Милош Шумоња

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЛОШ ШУМОЊА
Nh sumonja milos.jpg
Милош Шумоња
Датум рођења(1918-09-23)23. септембар 1918.
Место рођењаТушиловић, код Карловца
 Аустроугарска
Датум смрти22. март 2006.(2006-03-22) (87 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 Србија и Црна Гора
Професијавојно лице
Члан КПЈ одмарта 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411978.
Чингенерал-пуковник
Начелник Генералштаба ЈНА
Период19671970.
ПретходникРаде Хамовић
НаследникВиктор Бубањ
Народни херој од23. јуна 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Милош Шумоња (Тушиловић, код Карловца, 23. септембар 1918Београд, 22. март 2006), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У периоду од 15. јуна 1967. до 5. јануара 1970. године обављао је функцију начелника Генералштаба Југословенске народне армије.

Биографија[уреди]

Рођен је 23. септембра 1918. године у селу Тушиловићу, код Карловца. Основну школу је завршио у родном селу, а потом је отишао у Карловац, где је завршио четири разреда гимназије. Пошто је његов отац Драгомир био учитељ и он се одлучио за тај позив. Завршио је Учитељску школу у Карловцу и до 1941. године радио као учитељ у селу Славско Поље, код Вргинмоста.

После окупације Краљевине Југославије и успостављања усташке Независне Државе Хрватске (НДХ), априла 1941. године, на Кордуну су, као и у другим деловима НДХ, отпочела масовна убиства и прогони Срба. Милош се тада повезао са члановима Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и учествовао у припреми оружаног устанка на Кордуну. Током новембра и децембра 1941. године, сарађивао је са борцима партизанских одреда северног дела Кордуна, а 9. јануара 1942. године је постао борац Првог кордунашког партизанског одреда. Убрзо по доласку у партизане, постављен је за официра у Штабу групе Кордунашких партизанских одреда, а половином марта 1942. године, је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије.

Током Народноослободилачког рата, налазио се на дужностима - команданта Првог кордунашког партизанског одреда; политичког комесара и команданта Пете кордунашке бригаде; начелника штаба, политичког комесара и команданта Осме кордунашке ударне дивизије и команданта Четвртог хрватског корпуса. Учествовао је у многим борбама, а посебно се истакао - 14. маја 1942. године у пробоју усташко-домобранског обруча на Петровој гори. Као командант Пете кордунашке бригаде, имао је заслуге за успешне борбе с јединицама немачке Седме СС дивизије „Принц Еуген“, на почетку Четврте непријатељске офанзиве - око Карловца, Вељуна, Раковице; а затим на Дреновачи, у нападу на Цазин и у нападу на четничке формације, 7. јануара 1943. године, у Личкој Јесеници. Истакао се и као командант Осме кордунашке дивизије, октобра 1943. године, у борбама с немачком 392. легионарском дивизијом у Плашчанској долини, у борбама на Банији, у Покупљу, на Жумберку, у нападу на усташко-домобранску посаду у Вукманићу, борби с Немцима код Примишља, у нападу на Цазин. Као командант Четвртог корпуса, 1945. године, је учествовао у борбама, код Ваганца и Бихаћа, и у уништењу 97. немачког корпуса код Илирске Бистрице.

Био један од већника Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ), на његовом Другом заседању одржаном 12. до 15. октобра 1943. године у селу Плашком у Лици.

После ослобођења Југославије, 1945. године, наставио је професионалну службу у Југословенској армији (ЈА) вршећи дужност начелника Оперативног одељења Четврте армије ЈА. У периоду од 1945. до 1947. године се налазио на школовању на Војној академији „Фрунзе“ у Совјетском Савезу. После повратка у Југославију, обављао је дужности - команданта армије, начелника управе у Генералштабу ЈНА, начелника Кабинета Врховног команданта оружаних снага СФРЈ маршала Јосипа Броза Тита, команданта Сплитске армијске области, начелника Генералштаба ЈНА, од 15. јун 1967. до 5. јануар 1970. године, и заменика државног секретара за народну одбрану СФРЈ, Николе Љубичића. Имао је чин генерал-пуковника.

Као начелник Кабинета Врховног команданта маршала Тита, био је у пратњи Председника Републике у време његове посете Енглеској, Грчкој, Турској, Индији, Бурми, Египту, Етиопији, Француској, Совјетском Савезу, Индонезији, Цејлону, Судану, Сирији, Мароку, Тунису, Гвинеји и другим земљама. После демобилисања из ЈНА, прешао је у дипломатску службу и био амбасадор СФРЈ у Холандији.

Био је члан Конференције организације Савеза комуниста Југославије у Југословенској народној армији.

Као први председник Савеза за клизање и хокеј на леду Југославије, од 1950. до 1955. године знатно је допринео организовању тих спортова, стварању услова за њихову делатност и укључивању у међународна такмичења. Од 1955. до 1963. године био је председник Атлетског клуба „Партизан“, а једно време и председник Југословенског спортског друштва „Партизан“. Од 1972. године је био вишегодишњи председник Атлетског савеза Југославије.

Преминуо је 22. марта 2006. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других југословенских одликовања, међу којима су - Орден ратне заставе и Орден партизанске звезде са златним венцем. Орденом народног хероја одликован је 23. јуна 1953. године.

Литература[уреди]