Вртача

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тањирасте вртаче Лелићког краса, Лелић, Ваљево
Вртаче између Кључа и Босанског Петровца, западна Босна
Вртача, Таор

Вртаче или поникве су затворене депресије, најчешће овалног облика, од метарског до декаметарског пречника и дубине. Обично се третирају као елементарни површински облици крашког процеса. Њихове димензије у појединим случајевима могу достићи и метарски ред величине.

Највећи број вртача настаје растварањем. Предиспозицију за појачано растварање представљају механички дисконтинуитети стенске масе - разломи, међуслојне пукотине, а нарочито места укрштања више разлома. У ретким случајевима, вртаче могу настати проваљивањем таваница плитких подземних просторија и слегањем тла. Тако настали облици називају се саломне вртаче.

Према изгледу, Цвијић издваја три типа вртача: тањирасте, левкасте и бунарасте.

  1. Тањирасте вртаче су плитке вртаче, чији је полупречник вишеструко већи од дубине. Дно им је обично заравњено, покривено црвеницом. Тањирасте вртаче настају у слабије растворљивим стенама, као што су доломити, или у кречњацима с већим садржајем нерастворљивих компонената.
  2. Левкасте вртаче имају полупречник приближно једнак дубини. Ти облици су веома чести у добро растворљивим, тектонски поремећеним кречњацима. На њиховим странама, по правилу, су развијене шкрапе.
  3. Полупречник бунарастих вртача је знатно мањи од дубине. Бунарасте вртаче настају на пресеку два вертикална - субвертикална разлома или више њих. Оне представљају прелаз ка јамама. Оштра граница између бунарастих вртача и јама не може се поставити.

Вртаче су, по правилу, масовна појава. Јављају се на заравњеним теренима, где се воде дуже задржавају на површини и обављају растварање. Огољен кречњачки терен, покривен великим бројем од левкастих до бунарастих вртача, између којих постоје само уске преграде, назива се богињави крас.

На теренима које изграђују тање масе карбоната, које се смењују с нерастворљивим стенама, јављају се ретке, индивидуалне вртаче, обино мањих, од метарских до декаметарских димензија. Њихове странице и дна су прекривени дециметарски дебелим елувијумом. Такви облици се називају алувијалне вртаче.

Вртаче се веома често јављају у низовима, када следе крупније разломне структуре, или слојевитост, тј. међуслојне пукотине. Низ вртача оријентисан у једном правцу сигуран је индикатор постојања разлома, често и подземних токова. Вртаче у таквим низовима имају изразита издужења у правцу пружања разлома. Велике индивидуалне вртаче настале на пресеку два међусобно управна разлома имају крстаст изглед, с издужењем у оба правца.

Развој вртача условљен је и нагибом падине, тј. могућношћу задржавања воде на површини терена. На стрмијим странама јављају се само шкрапе. Вртача и увала нема, што никако не значи да су ти делови терена слабо красификовани.

Литература[уреди]

  • Анђелић М. 1990. Геоморфологија. Београд: Војногеографски институт
  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Пешић Л. 2001. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Вртача