Мона Лиза

С Википедије, слободне енциклопедије
Мона Лиза
Ђоконда
Mona Lisa, by Leonardo da Vinci, from C2RMF retouched.jpg
Мона Лиза је дигитално ретуширана како би се смањили ефекти старења. Неретуширана слика је тамнија.[1][2][3]
УметникЛеонардо да Винчи
Година1517.
Правацренесанса
Техникауље на дашчици тополе
Димензије77 × 53 cm
МестоМузеј Лувр

Мона Лиза или Ђоконда (итал. Monna Lisa, La Gioconda, франц. La Joconde) је чувено ремек-дело ренесансног сликара Леонарда да Винчија.[4][5] Израђена је уљаном техником на дрвеној плочи од тополе. Представља портрет младе фирентинске даме, Лизе дел Ђокондо.

Данас је портрет Мона Лизе изложен у Музеју Лувр, у Паризу.

Историја[уреди | уреди извор]

Леонардо је пре смрти продао ову слику краљу Франсои I, који ју је изложио у дворцу Амбоаз. Касније је слика пресељена у дворац Фонтенбло, а најзад у Версај, у збирку Луја XIV.

После Француске револуције слика је премештена у Лувр. Наполеон Бонапарта ју је изложио у својој спаваћој соби, али после његовог пораза, слика је враћена у Лувр.

Винћенцо Перуђа је 21. августа 1911. украо ову слику из Лувра и изнео је сакривену испод мантила. Намера му је била да Мона Лизу врати „кући“, у Италију. Скривао ју је у зиду своје собе. Ова крађа је изазвала велики скандал у Паризу, а француска влада је отпустила директора музеја. На месту где је излагана Мона Лиза, музеј је излагао дела инспирисана Леонардовим ремек-делом.

Перуђа је 1913. године покушао да прода Мона Лизу у Фиренци. У пратећем писму је навео да намерава да врати ову слику у Италију, а да за своје трошкове очекује 500.000 лира накнаде. Када је полиција запленила ову слику, део јавности је захтевао да она остане у Италији, док је влада била за повраћај слике музеју Лувр. После излагања у Риму, Милану и Фиренци, Мона Лиза је уз велику помпу враћена у Француску. Перуђа је добио благу казну од седам месеци затвора, позната слика је овом афером постала још познатија.

Након избијања Другог светског рата, кустоси Лувра су сакрили Мона Лизу 1940. године бојећи се да би је немачки нацисти могли присвојити за музеј који је Херман Геринг планирао да отворе у Линцу. Слика је поново јавно изложена тек октобра 1947. године.

Два пута су вандали напали ово уметничко дело 1956. године. Први пут је киселина тешко оштетила доњи део слике. Другом приликом нападач је каменом разбио заштитно стакло и оштетио мали фрагмент Мона Лизе. Од тог доба слика је заштићена иза специјалног блиндираног стакла.

Мона Лиза у музеју Лувр.

Мона Лиза је излагана у САД 1963. у Вашингтону и Њујорку. То је био резултат залагања Жаклине Кенеди, супруге председника САД, пореклом Францускиње, код француске владе. Овај портрет је тада видело око 1,6 милиона људи.

Десет година касније, слика је излагана у Токију и у Москви.

У Швајцарској је 2012. године представљена слика за коју се тврди да је првобитна верзија Мона Лизе.[6][7]

Лик Мона Лизе[уреди | уреди извор]

Још од Ђорђа Вазарија, савременика и аутора биографија уметника из 16. века, тврди се да је ово портрет Лизе дел Ђокондо. Сам портрет није ни датиран ни потписан. Вазари тврди да је Леонардо у годинама 15001506, по свом повратку у Фиренцу, насликао портрет Лизе дел Ђокондо, треће супруге фирентинског трговца свилом, Франческа дел Ђоконда. Такође, тврди да Леонардо овај портрет није завршио ни после 4 године рада, те је и данас недовршена. Самим тим, Леонардо није дао ову слику наручиоцу, Франческу дел Ђоконду, већ ју је задржао.

Вазари помиње име Мона Лиза (Мона - скраћено од Мадона, у значењу „жена“).

Временом су се појавиле нове теорије које су тврдиле да је у лику Мона Лизе представљена нека друга жена тог доба (Изабела од Арагона и Напуља, Ћећилија Галерани...), безимена идеализована жена, Леонардова мајка, па можда и сам лик Леонарда.[8]

Дилеме о идентитету Мона Лизе су окончане 14. јануара 2008, када је тим истраживача са Универзитета у Хајделбергу објавио откриће датираних белешки на маргинама књиге из октобра 1503. које потврђују првобитну претпоставку, да је Лиза де Ђокондо била Леонардов модел.

Опис[уреди | уреди извор]

Димензије слике су 76,8 × 53 cm, и на основу тога се убраја у слике малих димензија. Настала је у периоду од 1503. до лета 1505.[9]

Леонардо је употребио пирамидални распоред елемената који слици даје осећај спокојства. Њене груди, врат, лице и руке су обасјане светлошћу истог интензитета. Мона Лиза седи усправљена са положеним рукама и отуда је резервисана према посматрачу. Њен поглед оставља илузију неме комуникације. Општи утисак је да је приказана мистериозна идеализована жена, блиска и далека у исто време.

Као и у многим својим другим делима, Леонардо је и на овом портрету применио технику сфумата, како у позадини, тако и у детаљима лица. На тај начин облици постају замагљени. Леонардо је Мона Лизу сликао из две различите перспективе, једне за позадину, а друге за фигуру. Ово не постаје одмах очигледно за посматрача и представља ефекат изненађења.

Мона Лиза је један од првих портрета који лик приказује у имагинарном пејзажу. Модел се вероватно налази на тераси. У магловитом пејзажу се види кривудави пут, мост и планине.

Леонардо је за сликање руку и лица користио боје различитог хемијског састава. Боја руку се временом боље одржала, док су боје лица изгубиле колорит, а њихове нијансе постале готово сасвим валерске.

На први поглед, Мона Лиза нема обрве. Сматрало се да би то могао бити део идеала лепоте ренесансне жене. Анализе самог платна откриле су да су обрве сликане, али су временом избледеле.

У очима Мона Лизе су такође уочени сакривени симболи.[10][11]

Критика и интерпретације[уреди | уреди извор]

Критичари уметности неретко дају погрешне интерпретације уметничких дела, пошто се највећи број њих никада није опробао у некој уметности. Стога и многе њихове интерпретације и анализе не морају одговарати стварности. У случају Мона Лизе, коју је Леонардо чувао са собом и дорађивао откад је почео рад на њој па до краја живота, се највероватније може рећи да сажима сва његова открића у сликарству. Засигурно није реч о делу које је требало предати његовом наручиоцу, већ о једном експерименталном делу које је инспирисано у неком портрету који му је био наручен, али које је највећим делом створено из маште. Такозвани „загонетни осмех” Мона Лизе је врло могуће инспирисан сличном осмеху из архајског грчког вајарства које је Леонарду морало бити познато са археолошких ископавања етрурских статуа систематски рађених у доба ренесансе, а који су га копирали од Грка. Такође је чињеница и доказано различитим анализама конзерватора да су многоструки рестаураторски захвати начињени током дугог периода од њеног настанака, учинили да неки слојеви лазура (танки слојеви боје којима су сликари ренесансе довршавали своја дела) потпуно нестану са површине слике. То може бити случај са обрвама портрета које су практично непостојеће.

Музеј Лувр је у својим публикацијама такође често доприносио стварању легенди о мистичности Мона Лизе, како би што више посетилаца дошло да је види. То је свакако усложавало посао историчарима уметности који као научници теже што је више могуће објективнијој анализи сваког уметничког дела.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The Mona Lisa's Twin Painting Discovered”. All Things Considered. 2. 2. 2012. National Public Radio. »The original Mona Lisa in the Louvre is difficult to see — it's covered with layers of varnish, which has darkened over the decades and the centuries, and even cracked', Bailey says« 
  2. ^ „Theft of the Mona Lisa”. Treasures of the World. PBS. »time has aged and darkened her complexion.« 
  3. ^ Sassoon, Donald (2001). Mona Lisa: The History of the World's Most Famous Painting. HarperCollins. стр. 10. ISBN 978-0-00-710614-1. »It is actually quite dirty, partly due to age and partly to the darkening of a varnish applied in the sixteenth century.« 
  4. ^ „The Theft That Made Mona Lisa a Masterpiece”. All Things Considered. 30. 7. 2011. NPR. Приступљено 15. 2. 2019. 
  5. ^ Sassoon, Donald (21. 9. 2001). „Why I think Mona Lisa became an icon”Неопходна новчана претплата. Times Higher Education. 
  6. ^ Откривена „оригинална“ Мона Лиза (Б92, 28. септембар 2012), Приступљено 10. октобра 2014.
  7. ^ Леонардо да Винчи: Да ли је италијански мајстор насликао две Мона Лизе (Б92, 18. октобар 2019)
  8. ^ Ђорић, Дејан (15. 12. 2019). „Поглед искоса: Како је теза српског сликара о Монализи одјекнула у свету”. Вечерње новости. Приступљено 15. 12. 2019. 
  9. ^ Frank Zöllner: Leonardo da Vinci, Mona Lisa: das Porträt der Lisa del Giocondo, Legende und Geschichte. Fischer, Frankfurt am Main . 1994. ISBN 978-3-596-11344-6.
  10. ^ Mona Lisa painting 'contains hidden code', (језик: енглески) The Telegraph, 17. 3. 2011, Приступљено 10. октобра 2014.
  11. ^ Да Винчијев код се крије у оку Мона Лизе, „Вечерње новости“, 13. децембар 2010. Приступљено 10. октобра 2014.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]