Гијом Аполинер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Гијом Аполинер
Apollinaire (left) and André Rouveyre, 1914.
Пуно имеВилхелм Аполинарис де Костровицки
Датум рођења(1880-08-26)26. август 1880.
Место рођењаРим
 Италија
Датум смрти9. новембар 1918.(1918-11-09) (38 год.)
Место смртиПариз
 Француска
Занимањепоета, писац, ликовни критичар
Најважнија дела
Алкохоли
Калиграми
Сиса Тересијина

Потпис

Вилхелм Аполинарис де Костровицки, познатији под псеудонимом Гијом Аполинер (франц. Guillaume Apollinaire; Рим, 26. август 1880. — Париз, 9. новембар 1918), био је легендарни и контроверзни француско-италијански писац и драматург, пољског порекла.

Биографија[уреди]

Аполинеров надгробни споменик на париском гробљу Père Lachaise

Аполинер је рођен у Риму. О оцу се зна само да је био италијанско-швајцарски дипломата. Више се не зна јер га је он напустио одмах након рођења. Мајка му је била пољска грофица и авантуристкиња Агнес де Костровицки. Као дете, често га је водила у Белгију, Италију и Монако. Ова културна разноликост утицала је на песника чији је рад утицао на ток 20. века и почетак скоро сваког тренда.

Ишао је у најбоље школе на Азурној обали и на другим местима. Након завршетка школовања упутио се у Париз, где је постао угледни члан заједнице боема на Монпарнасу. Постао је врло популаран и међу његовим пријатељима и сарадницима у овом периоду убрајају се Пабло Пикасо, Мари Лоренсен, Гертруда Стајн, Марк Шагал, Марсел Дишан, Ерик Сати, Жан Кокто, Андре Бретон, Андре Лот, и други. Мари Лоренсен му је била и љубавница, а често ју је називао и својом музом.

Крајем 1909. или почетком 1910. Метзингер је насликао кубистички портрет Аполинера. У свом Vie anecdotique, 16. октобра 1911., песник је поносно написао: „Част ми је да будем први модел кубистичког сликара, Жана Метзингера, за портрет изложен у Салону независности (Salon des Indépendants)“. По Аполинеру, то није био само први кубистички портрет, већ и први велики портрет песника јавно изложен.

Дана 7. септембра 1911. године полиција га је ухапсила због сумње да је учествовао у крађи Мона Лизе, али је пуштен недељу дана касније.

Борио се и у Првом светском рату, а 1916. године задобио је тешку повреду главе, након које се никад у потпуности није опоравио.[1] За време опоравка написао је своју драму „Сиса Тиресијина“. Током овог периода сковао је и реч надреализам у програму напомена за мјузикл „Парада“ Жана Коктоа и Ерика Сатија. Написао је:

„Аутори мјузикла су постигли јединство слике и плеса, између пластичних уметности и мимике, постављајући основу за нову уметност која тек треба да стигне. Ово ново јединство у мјузиклу Парада је нека врста надреализма, које сматрам почетном тачком за настајање нових уметничких манифестација. У ваздуху се осјећа нова духовна инспирација која ће без сумње привући најбистрије главе уметноости нашега доба. Можемо очекивати корените промене у уметности вођене духом универзалности. Једноставно, природно је да уметност напредује истим кораком као и наука и индустрија.”

Он је такође објавио и уметнички манифест, L'Esprit nouveau et les poètes. Аполинеров статус књижевног критичара је најпознатији и најутицајнији у свом признању Маркиза де Сада, чији радови су дуго били нејасни, али у то време постају популарни под утицајем дадаистичких и надреалистичких дешавања у Монпарнасу почетком 20. века, као „најслободнијег духа који је икад постојао“.

Писао је песме и прозу. Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол“ и постхумно објављени „Калиграми“ где текст прави слику оног што је тема песме), а такође и као аутор еротских романаЈеданаест хиљада буздована“ (Les onzes milles verges), у којем се неколико пута појављују Срби (оба пола) као споредни карактери са којима јунак има секс, и „Искуства младог Дон Жуана“. Првом до смрти није хтео да призна ауторство.

Волео је да се елегантно облачи.

Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.

Наследници су му Дејвид Херберт Лоренс и Хенри Милер.

Дела[уреди]

Поезија[уреди]

  • Le Bestiaire ou Cortège d'Orphée, 1911
  • Алкохоли, 1913
  • Vitam impendere amori, 1917
  • Калиграми, poèmes de la paix et de la guerre 1913–1916, 1918 (објављено непосредно након његове смрти)
  • Il y a..., Albert Messein, 1925
  • Julie ou la rose, 1927
  • Ombre de mon amour, 1947
  • Poèmes secrets à Madeleine, пиратско издањеn, 1949
  • Le Guetteur mélancolique, раније објављени радови, 1952
  • Poèmes à Lou, 1955
  • Soldes, раније необјављени радови, 1985
  • Et moi aussi je suis peintre, албум дртежа за Калиграме, из приватне колекције, објављено 2006

Фикција[уреди]

Драме[уреди]

Чланци[уреди]

  • Le Théâtre Italien, илустрвана енциклопедија, 1910
  • Preface, Catalogue of 8th Salon annuel du Cercle d'art Les Indépendants, Musée moderne de Bruxelles, 1911.
  • La Vie anecdotique, Chroniques dans Le Mercure de France, 1911–1918
  • Pages d'histoire, chronique des grands siècles de France, хроника, 1912
  • Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques, 1913
  • La Peinture moderne, 1913
  • L'Antitradition futuriste, manifeste synthèse, 1913
  • Jean Metzinger à la Galerie Weill, Chroniques d'art de Guillaume Apollinaire, L'Intransigeant, Paris Journal, 27 May 1914
  • Case d'Armons, 1915
  • L'esprit nouveau et les poètes, 1918
  • Le Flâneur des Deux Rives, chronicles, 1918

Референце[уреди]

  1. ^ „Guillaume Apollinaire”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 23. 1. 2019. 

Литература[уреди]

  • Apollinaire, Marcel Adéma, 1954
  • Apollinaire, Poet among the Painters, Francis Steegmuller, 1963, 1971, 1973
  • Apollinaire, M. Davies, 1964
  • Guillaume Apollinaire, S. Bates, 1967
  • Guillaume Apollinaire, P. Adéma, 1968
  • The Banquet Years, Roger Shattuck, 1968
  • Apollinaire, R. Couffignal, 1975
  • Guillaume Apollinaire, L.C. Breuning, 1980
  • Reading Apollinaire, T. Mathews, 1987
  • Guillaume Apollinaire, J. Grimm, 1993

Спољашње везе[уреди]