Станишић (Сомбор)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Станишић.
Станишић
Stanišić, Orthodox Church.jpg
Православна црква у Станишићу.
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Западнобачки
Општина Сомбор
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 3.987
 — густина 53/km2
Положај
Координате 45°56′14″ СГШ; 19°09′33″ ИГД / 45.937333° СГШ; 19.159166° ИГД / 45.937333; 19.159166 Координате: 45°56′14″ СГШ; 19°09′33″ ИГД / 45.937333° СГШ; 19.159166° ИГД / 45.937333; 19.159166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 103 m
Површина 89,9 km2
Станишић на мапи Србије
Станишић
Станишић
Станишић на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 25284
Позивни број 025
Регистарска ознака SO

Станишић (мађ. Őrszállás) је насеље у Србији општини Сомбор у Западнобачком управном округу и удаљено је 22 km од Сомбора. Према попису из 2011. било је 3.987 становника. До 1965, године је ово насеље седиште Општине Станишић коју су чинила насељена места: Гаково, Растина, Риђица и Станишић. У састав општине је улазило и насеље Крушевље које је изгубило статус самосталног насељеног места тако да је данас део Гакова. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Сомбор.

Историја[уреди]

Станишић је старо бачко насеље. Први пут се помиње 1366. године као Париш, село које се налази на средњовековним картама XV и 16. века. Крајем 17. века, после аустро-турских ратова, село је опустело. Убрзо је обновљено и у њега се враћају српске избеглице и досељеници из Мађарске и Немачке. У селу је 1772. године подигнута православна црква која је обновљена 1910. године после великог пожара. 1815. године подигнута је католичка црква, висока преко 45 м.

1786. године у село је насељено преко 100 породица немачке националности. Све до 1811. године село је било подељено на два дела - немачки и српски Станишић. Велики број насељених Мађара из 1904. године, после аустроугарске нагодбе, мењају назив села у Ерсалаш (Őrszállás). По завршетку Првог светског рата враћено је име Станишић.

Епидемија колере почела је у Станишићу 27.августа 1831. године, оболело је 18 а умрло 13 особа. Епидемија је у Бачкој била у 53 места, од 14.147 оболелих, умрло их је 7.453. Колера се поново јавља у Станишићу 17.августа 1836. болесне је лечио болничар Вилмош Офенбауер који је дошао из Будимпеште. У Горњем Срезу, којем припада и Станишић, умрло је 1.355 људи.[1]

Други светски рат[уреди]

Станишићки Немци ће са великим одушевљењем дочекати 25. март 1941. године потписивање акта о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, да би после војног пуча у Београду два дана касније, 30. марта 1941 школа у Станишићу престала са радом. За становнике Станишића рат је почео 11. априла, када је берберски мајстор Јован Танурџић бацио у ваздух железничку станицу, око 21 час, а војска је још раније отворила артиљериску паљбу према Мађарској. Канонада пуцњаве је трајала од 13,30 до 20 часова кад је наређено повлачење. У поноћ између 11. и 12. априла , у Мађарску из Станишића се упутио Гашпар Мајер, члан Културбунда, отишао је да извести Мађарску команду да пред Хонведима нема никог и да могу слободно кренути ка дубини Југословенске територије. Хонведи су изјутра пре 7 часова 12.априла 1941 године били пред Станишићем. Становници Станишића, Немци, Мађари и Хрвати су се радовали пропасти Краљевине Југославије, док су Срби и Јевреји живели у неизвесности, не знајући шта им доносе дани окупације. Мађарска команда је завела војну власт, која ће бити одмењена цивилном 15. августа 1941 године. Тих дана постављена су и вешала у Какошу (део Станишића), над Србима и Јеврејима су почеле репресалије, појединци су убијани и у атару, на разним сеоским местима, доста их је ухапшено и малтретирано.

Како се рат близио крају, а са истока надирала све близе совјетска Црвена срмија, локални Немци и Мађари су напуштали Станишић плашећи се одмазде за злочине које је немачка и мађарска војска починила на тлу Југославије, у чему су учествовали и чланови њихових породица.

Станишић је ослобођен од стране Руске Црвене срмије 22. октобра 1944 године.[2]

Станишић после Другог светског рата[уреди]

Октобра 1945 године у Станишић су приспели представници народа Далмације, дошли су због очекиване колонизације. У Станишић су упућени из Новог Сада, где је утврђено где ће се ко насељавати, али је у међувремену стигла композиција са 150 породица, њима је речено да ће бити смештени у суседном селу Риђица. Како им се Станишић више свидео, породице су се настаниле у околини Железничке станице (данас улица Цара Душана). Месни народни одбор их је хранио шест недеља, док породице нису убеђене да пређу у Риђицу.

У Станишић је први транспорт породица из Далмације стигао на Светог Николу 19. децембра 1945 године. Пут од Далмације до Станишића био је дуг и исцрпљујућ. Масе народа путовали су бродовима до Бакра и зелезницом до Сушака, па преко Загреба, до Дунава, неки транспорти преко Новог Сада а неки преко Богојева. Колонисти су били из околине вишесреских средишта у Далмацији, и то: 121 породица из Книна, 242 из Сиња, 85 из Шибеника, 22 из Макарске, 18 из Имотског, 3 са Корчуле, 2 из Лике, из Бенковца 161, 111 из Сплита, 49 из Метковића, 21 из Дрниша, 6 из Задра, 3 породице са Кордуна и још неколико породица из разних крајева.

Између априла и маја у селу су се населиле 72 породице из Македоније са 324 члана. „Македонци“ су у ствари били Далматинци који су између 1921. и 1936. године насељени Овче Пољу у околини Светог Николе и Штипа. По избијању рата, 1941. године, бугарски окупатори их протерују и они прелазе прво у Ниш, а касније се окупљају у Неготинској крајини.

За разлику или других насеља у Бачкој, у Станишићу се колонисти нису груписали по срезовима и крајевима одакле су дошли.[3]

Станишић је пољопривредно насеље. Земљиште је изузетно квалитетно, 87% чине оранице.

Културно наслеђе[уреди]

Храм Светога Николаја[уреди]

Данашња православна црква у Станишићу „Храм Светога Николаја” почела је са изградњом 1772. године. Вероватно је и пре тога постојала нека црквица јер се 1769. године у једном попису напомиње да село има један храм и пет свештеника. Садашња велика српска црква, која се налази на најлепшем месту у Станишићу, освећена је и пропојала тек 1806. године. Да градња цркве траје дужи низ година била је веома честа појава јер су се оне градиле искључиво прилозима верника. Храм Светог Николаја, иако релативно малих димензија, представља најлепши украс центра Станишића. Скромна једнобродна грађевина са полукружном апсидом је класични пример сеоске цркве у Војводини. Спољашњи изглед цркве је веома једноставан, без посебног украшавања, са неколико простих правоугаоних прозора на бочним странама грађевине. „Торањ са својом висином и елегантним барокним завршецима, остварен уочевидној несразмери са скромном архитектуром самог црквеног брода”[4] је савршено уклопљен у архитектонску целину.

Иконостас „Храма Светог Николаја” у Станишићу је рад непознатог аутора настао у другој половини XVIII века. Иконостас је украшен иконама различите уметничке вредности, различитих стилова израде и времена настанка. Иконе у соклу, које представљају "хришћанске врлине", су нови рад и без икаквих квалитета. На четири престоне иконе су Представљени: "Свети Никола", "Богородица са Христом", "Исус Христос" и "Св. Јован Крститељ ". На северним и јужним дверима су "Архиђакон Стефан" и "Арханђел Михаило", док су на царским дверима приказане "Благовести" и "Јеванђелисти" . У другој зони иконостаса налази се Средишња Велика икона на платну која представља "Тајну вечеру", а са страна је по шест икона са стојећим фигурама апостола. Трећу зону краси средишња икона на којој је представљено "Крунисање Богородице", а са страна су празничне иконе. У средини горњег дела иконостаса налази се "Распеће", лево икона Богородице, а десно Јован Богослов. Сасвим бочно лево је "Жртва Аврамова", а десно "Мојсије и горућа Купина". Изнад тога у полукружном луку су сцене "Страдања" . Иконостас уопште нема резбарене декорације, изузев царских двери, Распећа и иконе Богородице, и Јована Богослова. Њихов сликарски рад је зографског порекла и вероватно су настале око половине или у првој половини XVIII века. Готово све иконе су сликане на лесониту, изузев престоних икона које су на дрвету сам бочних двери које су новијег датума. Сликарски рад одаје мајстора или мајсторе скромнијих сликарских могућности. Најуспешније сликарско решење је постигнуто на сцени Крунисања Богородице са појединим празничним иконама. Поред иконостаса у цркви се налази већи број покретних икона и слика. Целивајуће иконе су рађене уљем на дрвету и све су слабији рад XIX века (можда прве половине). Занимљиве су две мање иконе (Обе 14х28 цм) рађене у техници уља на дрвету, које представљају "Благовести" и "Ваведење". Ове две иконе, које су одличан рад мајстора "прелазног стила", су делови диптиха. Кутија у којој су биле је уништена, а оне су изрезане и имају оквир у облику симетричне барокне вињете. [5]

Водице[уреди]

Водице су место на јужној страни села, пољана у атару оивичена дрвећем на којој се налази крст и бунар. Сваке године 19. августа православни верници посећују ово место. Чак и у време када то није лако, када су били извргнути руглу и осудама, највернији православци посећивали су своје свето место. Није познато од када се Преображење прославља у Станишићу, али је сигурно да се прославља још од друге половине XIX века, вероватно и дуже. Овај предиван празник се прославља 6. августа по јулијанском, односно 19. августа по грегоријанском календару у знак Преображења Христовог. Обичај је да се нa овај дан месе погаче и једе грожђе, а породице које имају виноград односе у цркву грожђе и погаче које свештеник освети и дели присутним верницима након Богослужења у цркви.[6]

"По народном веровању на Преображење, се преображава и мења природа, вода постаје хладнија, као и сами дани. Лишће од тада почиње да жути и опада. Од Преображења, се забрањује и купање у рекама. По веровању, Преображење је граница између зиме и лета, што је иначе распрострањено схватање и шире."[7]

Тоша Искруљев у својој књизи напомиње да је овај празник био веома слављен. За Преображење се на Водици испод села окупљала омладина из целог краја и након богослужења уз песму и игре прослављала овај празник.[8]

Улице у Станишићу[уреди]

Како је село зачето 1763. године, и постепено се развијало, улице су и последњих деценија остале исте. Називе су почеле добијати око 1890-те године, а пре тога су куће означаване бројевима.

до 1941 од 1941 до 1945 од 1945
Улица Краља Александра Hauptgasse/Fo utca (Главна Улица) Ослобођења
Престолонаследника Петра Kirchen gasse/Templom utca (Црквена улица) Титова Улица Вука Караџића
Краљице Марије Kleinegasse/Kis utca (Мала улица) Далматинска
Краља Петра Bahngasse/Vasut utca (Железничка улица) Моше Пијаде Цара Душана

Спорт[уреди]

Удружења[уреди]

У насељу постоје удружења:

  • Српско културно-уметничко друштво "Извор" , основано 2009. године.
  • "Удахни Живот" удружење жена
  • Еколошко yдружење "Брчак"
  • Ватрогасно−добровољачко друштво "Станишић" (некадашњи назив "Партизан")
  • Мађарско културно друштво "Ади Ендре"
  • Хрватско културно друштво "Владимир Назор" , удружење је основано 2009. године.[9]

Манифестације[уреди]

Занимљивости[уреди]

Познати Станишићани[уреди]

Демографија[уреди]

У насељу Станишић живи 3906 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,5 година (39,3 код мушкараца и 43,6 код жена). У насељу има 1631 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,95.

Ово насеље је углавном насељено Србима Далматинцима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[10]
Година Становника
1948. 7.741
1953. 7.814
1961. 7.521
1971. 6.156
1981. 5.476
1991. 5.131 5.048
2002. 4.971 4.808
2011. 3.987
Етнички састав према попису из 2002.[11]
Срби
  
3.511 73,02 %
Хрвати
  
367 7,63 %
Мађари
  
363 7,54 %
Југословени
  
140 2,91 %
Буњевци
  
24 0,49 %
Немци
  
16 0,33 %
Македонци
  
9 0,18 %
Црногорци
  
8 0,16 %
Муслимани
  
5 0,10 %
Словаци
  
4 0,08 %
Словенци
  
2 0,04 %
Роми
  
2 0,04 %
Бугари
  
2 0,04 %
Руси
  
1 0,02 %
Бошњаци
  
1 0,02 %
непознато
  
1 0,02 %


Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985)
  2. Миленко Бељански − „Станишић” (Сента, 1985)
  3. Роберт Кучо − „Водич кроз историју једног села у Бачкој”
  4. Дејан Медаковић "Српске уметност у XVIII веку", СКЦ, Београд, 1980.
  5. Завод за заштиту споменика културе Нови Сад, досије E-413/g br.inv. 3987
  6. Роберт Кучо − „Водич кроз историју једног села у Бачкој”
  7. Мила Босић "Годишњи обичаји Срба у Војводини"
  8. Роберт Кучо − „Водич кроз историју једног села у Бачкој”
  9. Завод за културу војвођанских Хрвата/ Удружења
  10. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  11. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  12. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]