Доломит

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кристали доломита

Доломит (енг. Dolomite, Dolostone, фр. Dolomite, нем. Dolomit, рус. Доломит) је седиментна стена и минерал, који се састоје од кристала калцијум магнезијум карбоната, CaMg(CO3)2, односно CaCO3•MgCO3[1].

Стена доломит је највећим делом изграђена од минерала доломита. Ако, у одређеном проценту, кречњак садржи минерал доломит, тада се тај кречњак назива доломитични или магнезијски кречњак. Доломит је први пут описао француски природњак и геолог Деода Грате де Доломје (1750 – 1801). Пронађен је 1791. године у Доломитским Алпима у северној Италији.[2]

Карактеристике[уреди]

Минерал доломит кристалише у тригонално-ромбоедарској системи[3][4]. Формира беле, сиве до розе закривљене кристале, мада се често јавља и у облику масивних агрегата. Има сличне физичке карактеристике као минерал калцит, али се не може растворити у хладној хлороводоничној киселини. Има тврдину 3,5 до 4, по Мосовој скали[3]. Специфична тежина је 2,85.[5][6] Често се јавља ближњење кристала. Између доломита и анкерита, може се формирати изоморфна серија, у којој се мења садржај магнезијума и гвожђа. Мале количине гвожђа у структури доломита даје кристалима жуту до браон нијансу. У кристалу је могућа замена магнезијума манганом, када кристали имају розе боју. Такође, магнезијум може бити замењен оловом и цинком.[7] Текстура му варира од ситнозрне до крупнозрне и често садржи мале шупљине[8].

Настанак[уреди]

Велике количине доломита забележене су геолошким истраживањима, али је овај минерал релативно редак у данашњем окружењу. Данас је могуће синтетисати доломит у лабораторијским условима, само на температурама које су више од 100 °C, што су типични услови за топле делове седиментационих басена. Ипак, сматра се да су велике количине доломита које се сада налазе у стенама, створене на много нижим температурама. Висока температура повећава покретљивост калцијумових и магнезијумових јона, тако да они могу заузети своја места у кристалној решетки за много краће време. На основу овога се закључује да се мање количине доломита, које данас настају, стварају услед кинематских фактора.

Доломит се може формирати у оквиру неколико типова окружења, па због тога може имати различите структурне, текстурне и хемијске карактеристике[9]. Неки истраживачи тврде да „постоје доломити и доломити“, чиме указују да можда не постоји јединствени механизам формирања доломита. Млађи доломити се у великој мери разликују од доломита који су настали у геолошкој прошлости, што наводи истраживаче на спекулације о различитости средина у којима су се доломити стварали у геолошкој прошлости, у односу на данашње.

Доломитизација калцита врши се на одређеним дубинама испод коралних атола, где је вода незасићена калцијум-карбонатом, али је засићена доломитом. Кретања воде која су узрокована таласима и морским струјама побољшавају овај процес. Такође, велики значај у овом процесу имају хидротермалне струје, настале услед вулканизма испод атола.

Употреба[уреди]

Доломити се користе као украсни камен, као сировина за производњу цемента (као шљунак) у грађевинарству[8][9] и као извор магнезијум-оксида, па и елементарног магнезијума. Самлевени доломит се користи и као материјал у производњи керамике. Може бити носилац нафте. У доломитима се могу наћи руде метала, као што су цинк, олово и бакар. У хортикултури се користи доломит или доломитични кречњак који се додају тлу како би се смањила (редуковала) киселост тла.

Налазишта[уреди]

Среће се у већем делу Европе, Северној Америци, Бразилу и јужној Африци.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  2. Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy. ISBN 0-471-80580-7. 
  3. 3,0 3,1 Бабич Д. 2003. Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет
  4. Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  5. Lide David R., ed. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th ed.). Boca Raton, FL: CRC Press. 0-8493-0487-3. 
  6. Susan Budavari, ed. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th ed.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 
  7. Deer, W. A., R. A. Howie and J. Zussman (1966) An Introduction to the Rock Forming Minerals, Longman, pp. 489 - 493 ISBN 0-582-44210-9
  8. 8,0 8,1 Група аутора, 2003. Атлас фосила и минерала. Креативни центар: Београд.
  9. 9,0 9,1 Ђорђевић В., Ђорђевић П., Миловановић Д. 1991. Основи петрологије. Београд: Наука

Литература[уреди]

  • Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy. ISBN 0-471-80580-7. 

Спољашње везе[уреди]