books. ISBN 978-0-78181-173-6. 
  • Kahn, David (1978). Hitler’s Spies: German Intelligence in World War II. New York: MacMillan. ISBN 978-0-02-560610-4. 
  • Kershaw, Ian (2001). Hitler: 1936–1945, Nemesis. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-39332-252-1. 
  • Kershaw, Ian (2008). Hitler: A Biography. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06757-6. 
  • „Lebendiges Museum Online–LeMO”. Wilhelm Canaris. Приступљено 21. 07. 2016. 
  • Lee, Henry (1951). „Biggest Spy Ring”. Coronet. 31 (2). 
  • Lindgren, Henrik (1970). „Adam von Trotts Reisen nach Schweden 1942–1944. Ein Beitrag zur Frage der Auslandsverbindungen des deutschen Widerstandes” [Adam von Trott’s Travels to Sweden 1942–1944. A Contribution to the Question of Foreign Connections to the German Resistance]. Vierteljahrshefte für Zeitgeschichte (на језику: German). Munich: Oldenbourg Wissenschaftsverlag GmbH. 18 (3): 274—291. JSTOR 30197746. 
  • MacDonnell, Francis (1995). Insidious Foes: The Axis Fifth Column and the American Home Front. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19509-268-4. 
  • Müller, Klaus-Jürgen (1985). „The Structure and Nature of the National Conservative Opposition in Germany up to 1940”. Ур.: H.W. Koch, ed. Aspects of the Third Reich. New York and London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-33335-273-1. 
  • „Obituary. Fritz Joubert Duquesne”. Time Magazine. 24. 06. 1956. ISSN 0040-781X. 
  • Rich, Norman (1973). Hitler’s War Aims: Ideology, the Nazi State, and the Course of Expansion. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-05454-5. 
  • Roberts, Madoc; West, Nigel (2011). Snow: the Double Life of a World War II Spy. London: Biteback. ISBN 9781849540933. OCLC 751861321. 
  • Shirer, William (1990). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: MJF Books. ISBN 978-1-56731-163-1. 
  • Stewart, William (2009). Admirals of the World: A Biographical Dictionary, 1500 to the Present. Jefferson, NC and London: McFarland & Company. ISBN 978-0-78643-809-9. 
  • Wagner, Matthew (2009). „Chabad: Make Nazi Commander a Righteous Gentile”. The Jerusalem Post. Приступљено 22. 07. 2016. 
  • Waller, John (1996). The Unseen War in Europe: Espionage and Conspiracy in the Second World War. New York: Random House. ISBN 978-0-67944-826-6. 
  • Watt, Donald Cameron (1989). How War Came: Immediate Origins of the Second World War, 1938–1939. New York: Pantheon. ISBN 978-0-67973-093-4. 
  • Wheeler-Bennett, John W. (1980). Nemesis of Power: The German Army in Politics 1918–1945. Basingstoke: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-06864-9. 
  • Wistrich, Robert (1995). Who's Who In Nazi Germany. New York: Routledge. ISBN 978-0-41511-888-0. 
  • Zentner, Christian; Bedürftig, Friedemann (1991). The Encyclopedia of the Third Reich. (2 vols.) New York: MacMillan Publishing. ISBN 978-0-02-897500-9. 


Спољашње везе[уреди]