Петар Стамболић

С Википедије, слободне енциклопедије
петар стамболић
Petar Stambolić 1958.jpg
Петар Стамболић 1958
Датум рођења(1912-07-12)12. јул 1912.
Место рођењаБрезова, код Ивањице
Краљевина Србија
Датум смрти21. септембар 2007.(2007-09-21) (95 год.)
Место смртиБеоград
Србија
СупругаЈудита Аларгић-Стамболић
Професијаполитичар
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чингенерал-мајор у резерви
Председник Савезне скупштине ФНРЈ
Период1957 — 1963.
ПретходникМоша Пијаде
НаследникЕдвард Кардељ
Председник Савезног извршног већа
Период1963 — 1967.
ПретходникЈосип Броз Тито
НаследникМика Шпиљак
Председник Председништва СФРЈ
Период15. мај 198215. мај 1983.
ПретходникСергеј Крајгер
НаследникМика Шпиљак
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден југословенске велике звезде
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Велики крст - Орден Ђорђа I (Грчка)

Петар Стамболић (Брезова, код Ивањице, 12. јул 1912Београд, 21. септембар 2007) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1963. до 1967. обављао је функцију председника Савезног извршног већа, а од 1982. до 1983. Председништва СФР Југославије

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у 12. јула 1912. године у селу Брезова код Ивањице. Основну школу учио је у родном месту, а гимназију у Ивањици и Чачку. Редовне студије почео је у Београду 1931. године на Пољопривредно-шумарском факултету.

Одмах после уписа на студије, укључио се у акције револуционарне студентске омладине Београдског универзитета. Био је један је од организатора и руководилаца акције студената за помоћ политичким затвореницима, октобра 1933. године. Као члан Акционог одбора стручних студентских удружења, радио је на оснивању стручних студентских удружења и окупљању студената марксиста. Током 1935. и 1936. године био је један од организатора штрајкова и борбе револуционарне студентске омладине за слободу науке и аутономију Универзитета, против националистичких студентских удружења и др.

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је децембра 1933. године, када је постао и руководилац скојевске ћелије на Пољопривредно-шумарском факултету. Септембра 1934. је укључен у чланство Универзитетског комитета СКОЈ-а, а крајем 1935. у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Поред рада у Београду, у време распуста ангажовао се и у раду са средњошколском и радничком омладином, у родном крају. Године 1937. је постао члан Универзитетског комитета КПЈ, тада најјаче партијске организације у Београду. Више пута је хапшен и протериван из Београда.

После одслужења војног рока, вратио се у Београд и наставио политички рад. По задатку Партије, од новембра 1937. до марта 1938. радио је као партијски радник у унутрашњости, углавном у централној и западној Србији. Од средине 1938, као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, радио је при Обласном комитету КПЈ за западну Србију, почетком јуна 1940. у Београду, када је изабран за делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ. Непосредно пред Априлски рат 1941. године радио је, као инструктор Покрајинског комитета, у Нишу и Ваљеву.

После окупације Краљевине Југославије, у својству инструктора ПК радио је на организовању устанка на подручју Јагодине и Смедеревске Паланке, и на формирању првих партизанских јединица у централној и западној Србији. У јесен 1941. године је, у тада ослобођеном, Ужицу радио на организовању органа народне власти и био изабран за првог секретара Главног народноослободилачког одбора за Србију.

После повлачења Главнине партизанских снага из Србије у Санџак, децембра 1941. изабран је за члана Главног штаба НОП одреда Србије. У Босни се налазио до краја 1942, најпре у Штабу Друге пролетерске ударне бригаде, а од марта 1942. на политичком раду у Покрајинском комитету КПЈ за Босну и Херцеговину. Крајем 1942, по задатку ЦК КПЈ, упућен је на партијски рад у Србији. Кратко време боравио је у Срему, а затим прешао у Београд, где је као члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, радио на организовању и јачању организација и руководства КПЈ и Народноослободилачког покрета у Србији.

На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 29. новембра 1943. године, изабран је за члана Председништва. У то време је, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, именован за команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије. Почетком 1944. одлази на слободну територију јужне Србије, и преузима дужност команданта Главног штаба, а затим је изабран за секретара Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС).

После ослобођења Југославије, обављао је најодговорније партијске и државне дужности у Социјалистичкој Републици Србији и Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Налазио се на функцијама:

Од 1945. до 1967. биран је за посланика Савезне скупштине, а од 1946. до 1958. године за посланика Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Биран је у републичко и савезно руководство Народног фронта, односно ССРН, и у Председништво Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ).

Са позиције председника Савезног извршног већа СФРЈ је, заједно са Кочом Поповићем и амбасадором у САД Вељком Мићуновићем био члан делегације Југославије на сахрани Џона Ф. Кенедија.[1]

Од 1948. до 1957. године био је политички секретар Централног комитета Комунистичке партије Србије. Члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије био је од Петог до Дванаестог конгреса СКЈ. У међувремену, биран је за члана Политбироа ЦК КПЈ, Извршног комитета ЦК СКЈ, Председништва СКЈ и Председништва ЦК СКЈ.

За члана Председништва СФРЈ изабран је 1974. године, а потпредседник Председништва СФРЈ био је од маја 1974. до маја 1975. године. Маја 1978. године поново је изабран за члана Председништва СФРЈ, а у периоду после Титове смрти, од 1982. до 1983. обављао је функцију председника Председништва СФРЈ.

Биран је за члана Савета народне одбране и Савета федерације. Половином осамдесетих се повукао из политичког живота, и живео повучено све до своје смрти 21. септембра 2007. године. Кремиран је на Новом гробљу у Београду, а сахрањен на гробљу у селу Брезова. Његов сестрић био је Иван Стамболић, трагично преминули председник СР Србије.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других иностраних и југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске велике звезде, Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „STATE FUNERAL OF PRESIDENT KENNEDY: WHITE HOUSE, POST FUNERAL RECEPTION”. jfklibrary.org. JFK library. 25. новембар 1963. Приступљено 12. март 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]