Пређи на садржај

Вјекослав Клобучар

С Википедије, слободне енциклопедије
вјекослав клобучар
Вјекослав Клобучар Чорт
Лични подаци
Датум рођења(1919-11-08)8. новембар 1919.
Место рођењаДелнице, Краљевство СХС
Датум смрти18. јул 1942.(1942-07-18) (22 год.)
Место смртиПетровине, НД Хрватска
Професијажелезнички радник
Деловање
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Вјекослав Клобучар Чорт (Делнице, 8. новембра 1919Петровине, 18. јул 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 8. новембра 1919. године у Делницама.

У раној младости запослио се на железници, а након одслужења војног рока живео је и радио у Карловцу. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1940. године.

Учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године. Након доласка усташа на власт, Клобучар је учествовао у раду првих ударних група у Карловцу. Био је учесник и извршилац бројних диверзија у Карловцу и околини од јуна до августа 1941. године.

Биста Славка Клобучара у градском парку у Делницама.

Након провале у партијској организацији Карловца у августу, Клобучар је по директиви КПЈ отишао преко Делница у Горански партизански одред. Децембра 1941. отишао је на Кордун, где је постао оперативни официр Трећег батаљона Другог кордунашког одреда. У фебруару 1942. постао је командант тог батаљона.

По задатку Главног штаба Хрватске 16. на 17. јул 1942., послан је да се заједно са 140 бораца пребаци на Жумберак. У тим је условима Клобучар именован за команданта Жумберачког одреда. Погинуо је на путу према Жумберку 18. јула код места Петровине, у сукобу са усташама.

По њему је касније, све до краја рата, носио име Трећи батаљон Друге кордунашке бригаде Осме кордунашке ударне дивизије.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.

Његова биста се налази у Алеји народних хероја градског парка у Делницама.

Литература

[уреди | уреди извор]