Главни народноослободилачки одбор за Србију

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Главни народноослободилачки одбор за Србију је било тело Народноослободилачког покрета у окупираној Србији, а одиграо је значајну улогу у стварању народне власти у Србији.[1] Вероватно је основан у Ужицу, 17. новембра 1941. године,[2] иако о том питању постоје опречна мишљења.[3]

Главни НОО за Србију имао је пре свега задатак руковођења радом и устројем народноослободилачких одбора за подручје централне Србије.[2] Председник ГНОО био је Драгојло Дудић, секретар Петар Стамболић, а чланови Мирко Томић (правник), задужен за организовање снабдевања позадине, Јован Поповић (књижевник) и М. Митровић (професор), задужени за рад на питањима образовања и културе, Митар Бакић (службеник), који је водио финансије, али је више био везан за Врховни штаб НОПО Југославије, Никола Груловић, задужен за пољопривреду и Влада Зечевић (свештеник), за шумарство. Члан је био и Ј. Тулић, који се помиње као заменик секретара.[4]

Главни НОО за Србију није могао да искаже неку особиту делатност, јер су само након десетак дана подручја под његовим надзором била поприште сукоба партизана с окупационим и квислиншким снагама.[5] Главни НОО за Србију је постојао свега десетак дана,[2] односно до 29. новембра 1941. године,[1] док је по другим тумачењима наставио да делује на санџачком и касније ЗАВНОБиХ-овом подручју до оснивања Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије (ВАНОСС) одржане од 9. до 12. новембра 1944. године.

По Петрановићу, Главни НОО Србије није одржао ни једну седницу у Ужицу (Ужичка република) због непријатељског деловања.[6] Чланове ГНОО именовао је ЦК КПЈ.[6] Настојања у установљивању земаљског антифашистичког већа народног ослобођења (ЗАВНО) за подручје федералне Србије, у пролеће 1943, су била без резултата. Доласком Главног штаба НОВ и ПОЈ за Србију с Виса у Србију, током јула 1944. стварају се погодни услови, али тек након ослобођења Београда (20. октобра 1944), за започињање обављања припрема за установљивање ЗАВНО за подручје Србије.[7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Кобса, Леополд; Љубљановић, Срећко; Растић, Маријан. Илустрирана повијест народноослободилачке борбе у Југославији 1941—1945, Стварност, Загреб, 1973.. pp. 46.

    „У Ужицу је основан Главни НОО за Србију који је до 29. студенога, одиграо значајну улогу у стварању народне власти у Србији.”

    — Кобса ет ал., 1973, 46.
  2. 2,0 2,1 2,2 Стојчевић, Драгомир (гл. ур.) Зборник радова из правне историје посвећен Алберту Вајсу, Институт за правну историју на Правном факултету у Београду, Београд, 1966, pp. 259.

    „У Србији главни НОО, који је основан 17. новембра 1941. год. није имао прилике ни времена да развија активност у овом правцу, иако је његов задатак пре свега био да руководи радом и организацијом НОО.”

    — Стојчевић, 1966, ибид.

    „Он је деловао на слободној територији Србије свега десет дана, па је то и био један од основних разлога, …”

    — Стојчевић, 1966, ибид.
  3. ^ Живковић, Душан. Постанак и развитак народне власти у Југославији : 1941-1942, Институт за савремену историју, Београд, 1969.,

    О датуму формирања Главног НОО за Србију постоје неколике верзије. Др Гершковић и др Шнудерл наводе почетак новембра, а др Ј. Марјановић је прихватио датум који је наведен у првој књизи Ослободилачки рат народа Југославије (изд. Војноисторијског института), тј. 17. новембар 1941, који је, по мом мишљењу, прихватљивији.

    — Живковић, 1969., 196.
  4. ^ Енциклопедија Југославије (том 4). „Југославенски лексикографски завод“, Загреб 1986, 408. стр.
  5. ^

    „Иако није могао да испољи неку нарочиту активност услед велике окупаторско-квислиншке офанзиве, која је наступила после десетак дана, ипак његово само формирање, као и састав чланова Одбора,43 речито говоре о значају самог овог чина и степену развоја НОП у Србији.”

    — Живковић, 1969., 196.
  6. 6,0 6,1 Петрановић, Бранко. Револуција и контрареволуција у Југославији : (1941-1945)., том 1, Рад, Београд, 1983.. pp. 471,

    „Главни НОО није успео да одржи ниједну седницу у Ужицу због губитка слободне територије. Чланови ГНОО именовани су одлуком ЦК КПЈ.”

    — Петрановић, 1983., 471.
  7. ^ Енциклопедијски чланак Срби. у: Шентија, Јосип (гл. ур.), Опћа енциклопедија, том 7, Југославенски лексикографски завод, Загреб, (1981). pp. 616.

Литература[уреди]