Станишић (Сомбор)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Станишић
Stanisic iz vazduha 037777.JPG
Православна црква у Станишићу
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Западнобачки
Општина Сомбор
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 3.987
 — густина 53/км2
Географске карактеристике
Координате 45°56′14″ СГШ; 19°09′33″ ИГД / 45.937333° СГШ; 19.159166° ИГД / 45.937333; 19.159166Координате: 45°56′14″ СГШ; 19°09′33″ ИГД / 45.937333° СГШ; 19.159166° ИГД / 45.937333; 19.159166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 103 м
Површина 89,9 км2
Станишић на мапи Србије
Станишић
Станишић
Остали подаци
Поштански број 25284
Позивни број 025
Регистарска ознака SO

Станишић (нем. Stanischitsch, мађ. Őrszállás) је насеље у Србији општини Сомбор у Западнобачком управном округу и удаљено је 22 km од Сомбора. Према попису из 2011. било је 3.987 становника. После Другог светског рата село је насељено народом Далмације (1.070 породица, 5.430 чланова). До 1965. године је ово насеље седиште Општине Станишић коју су чинила насељена места: Гаково, Растина, Риђица и Станишић. У састав општине је улазило и насеље Крушевље које је изгубило статус самосталног насељеног места тако да је данас део Гакова. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Сомбор.

Име[уреди]

Оснивачи Станишића назвали су насеље (1535. године) према презимену виђенијег овдашњег становника или најбројније породице. На сличан начин имена су добила и друга насеља и пустаре у широј околини Сомбора: Билић, Бикић, Бокчиновић, Браћевић, Ђурић, Миличић (касније Милчић), Ненадић, ... Име села остало је истоветно са именом некадашње пустаре, мада је, у свакодневном говору (посебно међу Сомборцима), село често називано и Станичићем и Станчићима. У званичним државним документима име села је увек писано са обликом Станишић. Наредбом мађарских државних власти име места је од 1904. до 1918. године, као и од 1941. до 1944. године, било Ерсалаш (Őrszállás, односно Стражара). Међу старим станишићким породица сачувано је предање да је име села настало приликом пресељења српских породица из Барачке и Даутова, тако што је неко узвикнуо старцу који је предводио народ: "Стани чича, ово је место за нас!", те је од тог повика настало име Станичић, Станишић (како је име Станишић за некадашњу пустару забележено 128 година пре овог пресељења, очито да предање није тачно). [1]

Историја[уреди]

Станишић је старо бачко насеље. Први пут се помиње 1366. године као Париш, село које се налази на средњовековним картама XV и 16. века. Крајем 17. века, после аустро-турских ратова, село је опустело. Убрзо је обновљено и у њега се враћају српске избеглице и досељеници из Мађарске и Немачке. У селу је 1772. године подигнута православна црква која је обновљена 1910. године после великог пожара. 1815. године подигнута је католичка црква, висока преко 45 м.

Мапа Станишића из 1764. године

На пустару је из оближњих села Барачка и Даутово 1763/64. године пресељено стотињак српских породица, које су овде основале данашње село Станишић (према попису из 1764. године у Станишићу је тад било 605 становника). Крајем 1783. године у Станишићу почиње насељавање мањег броја мађарских и словачких породица (станишићки Словаци ће до краја XIX века углавном бити помађарени и понемчени. Помађарени су: Дробина, Крижак, Жумбера, Ралбовски, Колар, Тренка, Марко, Мудри, Напора, Рончак, Коларик, Михалец, Фабијан итд[2]), а током 1786/87. г. овде је насељено и стотињак немачких породица (Немци ће наставити да се досељавају и наредних деценија). Све до 1811. године село је било подељено на два дела — немачки (нови) и српски (стари) Станишић. Почетком 19 века, па све до времена Мађарске револуције 1848/49.године, Станишић је био у поседу племићке породице Редл. Потписом аустријског цара Франца I Станишић 1811. г. добија статус трговачке и пољопривредне варошице, а српска и немачка општина спојене су у једну. Немачко становништво је током 19. столећа постало најбројније. Према попису из 1800. г. у селу је живело 2.788 становника, 1820. г. 4.219, 1900. г. 6652, а 1931. г. 7.588 становника (5.582 Немци, 1.102 Срби, 686 Мађари, 185 Буњевци-Хрвати, 60 Роми, 40 Јевреји [3]) . Станишић је између два светска рата био демографски, привредно и друштвено развијена самостална општина.[4]. Taj период био је веома богат дешавањима, променама у начину живота, развијала се и модернизовала пољопривреда, цветало занатство и трговину, мењао се изглед села, оснивана су културна и спортска друштва, село је све више личило на варошицу.[5]

Епидемија колере почела је у Станишићу 27.августа 1831. године, оболело је 18 а умрло 13 особа. Епидемија је у Бачкој била у 53 места, од 14.147 оболелих, умрло их је 7.453. Колера се поново јавља у Станишићу 17.августа 1836. болесне је лечио болничар Вилмош Офенбауер који је дошао из Будимпеште. У Горњем Срезу, којем припада и Станишић, умрло је 1.355 људи.[6]

Многе српске станишићке породице одселиле су се у Сомбор и на околне сомборске салаше, као и у Бечеј, Сенту, Мол или Србобран, након што је Станишић, од 1805. гопдине (до 1894. године) постао властелински посед племићке породице Редл.[7]

По завршетку Првог светског рата месту је враћено име Станишић.

Други светски рат[уреди]

Центар Станишића тридесетих година 20. века
Хонведи улазе у Станишић, 12. април 1941.г.

Станишићки Немци ће са великим одушевљењем дочекати 25. март 1941. године потписивање акта о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, да би после војног пуча у Београду два дана касније, 30. марта 1941 школа у Станишићу престала са радом. За становнике Станишића рат је почео 11. априла, када је берберски мајстор Јован Танурџић бацио у ваздух железничку станицу, око 21 час, а војска је још раније отворила артиљериску паљбу према Мађарској. Канонада пуцњаве је трајала од 13,30 до 20 часова кад је наређено повлачење. У поноћ између 11. и 12. априла , у Мађарску из Станишића се упутио Гашпар Мајер, члан Културбунда (основан у Станишићу 1925. године), отишао је у Гару да извести Мађарску команду да пред Хонведима нема никог и да могу слободно кренути ка дубини Југословенске територије (због тога ће га касније окупаторска власт одликовати звањем витеза). Хонведи су изјутра (дошли из права Риђице) пре 7 часова 12. априла 1941. године били пред Станишићем. Становници Станишића Немци, Мађари и Хрвати су се радовали пропасти Краљевине Југославије, док су Срби и Јевреји живели у неизвесности, не знајући шта им доносе дани окупације. Мађарска команда је завела војну власт, која ће бити одмењена цивилном 15. августа 1941. године. Већ првих дана окупације у селу је присутан велики политички ривалитет између Мађара и Немаца. Немци су очекивали да ће они контролисати дешавања у селу, не само зашто су били најбројнија народна скупина, него и због Немачких заслуга у разбијању Краљевине, међутим Бачка је ушла у састав Мађарске окупационе зоне што је више погодовало сеоским Мађарима. Одмах по уласку хонведа у село почела су хапшења и убијање Срба. Све је то личило на "лов на вештице". Било је довољно да неко пријави особу да је "четник" и уследило би хапшење, логорисање, а у многим случајевима стрељање[8]. Тих дана постављена су и вешала у Какошу (део Станишића), над Србима и Јеврејима су почеле репресалије, појединци су убијани и у атару, на разним сеоским местима, доста их је ухапшено и малтретирано.[6]

Познато је и послератно сведочење Богољуба Дрљачина "Комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини": "Том приликом осим мог покојног оца (стрељан 14. априла 1941. године), Арсен Јовановић, Сава Мишковић, Комненов Сима, Комненов Стеван и Комненов Милан, који је имао само 12 година, су стрељани. Сви ови, тј. сви осим мог покојног оца, који је стрељан испред цркве, били су изведени ван села и тамо побијени"[9].

Вешала у Станишићу 1941. године

Одушевљени дотадашњим победама Немачке, млади станишићки Немци добровољно су ступали у војску (априла 1942. године отишло их је на стотине)... На становнике Станишића протежу се мере окупационе политике; младићи се мобилишу у Мађарску војску, поједини Срби се хапсе и гоне на принудни рад у Мађарску и Аустрију, док други завршавају по неколико месеци у логору који се налази у Бачкој Тополи.

1944. године станишићки Немци прихватају преко стотине деце из бомбардоване Немачке које су смештени у породицама чланова "Културбунда". Измећу 4. и 10. априла 1944. године и у Станишићу су, као и у целој Бачкој, покупљене Јеврејске породице и транспортом пребачене у немачки концентрациони логор Аушвиц[10]. Сеоски Немци су током рата израђивали чарапе, обућу и одећу за Вермахт. Између осталог, ова чињеница је било једно од оправдања југословенских комуниста за конфискацију имовине после рата.

Како се рат близио крају, а са истока надирала све близе совјетска Црвена срмија, локални Немци и Мађари (њих око 130) су напустили Станишић плашећи се одмазде за злочине које је немачка и мађарска војска починила на тлу Југославије, у чему су учествовали и чланови њихових породица или они сами.

Станишић је ослобођен од стране Руске Црвене срмије 22. октобра 1944 године.[6] . Стража је са милетићке стране јавила "Руси, Руси долазе!". Било је ближе десет часова, Главним сокаком су на коњима пројурили црвеноармејци. Народ је на окупу. Коњаници су се вратили и зауставили код Општинске куће, ту су већ били Совјетски официри. Јосип Венер је на немачком узвикнуо "Капе доле", што су сви и учинили. Од масе се до ослободилаца нису могли пробити људи што су јуче после подне преузели власт. Око хиљаду и петсто Немаца здравило се са црвеноармејцима и официрима, све док Срби нису казали да су они чланови "Културбунда". Црвеноармејци нису знали кога имају испред себе, што је и разумљиво. Настао је тајац када су се својим поздравним говорима јавили Јован Вукајлов и учитељ Петар Бачић. Ватрогасна музика је засвирала, клицало се Титу, Стаљину и краљу Петру. Својим поздравним говором слављу се на руском и српском језику придружио и свештеник Владимир Родзјанко, који је руске народности, и после подебе октобарске револуције је 1920. године са родитељима избегао из Русије, доспевши у Бачку, и до Станишића.[11]

Колонизација народа Далмације[уреди]

На месту интернираних Немаца, одлуком Владе Демократске федеративне Југославије после Другог светског рата, у Војводину и Барању требало је да буде насељено станивништво из пасивних крајева Хрватске (Далмација, Лика, Банија, Кордун, и Горски Котар), Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије и Македоније, па је током 1945/46. године из ових крајева колонизирано око 42.000 породица. За колонизацију народа из Далмације предвиђена су два бачка села - Станишић и Риђица. У Станишићу је планиран смештај за 1.330, а у Риђици за 670 досељеничких породица.

Када је прва композиција насељеника (150 породица), са подручја Обровац, Задар, Книн и Сињ која је упућена за Риђицу стигла 06. децембра 1945. године у Станишић, староседеоци Станишића листом су изашли на железничку станицу да виде и поздраве насељенике, а поздравни говор им је одржао Јован Вукајлов, председник општине. Станишићани су прве насељенике даривали јелом, пићем и другим ђаконијама. Импресионирани оваквим дочеком, и чувши да је Станишић веће и лепше место, путници нису хтели да продуже за Риђицу. Изразили су жељу да остану у Станишићу и да се ту населе. Већи број породица напустило је вагоне и самовољно се уселило у празне куће у Станишићу (околина Железничке станице (данас улица Цара Душана). Међутим колонизациони план покрајинске комисије у Н. Саду није се могао мењати. [12]

У Станишић је први транспорт породица из Далмације (од укупно седам) стигао на Светог Николу 1945 године. Пут од Далмације до Станишића био је дуг и исцрпљујућ. Масе народа путовали су бродовима до Бакра и зелезницом до Сушака, па преко Загреба, до Дунава, неки транспорти преко Новог Сада а неки преко Богојева. Колонисти су били из околине вишесреских средишта у Далмацији, и то: 121 породица из Книна, 242 из Сиња, 85 из Шибеника, 22 из Макарске, 18 из Имотског, 3 са Корчуле, 2 из Лике, из Бенковца 161, 111 из Сплита, 49 из Метковића, 21 из Дрниша, 6 из Задра, 3 породице са Кордуна и још неколико породица из разних крајева.

За разлику од других насеља у Бачкој, у Станишићу се колонисти нису груписали по срезовима и крајевима одакле су дошли.[13] И на крају, у време колонизације Војводине 1945.-1948. године у Станишић је дошао највећи број колонистичких породица - 1.070 (5.430 чланова).[14]

Возови без возног реда[уреди]

Железничка станица у Станишићу
  • Први транспот је приспео 19. децембра 1945. године (230 породица из Сиња и околине, са 1500 чланова).
  • Други 24. фебруара 1946. године(180 породица из околине Книна, са око 1500 чланова).
  • Трећи фебруара-марта 1946. године (160 породица из разних крајева Далмације)
  • Четврти марта-априла 1946. године (150 породица из околине Книна и Метковића)
  • Пети измећу априла-маја 1946. године (72 породица далматинског порекла са 324 члана. „Македонци“ су у ствари били Далматинци који су између 1921. и 1936. године насељени Овче Пољу у околини Светог Николе и Штипа. По избијању рата, 1941. године, бугарски окупатори их протерују и они прелазе прво у Ниш, а касније се окупљају у Неготинској крајини.
  • Шести транспорт је стигао неутврђеног датума 1946. године (60 породица из разних крајева Далмације).
  • Станишићани броје "седам транспорта", што је и тачно ако се има у виду да је први стигао у октобру-новембру 1945. године, да су се породице самовољно искрцале и сместиле у Станишић (случај са Риђичанима).[15]

Mада један део колонизованог становништва (око 150 породица, најчешће приморци и оточани) није успео да се прилагоди новим условима живота, другачијој клими и крајолику, те се, нешто касније, вратио у завичај, колонисти су према резултатима првог послератног пописа из 1948. године чинили преко 70% oд укупног броја тадашњих становника Станишића. У селу је тада живело 7.741 становник, а по националној структури боли је 3.763 Срба, 2.480 Хрвата, 1.224 Мађара (Словака), 181 Немац, 25 Рома, 19 Словенаца, 16 Црногораца, 14 Русина, 11 Македонца, 4 Муслимана, 1 Чех и 3 остала.[16]

Колонистима је додељено 11.500 јутара обрадиве земље, а у зависности од броја чланова и заслуга у рату породице су добијале од шест до 14 јутара.

Колонизација Станишића представљала је најзначајнији миграциони догађај у 255 године дугој историји континуираног насеља, а по свом обиму и значају далеко је надилазила бројчано скромне колонизације села из XVIII века (Срба 1763/64. и Немаца 1786/87. године). Ова колонизација суштински је изменила етничку слику села (раније најбројније немачко становништво комплетно је замењено српским и хрватским становништвом из Далмације), те је довела до потпуне промене дотадашњих духовних и културолошких навика и вредности, али и говора, обичаја, начина исхране, облачења итд. Међусобно прожимање старог и новог становништва наступило је постепено, током наредних година.[17]

Станишић после Другог светског рата[уреди]

Сватови у Станишићу

Ветеринарска станица је после рата основана 1952. године, њоме ће руководити др Светозар Богдановић (родом из Старог Бечеја, студије је завршио у Франкфурту). Аеромитинг у Станишићу одржан је 24. септембра 1953. године, али се "пробно" скакало и дан раније.[18]. Село је, 13. јула 1961. године, погодила велика олуја која је притом однела торањ православне цркве стар 155 година. Петнаестог априла 1964. године у девет сати и 40 минута осетио се земљотрес, веће штете није било, али су на неким зградама напукли зидови, као и на православној цркви. Олимпијски базен изграђен је 28. августа 1965. године и радиће наредних 5 година. Главна улица "Ослобођења" (2.538 метара) асфалтирана је 1970. године, док је пут од Станишића до Риђице 1974. године пресвучен асфалтом, исте године укинута је железничка пруга Сомбор-Станишић-Риђица. 1976. године сви спортски клубови у селу су обједињени под именом "Станишић": фудбал, рукомет (мушки и женски) и шах. Овим су лакше усмеравана новчана средства добијена од друштва; новоорганизовано друштво "Станишић" је постало власник водеће кафане у Станишићу (кафане "Спорт", отворене 1975. године), преко чијег је промета обезбеђен извор прихода за одржавање спортског живота.[19]

Станишић је пољопривредно насеље. Земљиште је изузетно квалитетно, 87% чине оранице.

Избеглице из Хрватске 1995. године[уреди]

Након злочиначке војне операције Олуја, Хрватске војске и НАТО-а, долази до пада Републике Српске Крајине и етничког чишћења преко 200.000 људи (око 2000 мртвих), у Станишић долази нови талас далматинског српског становништва (између 1000 и 2000 људи, мали број њих се задржава у селу).

Културно наслеђе[уреди]

Храм Светога Николаја[уреди]

Храм Светога Николаја

Данашња православна црква у Станишићу „Храм Светога Николаја” почела је са изградњом 1772. године. Вероватно је и пре тога постојала нека црквица јер се 1769. године у једном попису напомиње да село има један храм и пет свештеника. Садашња велика српска црква, која се налази на најлепшем месту у Станишићу, освећена је и пропојала тек 20. децембра 1806. године, на дан Св. Игњатија Богоношца. Да градња цркве траје дужи низ година била је веома честа појава јер су се оне градиле искључиво прилозима верника.

Храм Светог Николаја, иако релативно малих димензија, представља најлепши украс центра Станишића. Скромна једнобродна грађевина са полукружном апсидом је класични пример сеоске цркве у Војводини. Спољашњи изглед цркве је веома једноставан, без посебног украшавања, са неколико простих правоугаоних прозора на бочним странама грађевине. „Торањ са својом висином и елегантним барокним завршецима, остварен уочевидној несразмери са скромном архитектуром самог црквеног брода”[20] је савршено уклопљен у архитектонску целину.

Иконостас „Храма Светог Николаја” у Станишићу је рад непознатог аутора настао у другој половини XVIII века. Иконостас је украшен иконама различите уметничке вредности, различитих стилова израде и времена настанка. Иконе у соклу, које представљају "хришћанске врлине", су нови рад и без икаквих квалитета. На четири престоне иконе су Представљени: "Свети Никола", "Богородица са Христом", "Исус Христос" и "Св. Јован Крститељ ". На северним и јужним дверима су "Архиђакон Стефан" и "Арханђел Михаило", док су на царским дверима приказане "Благовести" и "Јеванђелисти" . У другој зони иконостаса налази се Средишња Велика икона на платну која представља "Тајну вечеру", а са страна је по шест икона са стојећим фигурама апостола. Трећу зону краси средишња икона на којој је представљено "Крунисање Богородице", а са страна су празничне иконе. У средини горњег дела иконостаса налази се "Распеће", лево икона Богородице, а десно Јован Богослов. Сасвим бочно лево је "Жртва Аврамова", а десно "Мојсије и горућа Купина". Изнад тога у полукружном луку су сцене "Страдања" . Иконостас уопште нема резбарене декорације, изузев царских двери, Распећа и иконе Богородице, и Јована Богослова. Њихов сликарски рад је зографског порекла и вероватно су настале око половине или у првој половини XVIII века. Готово све иконе су сликане на лесониту, изузев престоних икона које су на дрвету сам бочних двери које су новијег датума. Сликарски рад одаје мајстора или мајсторе скромнијих сликарских могућности. Најуспешније сликарско решење је постигнуто на сцени Крунисања Богородице са појединим празничним иконама. Поред иконостаса у цркви се налази већи број покретних икона и слика. Целивајуће иконе су рађене уљем на дрвету и све су слабији рад XIX века (можда прве половине). Занимљиве су две мање иконе (Обе 14х28 цм) рађене у техници уља на дрвету, које представљају "Благовести" и "Ваведење". Ове две иконе, које су одличан рад мајстора "прелазног стила", су делови диптиха. Кутија у којој су биле је уништена, а оне су изрезане и имају оквир у облику симетричне барокне вињете.[21]

Водице[уреди]

Водице су место на јужној страни села, пољана у атару оивичена дрвећем на којој се налази крст и бунар. Сваке године 19. августа православни верници посећују ово место. Чак и у време када то није лако, када су били извргнути руглу и осудама, највернији православци посећивали су своје свето место. Није познато од када се Преображење прославља у Станишићу, али је сигурно да се прославља још од друге половине XIX века, вероватно и дуже. Овај предиван празник се прославља 6. августа по јулијанском, односно 19. августа по грегоријанском календару у знак Преображења Христовог. Обичај је да се нa овај дан месе погаче и једе грожђе, а породице које имају виноград односе у цркву грожђе и погаче које свештеник освети и дели присутним верницима након Богослужења у цркви.[13]

Водице Станишић

"По народном веровању на Преображење, се преображава и мења природа, вода постаје хладнија, као и сами дани. Лишће од тада почиње да жути и опада. Од Преображења, се забрањује и купање у рекама. По веровању, Преображење је граница између зиме и лета, што је иначе распрострањено схватање и шире."[22]

Тоша Искруљев у својој књизи напомиње да је овај празник био веома слављен. За Преображење се на Водици испод села окупљала омладина из целог краја и након богослужења уз песму и игре прослављала овај празник.[13]

Јеврејско гробље[уреди]

Међу споменике културе у Станишићу спада и Јеврејско гробље. Иако у селу више од седам деценија нема Јевреја, њихово гробље се веома лепо одржало. На крају је Јеврејске улице, доста је очувано тако што ни један надгробни споменик, од 76, није оскрнављен. Старији надгробни споменици су од камена, једноставни, са полукружним врхом и хебрејским натписима. Новији споменици, направљени између два рата, су високи, од мермера и имају облик обелиска или усправне правоугаоне плоче. На новијим споменицима су имена исписана на немачком или мађарском језику. Обичај је био да се споменик поставља једанаест месеци након сахране. "На споменицима изнад натписа је угравиран знак сталежа којем је припадао умрли: две састављене шаке (знак благосиљања) за коханите (Јевреји који су директни мушки потомци библијског Арона (Мојсијевог брата). Коханите су припадници племена Левита), бокал за левите (Јеврејско племе) и шесто-крака звезда (Маген Давид), палма или жалосна врба, за Израел (народ). "

Улице у Станишићу[уреди]

Како је село зачето 1763. године, и постепено се развијало, улице су и последњих деценија остале исте. Називе су почеле добијати око 1890-те године, а пре тога су куће означаване бројевима.

до 1941 од 1941 до 1945 од 1945 Садашњи назив
Улица Краља Александра Hauptgasse/Fo utca (Главна Улица) Ослобођења Ослобођења
Престолонаследника Петра Kirchen gasse/Templom utca (Црквена улица) Титова Улица Вука Караџића
Краљице Марије Kleinegasse/Kis utca (Мала улица) Далматинска Далматинска
Краља Петра Bahngasse/Vasut utca (Железничка улица) Моше Пијаде Цара Душана
Алексе Шантића Außere Reihe/Külső sor (Спољни ред) Алексе Шантића Алексе Шантића
Штросмајерова Blumen-Gasse/Virag utca (Цветни Сокак) Штросмајерова Мајора Жељка Парађине
Карађорђева Hintere-Gasse/Hatso utca (Задња улица) Карађорђева Карађорђева
Добровољачка Helden Gasse/Vitez utca (Сокак Хероја) Добровољачка Добровољачка
Савска Obere Kreuzgasse/Felső kereszt utca (Горња раскрсница) Савска Савска
Његошева Schul-Kreuzgasse/Iskola utca (Школска улица) Његошева Његошева

Спорт[уреди]

Удружења[уреди]

У насељу постоје удружења:

Манифестације[уреди]

  • "Дани Хлеба и Вина" — 18. август.
  • "Преображење Господње" слава села — 19. август.
  • "Котлић на Брчку" (датум се одреди накнадно. Последњи пут организован 27.08.2016, пре тога 05.09.2015 итд)

Занимљивости[уреди]

  • Готово читав један век, од 1763. до 1860. године, у Станишићу се чувао дванаести по старости препис Душановог законика. „Рукопис Борђошки”, како се још назива, је један од 25 историјских познатих преписа Законика српског цара Стефана Душана који је донет на сабору властеле и црквених великодостојника 21. маја 1349. године у Скопљу. Рукопис је у Станишић донео поп Глигорије Борђошки, а према породичном предању рукопис су преци Борђошки пренели на ове просторе приликом сеобе из Старе Србије или са Косова и Метохије. Рукопис је чуван и предаван са очева на синове у овој угледној свештеничкој породици све до половине двадесетог века. На шестоту годишњицу од доношења Душановог законика, потомци проте Глигорија Борђошког су предали рукопис Матици Српској у Новом Саду, где се и данас чува.
  • У селу су Католичко и Православно гробље, на местима где су сахране зачете пре више од 250 година. Постојало је још једно гробље, вероватно и најстарије, налазило се на крају улице Ослобођења, на левој страни, иза циглане, када се иде за Риђицу. Ово гробље није нигде заведено у старе мапе, нити га је ико спомињао, а његови редови гробова уочавани су још 1940. године. Радник на циглани, кочијаш, Михаљ Бајаи је избројао осам редова и у сваком 18 гробова, удаљени један од другог око метар и по. Покојници су сахрањивани дубоко и до два метра. Питао је власнике циглане, Антона и Јожефа Розманица, какво је гробље, одговорено му је да је "српско". Циглана је на истом месту одавно, и како је земља копана, радници су наилазили на људске скелете, сакупљали су их и односили на други крај и закопавали. Тако су нестали гробови за које се распитивао Михаљ Бајаи. Чије би могло бити ово гробље? Крај скелета нису налажени никакви археолошки прилози, било шта, на основу чега би се дало наслутити чије је било гробље у прошлости. Да ли је припадало Србима у време њиховог пресељења 1763. године, па напуштено, да би српско гробље потом било на месту где ће се 1815. године изградити католичка црква "Име Маријино", или је гробље и старије; да нису овде сахрањивани житељи некадашњег Париша, како се место звало пре него што ће постати Станишић? Или је из турског времена? Углавном, траг овом споменику културе је нестао због цигларских радова, како је копана земља за прављење черпића, тако је скидан слој земље, чиме су захватани и стари гробови[24]. Крајем деведесетих година двадесетог века, деца која су се играла на том месту, наилазила су на људске лобање и кости.
  • Синагога у Станишићу је саграђена 1870. године. Била је солидна зграда, чија је величина била погодна број уверника, којих је било близу 150. Била је слична осталим синагогама које су у то време градиле по Војводини. Зграда се налазила у данашњој улици Мајора Жељка Парађине, под бројем 73. Посљедњи кантор био је Бела Вајс. После депортације Јевреја 1944. године, домаћи Немци су у ту зграду сместили "Културбунд". Зграда је 1950. године порушена[25].
  • Село Станишић је познато и као "село пилота". Поред најпознатијег Димитрија Коњовића ту су још: Младен Катавић, Жељко Парађина, Чедомир Мијић, Мирослав Младеновић и Бојан Шнајдербек. Треба напоменути да сва места у општини Сомбор нису изнедрила толико војних пилота као село Станишић.[26]
  • Испод олтара католичке цркве „Име Маријино” се налази крипта у којој су тринаест чланова баронске породице Редл сахрањивани до краја Првог светког рата. Посебан куриозитет је да се у центру гробнице у ћупу налази балсамовано срце барона Имреа Редла, главе породице и ктитора цркве.
  • Прве новине које су се штампале и издавале у Станишићу био је лист на немачком под називом "Allgemeine Zeitung" (Опште Новине). Излазио је током 1905. године. Колико дуго је излазио и колико бројева је објављено није познато. На жалост, ни један примерак није сачуван. После дуже паузе, почетком тридесетих покреће се нови локални лист. За разлику од "Allgemeine Zeitung"-а, нови лист ће имати више успеха и излазиће пуних десет година "Lokal Anzeiger" ( Локално Гласило ) са тиражом од 500 примерака, штампао се у Пригревици. Уредник је био Роберт Пенингер[27].
  • Електричарски мајстор, Антал Екеш, први је (1936.године) купио аутомобил. Већ после две године трговац Матајз Хаут пред својим дућаном уграђује бензинску цистерну-танк[28].
  • Радећи око католичке цркве радник Јожеф Марки је питао жупника Гргу Брандекера какве су и чије су кости на које је наилазио копајући земљу. Одговорено му је да је ту некад било српско гробље...[29]
  • Бензинска станица је изграђена у улици Ослобођења 1980. године.
  • У лето 2006. године о једном делу Станишића снимњен је 19-но минутни аматерски филм „Јамртал — приче из долине плача” у режији Златка Златковића и Немање Шарића [30]. Филм је емитован и на Згребачкој ревији аматерског филма 2007. године [31].
  • Београдска Црвена Звезда је поводом свог 66. рођендана 2011. године поклонила Фудбалском клубу "Станишић" гарнитуру дресова.[32][33]
  • Пријатељска фудбалска утакмица измећу ветерана ФК „Станишић” и ветерана ФК Партизан одиграна је и 14.10.2005. године у Станишићу утакмица је завршена победом гостију из Београда 2-4, седам месеци касније 22.05.2006 гостовали су и ветерани Црвене Звезде (0-2).

Познати Станишићани[уреди]

Инфраструктура[уреди]

У Станишићу налази се амбуланта (реновирана 2004. године), две апотеке, пошта, Дом Културе (отворен 2000. године), основна школа "Иван Горан Ковачић" (отворена 20. октобра 1978. године), забавиште "Андреј" (некадашњи назив "Вера Гуцуња"), ликовна Галерија (отворена 2011. године), српска православна црква "Храм Светог Николаја" (грађена од 1772. до 1806. године), католичка црква "Име Маријино" (подигнута 1815. године), стадион ФК Станишић, православно гробље, католичко гробље, јеврејско гробље, циглана (направљена1935. године).

Председници МЗ Станишић[уреди]

Период Име
1963 Славољуб Комненов
1964 Јоко Токић
1966 Илија Матијевић
1970 Гојко Шарић
1971 Бранко Бургијашев
1972 - 84 Павле Гњатовић
2005-13 Љубинко Врачарић
2013-17 Драгослав Матијевић

Популација[уреди]

  • 1764 - Насељавање 605 Срба из Барачке и Даутова.
  • 1780 - 1,250 становника.
  • 1783 - Досељавање Словака и Мађара.
  • 1786 - Досељавање првих Немачких породица.
  • 1791 - 2,282 становника (Срба 1,213, 1,069 римокатолика).
  • 1792 - 2,340 становника (Срва 1,241, 1,099 римокатолика).
  • 1796 - 2,682 становника.
  • 1800 - 2,728 становника (Срба 1,277, 900 Немаца, 581 Мађар и Словак и 30 осталих (углавном Јевреја)).
  • 1811 - 1,149 Срба.
  • 1820 - 4,219 становника (2,500 Немаца, 1,095 Срба, око 600 Словака и Мађара и 30 Јевреја и осталих).
  • 1828 - 4,572 становника (3,289 римокатолика (71,94%), 1,201 православац (26,27%), 76 јевреја (1,66%) и 6 осталих (0,13%).
  • 1836 - 4,615 становника (3,341 римокатолик, 1,187 православаца, 85 јевреја и 2 евангелисте).
  • 1852 - 5,388 становника (4,156 римокатолика, 1,103 православца, 128 јевреја и 1 реформат).
  • 1860 - 5,754 становника (3,700 Немаца, 1,100 Срба, 750 Мађара, 200 Јевреја и осталих).
  • 1880 - 6,685 становника (4,451 Немаца, 1,100 Срба, 800 Мађара, 300 Јевреја и осталих).
  • 1890 - 7,221 становника.
  • 1900 - 6,652 становника (5,084 Немаца, 1,112 Мађара, 456 Срба, 70 Јевреја, 4 Словака, итд).
  • 1921 - 7.584 становника (5,620 Немаца, 1,132 Мађара, 739 Срба, итд).
  • 1931 - 7,588 становника (5,582 Немци, 1,102 Срби, 686 Мађари, 185 Буњевци-Хрвати, 60 Роми, 40 Јевреји)
  • 1941 - 7,579 становника (5,900 Немаца, 900 Мађара, 580 Срба, 12 Јевреја, итд).
  • 1945 - У селу је у септембру остало 1.500 становника (углавном Срба и Мађара и око 200 Немаца). Током рата ће око 1,300 немачких и мађарских мушкараца отићи у окупаторску војску и преселити се на источни фронт, где су многи заробљени. Од тог броја убијено је 242 (65 на руском фронту, 37 у Мађарској, 140 на другим местима, итд.), А многи други су заробљени. Око 4,400 немачких цивила је остало после рата у својим кућама у Станишићу, док их је 126 побегло пре него што је 20. октобра 1944. године село ослобођено. Ускоро ће, као последицу догађаја из Другог светског рата,комунистичке власти 10. августа 1945. године депортовати око 3,500 Дунавских Шваба у суседне логоре Крушевље и Гаково, где су многи остали до марта 1948. Њих око 500 ускоро су се вратили у село на посао за нове власти. У тим логорима страдало је од глади и хладноће најмање 270 људи, док је више од 1.000 побегло из тих логора током 1946/47. године у Аустрију. Око 2,000 људи је пуштено 1948. године, а већина њих је емигрирала у Западну Немачку између 1952. и 1964. године.
  • 1945/46 - Долазак народа Далмације 3,000 Срба и 2,430 Хрвата (1,070 породица, 5,430 чланова).
  • 1947/50 - Многе породице се враћају у Далмацију, углавном Хрвати, приморци и оточани.
  • 1947 - 7,741 становника (3,763 Срби, 2,480 Хрвати, 1,224 Мађари, 181 Немци, итд).
  • 1953 - 7,814 становника.
  • 1961 - 7,521 становника (4,464 Срби (59.4%), 1,814 Хрвата (24.1%), 1,019 Мађара (13.5%), 26 Македонца, 8 Југословена , итд).
  • 1971 - 6,156 становника (3,256 Срби, 918 Југословени, 845 Хрвати, 758 Мађари, 9 Црногорци, итд).
  • 1981 - 5,476 становника (2,804 Срби, 1,522 Југословени, 492 Хрвати, 584 Мађари, , итд).
  • 1991 - 5,131 становника (3,140 Срби (61.2%), 946 Југословени (18.44%), 459 Мађари (8.95%), 454 Хрвати (8.85%) и 18 Немаца).
  • 2002 - 4,808 становника (3,511 Срби, 367 Хрвати, 363 Мађари, 140 Југословена, 24 Буњевца, 9 Македонаца, 8 Црногораца, 5 Муслимана, 4 Словака, 16 Немаца, 2 Словенца, 2 Бугара, 2 Рома, 1 Бошњак, 1 Рус, 1 непознато).
  • 2006 - (процена): 4,797 становника.
  • 2011 - 3,987 становника.

Демографија[уреди]

У насељу Станишић живи 3906 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,5 година (39,3 код мушкараца и 43,6 код жена). У насељу има 1631 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,95.

Ово насеље је углавном насељено Србима Далматинцима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[34]
Година Становника
1900. 6.652
1921. 7.584
1931. 7.588
1948. 7.741
1953. 7.814
1961. 7.521
1971. 6.156
1981. 5.476
1991. 5.131 5.048
2002. 4.808 4.971
2011. 3.987
Етнички састав према попису из 2002.[35]
Срби
  
3.511 73,02 %
Хрвати
  
367 7,63 %
Мађари
  
363 7,54 %
Југословени
  
140 2,91 %
Буњевци
  
24 0,49 %
Немци
  
16 0,33 %
Македонци
  
9 0,18 %
Црногорци
  
8 0,16 %
Муслимани
  
5 0,10 %
Словаци
  
4 0,08 %
Словенци
  
2 0,04 %
Роми
  
2 0,04 %
Бугари
  
2 0,04 %
Руси
  
1 0,02 %
Бошњаци
  
1 0,02 %
непознато
  
1 0,02 %


Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. "Панонски Морнар" број 4 (август 2005. године), Милан Степановић - "Станишићки Срби староседеоци", стр 35-44.
  2. "Панонски Морнар" број 4 (август 2005. године), Милан Степановић - "Станишићки Срби староседеоци", стр 35-44.
  3. Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985), стр. 71.
  4. https://www.sombor.rs/mz-stanisic/
  5. Роберт Кучо "Станишић - Водич кроз историју једног насеља у Бачкој", стр. 128
  6. 6,0 6,1 6,2 Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985)
  7. "Панонски Морнар" број 4 (август 2005. године), Милан Степановић - "Станишићки Срби староседеоци", стр 35-44.
  8. 162
  9. Архив Војводине, Ф 183., инв. 504
  10. Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985), стр. 94
  11. Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985), стр. 97.
  12. Милорад Милутиновић - "Риђица са околином", стр.172.
  13. 13,0 13,1 13,2 Роберт Кучо − „Водич кроз историју једног села у Бачкој”
  14. Никола Гаћеша - "Пола века колонизације Војводине", Дневник, 1995.
  15. Миленко Бељански - "Станишић" (Сента, 1985.), стр. 128-129.
  16. "Панонски Морнар" број 14 (август 2015. године), стр 5-7
  17. "Панонски Морнар" број 14 (август 2015. године), стр 5-7
  18. Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985), стр. 163
  19. Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985), стр. 186
  20. Дејан Медаковић "Српске уметност у XVIII веку", СКЦ, Београд, 1980.
  21. Завод за заштиту споменика културе Нови Сад, досије E-413/g br.inv. 3987
  22. Мила Босић "Годишњи обичаји Срба у Војводини"
  23. Завод за културу војвођанских Хрвата/ Удружења
  24. Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985), стр. 205
  25. П. Шосбергер „Јевреји у Војводини“
  26. http://www.somborskenovine.co.rs/e-novine/pdf-/br.3210/strana14.pdf
  27. Роберт Кучо "Станишић - Водич кроз историју једног села у Бачкој", стр. 143
  28. Роберт Кучо "Станишић - Водич кроз историју једног села у Бачкој", стр. 136
  29. Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985) стр. 186
  30. Jamrtal — Price Iz Doline Placa — Youtube
  31. SOinfo.org – Sombor 24/7 — Vest — Zagreb u Somboru
  32. 66 garnitura dresova za 66 godina
  33. SOinfo.org – Sombor 24/7 — Vest — Zvezda za Riđicu i Stanišić
  34. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  35. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  36. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]