Војска

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Војна одбрана)

Војском се назива оружана сила једне државе која је намењена за одбрану земље од спољњег непријатеља, као и за извршавање других задатака које јој додели државно руководство. Сврха постојања војске није само вођење рата. Војска се користи и за извођење мировних операција, као и за подршку другим државним институцијама у случајевима невојног угрожавања безбедности (природне и индустријке несреће, тероризам, организовани криминал итд.). Војска се најчешће састоји из видова, родова и служби. Видови су: копнена војска, ваздухопловство и противваздухопловна одбрана и морнарица. Родови војске су: пешадија, артиљерија, оклопно-мехнаизоване јединице итд. Службе војске су: техничка, интендантска, санитетска итд.

Задатак војске се обично дефинише као одбрана државе, и њених грађана, и спровођење рата против друге државе. Војска исто тако омже да има додатне санкционисане и несанкционисане функције унутар друштва, укључујући, промоцију политичке агенде,[1][2] заштите корпоративних економских интереса, интерне контроле становништва, изградње, хитних служби, друштвених церемонија и чувања важних области. Војска такође може da функционише као дискретна подкултура[3] унутар ширег цивилног друштва, кроз развој засебне инфраструктуре, која може укључивати становање, школе, комуналне услуге, логистику, здравство и медицину, право, производњу хране, финансије и банкарство. У широкој употреби, појмови оружане снаге и војска често се сматрају синонимним, мада се у техничкој употреби понекад прави разлика при чему оружане снаге једне земље могу обухватати војне и друге паравојне снаге.[4] Оружана сила је употреба оружаних снага за постизање политичких циљева.

Профефија војника као дела војске је старија од саме записане историје. Неке од најпостојанијих слика класичне антике приказују моћ и подвиге њихових војсковођа. Битка код Кадеша из 1274. године п. н. е. је била једна од преломних тачака владавине фараона Рамзеса II,[5][6][7] и има проминентно место у виду рељефа на његовом монументу. Хиљаду година касније, цар уједињене Кине Ћин Ши Хуанг је био толико одлучан да импресионира богове својим војном моћи, да је сахрањен са армијом теракотске војске.[8][9] Римљани си били посвећени војним питањима, остављајући потомству мноштво трактата и записа, као и велики број раскошно уклесаних триумфалних капија и стубова победе.

Етимологија и дефиниције[уреди]

Војници Аргентинске армије у формацији

Прва записана употреба речи military у енглеском језику, записано као militarie, потиче из 1585.[10] Ова реч потиче од латинске речи militaris (од латинске речи miles, са значењем 'војник') преко француског, мада је та етимологија несигурна. По једној сугестији реч је изведена из *mil-it- – идући телом и масом.[11][12] Реч је сада користи за означавање особе веште у употреби оружја, или која је ангажована у војној служби, или у ратовању.[13][14]

Као именица, војска обично се углавном односи на оружане снаге једне земље, или понекад, конкретније, на више официре који јој командују.[13][14] Уопштено говорећи, односи се на физичку способност оружаних снага, особља, опреме и физичког подручја које они заузимају.

Као придев, војни се првобитно односило само на војнике и војниковање, али се значење убрзо проширило да означава копнене силе у уопштем смислу и све што се тиче њихове професије.[10] Имена одреда Краљевске војне академије (1741) и Војне академије Сједињених Држава (1802) одражавају то проширено значење термина. Међутим, отприлике у време Наполеонових ратова, реч 'војни' је почела да се користи за означавање целокупних оружаних снага,[10] и у 21. веку изрази попут војне служве, војне обавештајне служба, и војне историје обухватају поморске, копнене и ваздухопловне аспекте. Као такав, термин се сада односи на сваку активност коју обавља особље оружаних снага.

Историја[уреди]

Војна историја се обично сматра историјом свих конфликта, а не само историјом државних војних снага. Она се донекле разликује од историје рата, док војна историја има фокус на људима и институцији ратовања, историја рата се превасходно бави еволуцијом самог рата узрокованог променама технологије, влада и географије.[15][16][17]

Војна историја има бројне аспекте. Један од главних аспеката је учење из прошлих достигнућа и грешака, како би се у будућности ефикасније ратовало. Други је стварање осећаја војне традиције, који се користи за стварање кохезивних војних снага. Још један аспект је да се науче начини за ефикасније спречавање ратова. Људско знање о војсци у великој мери се заснива на забележеној и усменој историји војних сукоба (ратова), њихових учесничких армија и морнарица, а од недавно и ваздухопловних снага.

Начелно постоје две врсте војне историје, иако готово сви текстови имају елементе обе врсте: описна историја, која служи бележењу сукоба без навођења било каквих изјава о узроцима, природи конфликта, завршетку и ефекту сукоба; и аналитичка историја, која настоји да пружи изјаве о узроцима, природи, завршетку и последицама сукоба - као средство за извођење знања и разумевање конфликата као целине, и ради спречавања понављања грешака у будућности, да би се осмислили бољи концепти или методе у примени снага, или ради заговарања потребе за новом технологијом.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Handbook of Public Policy Analysis” (PDF). 
  2. Hanif, Joe Sandler Clarke & Faisal (26. 3. 2015). „Live Q&A: How can NGOs lobby effectively to impact the political agenda?”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 29. 3. 2017. 
  3. Hebdige, Dick (1979). „Subculture: the meaning of style” (PDF). 
  4. „Customary IHL - Section B. Incorporation of paramilitary or armed law enforcement agencies into armed forces”. Icrc.org. Приступљено 27. 7. 2013. 
  5. Eggenberger, David (1985). An Encyclopedia of Battles. Dover Publications. стр. 214. 
  6. Ralby, Aaron (2013). „Battle of Kadesh, c. 1274 BCE: Clash of Empires”. Atlas of Military History. Parragon. стр. 54—55. ISBN 978-1-4723-0963-1. 
  7. Ralby, Aaron (2013). „Hatti and Mitanni, 18th–12th Centuries BCE: A Kingdom Found”. Atlas of Military History. Parragon. стр. 52—53. ISBN 978-1-4723-0963-1. 
  8. Terra cotta of massed ranks of Qin Shi Huang's terra cotta soldiers
  9. Yanchou, Lu; Zhang Jingzhao; Jun, Xie (1988). „TL dating of pottery sherds and baked soil from the Xian Terracotta Army Site, Shaanxi Province, China”. International Journal of Radiation Applications and Instrumentation. Part D. Nuclear Tracks and Radiation Measurements. 14 (1–2): 283—286. doi:10.1016/1359-0189(88)90077-5. 
  10. 10,0 10,1 10,2 Oxford English Dictionary (2nd edition) Oxford: 1994
  11. Harper, Douglas. „military”. Online Etymology Dictionary. 
  12. Tucker, T.G. (1985) Etymological dictionary of Latin, Ares publishers Inc., Chicago. стр. 156
  13. 13,0 13,1 Oxford dictionary
  14. 14,0 14,1 „Merriam Webster Dictionary online”. Merriam-Webster.com. Приступљено 1. 8. 2011. 
  15. William H McNeill, "Modern European History" in Michael Kammen, ed., The Past Before Us: Contemporary Historical Writing in the United States (1980). стр. 99.–100
  16. John A. Lynn, "The embattled future of academic military history." Journal of Military History 61.4 (1997): 777–89.
  17. Ian F W Beckett (2016). A Guide to British Military History: The Subject and the Sources. Pen and Sword. стр. 24. 

Литература[уреди]

  • Eggenberger, David (1985). An Encyclopedia of Battles. Dover Publications. стр. 214. 

Спољашње везе[уреди]