Гашпар Улмер

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Гашпар Улмер
Ulmer Gaspar.jpg
Датум рођења(1915-04-13)13. април 1915.
Место рођењаСтанишић
Датум смрти1. јануар 2002.(2002-01-01) (86 год.)

Гашпар Улмер (нем. Ulmer Каspаr), историчар, књижевник и архивист (Станишић, 13. април 1915 - Суботица 1. јануар 2002.)


Биографија[уреди | уреди извор]

Био је треће дете кројача Венделина Улмера (Wendelin Ulmer, 1888.) и Катарине Умштетер (Katharina Umstädter, 1886.). Имао је старијег брата Балтазара (Balthasar, 1909.) и старију сестру Терезу (Theresia, 1911.). [1] У младости је играо фудбал у локалном СК "Слога", а касније (1940. године) обавља функцију секретара фудбалског клуба. [2]

Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Травнику (први разред похађао је у Сомбору). Студирање Богословског факултета у Ђакову прекинуо је 1939. године, вративши се у Станишић, где се запослио као благајник парне млине и електричне централе. Након неког времена прелази у Суботицу, где ради као физички радник и где се поново налази са својом будућом супругом (коју је и пре студија познавао) суботичанком Ружицом Торјек. Из здравствених разлога напушта посао и враћа се у Станишић где добија запослење као бесплатни вежбеник у Општини Станишић. Венчава се са Ружицом 29. децембра 1940. у Станишићу и 11. октобра 1941. добијају две ћерке близнакиње. У служби општине Станишић остаје до 1942. године када одлази о свом трошку на административни курс Вишу управну школу у Марошвашархељу (данас Таргу Муреш) што га уједно ослобађа војне обавезе. За време његовог школовања, његова супруга је радила на његовом радном месту. Курс завршава 08. маја 1944. и био је запослен опет на истом месту, до 08. септембра 1944. године кад је стигао позив за нацистичку војску. Уместо да се одазове позиву, Гашпар бежи у Суботицу и вешто се скрива, дочекујући слободу. По ослобођењу враћа се у Станишић где ради у Месном Народном Одбору до средине априла 1946. године. [3]

Након тога са породицом се сели из Станишића у Суботицу. Године 1955. добија посао у тадашњој Градској државној архиви, и потпуно се посвећује развоју архивистике и историографије у Суботици. Од 1974. године ради у архивима Аустрије и Мађарске где се бави истраживањем архивске грађе са садржајем занимљивим за Југославију. Објавио је бројне публикације као резултат свог истраживачког рада.[4]

Фотографије и документи[уреди | уреди извор]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Властелинско насеље Александрово, Суботичке новине, Суботица 1999 (Насловница)
  • Занатство у Суботици 1686-1779, Историјски архив, Суботица 1995 (Насловница)
  • Посед Бајша, спахије и кметови, 1751-1849 (Монографије), Филозовски факултет, Институт за историју, Нови Сад, 1986.
  • Краљевски комесар Михаљ Ирмењи у Суботици : (1782-1788), Историјски архив, Суботица 2000 (Насловница[мртва веза])
  • Краљевски комесар Скултети у Суботици : (1819-1823), Историјски архив, Суботица 1998 (Насловница)
  • Краљевски комесар Скултети у Суботици : (1819-1823), Историјски архив, Суботица
  • Краљевски комесар Јозеф Глудовац у Суботици : (1788-1790)
  • Занатство у Суботици крајем XVII и поткрај XVIII века : (1686-1779)
  • Просјаци у Суботици крајем XVIII и првој половини XIX века : (у време слободног краљевског града)

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]