Мирко Томић

Из Википедије, слободне енциклопедије
МИРКО ТОМИЋ
Mirko Tomic.jpg
Мирко Томић
Датум рођења (1904-04-19)19. април 1904.
Место рођења Парцане, код Варварина
Краљевина Србија Краљевина Србија
Датум смрти 17. јануар 1943.(1943-01-17) (38 год.)
Место смрти Београд
Србија Србија
Професија правник
Члан КПЈ од 1932.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан ПК КПЈ за Србију и
члан ГШ НОПО Србије
Народни херој од 6. јула 1945.

Мирко Томић (Парцане, код Варварина, 19. април 1904Београд, 17. јануар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 19. априла 1904. године у селу Парцане, код Варварина. Његови родитељи су били земљорадници и имали су шесторо деце, а Мирко је био најмлађи. Основну школу је завршио 1917. године у селу Залоговац, а гимназију је похађао од 1921. до 1928. године у Крушевцу. Пошто су му родитељи били слабијег имовинског стања, током школовања у Крушевцу, морао је сам зарађивати за живот - радеђи разне послове и давајући приватне часове слабијим ученицима. Потом је од 1929. до 1938. године студирао на Правном факултету у Београду. Дипломирао је 27. јуна 1938. године.

Заједно са другим сиромашним студентима Београдског универзитета, 1931. године, био је иницијатор стварања студентске задруге и организатор набављања млека, а од 1932. до 1933. године је био председник студентске задруге „Самопомоћ“. Још као ученик Крушевачке гимназије, приступио је револуционарном омладинском покрету, а за време студија је активно учествовао у свим акцијама студентског револуционарног покрета. Упочетку је био је један од најистакнутијих представника земљорадничке левице на Универзитету, а 1932. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Јануара 1933. године, на изборима за Управу Правничког удружења, његовом иницијативом, група студента-левих земљорадника иступала је заједно са студентима-марксистима. У периоду од 1933. до 1936. године Мирко је био једна од најистакнутијих личности студентског покрета - био је организатор и говорник на многим зборовима и штрајковима студената. После студентског штрајка, фебруара 1935. године, полиција га је ухапсила, као једног од организатора. После дужег полицијског притвора, био је протеран у родно место.

По повратку у родно село, активно је политички радио са сељацима из свог и околних села, због чега је поново био ухапшен. У периоду од 1935. до 1937. године, по задатку КПЈ, радио је на стварању организације „Народни форнт Слободе“, која је окупљала сиромашне и незадовољне сељаке. Био је и оргнизатор многих скупова широм Србије и Војводине - У Шапцу, Алексинцу, Крушевцу, Ваљеву, Јагодини, Новом Бечеју, Мокрину и др. Учествовао је и у прговорима око стварања Јединствне радничке партије, за шта је добио овлашћења од руководства КПЈ. У овом периоду одлазио је у Беч, где се тада налазило седиште Централног комитета КПЈ.

После полицијске провале, у Покрајински комитет КПЈ за Војводину, новембра 1936. године, Мирко је ухапшен с већом групом комунита и скоро годину дана је провео у полицијском притвору. Септембра 1937. године је изведен пред Државни суд за заштиту државе, али је због недостатка доказа ослобођен оптужбе и пуштен на слободу. Упоредо са чланством у илегалној КПЈ, Мирко је био и члан Главног одбора Савеза земољрадника и вођа њеног левог крила. Августа 1938. године, после сукоба са др Драгољубом Јовановићем, председником и главним идеологом странке, напустио је ову партију и у потпуности се посветио илегалном партијском раду.

Године 1939. укључен је у чланство Месног комитета КПЈ за Београд и Повереништва за Београдски округ, а нешто касније и у чланство Покрајинског комитета КПЈ за Србију. У јесен 1940. године учествовао је у раду Окружне конференције КПЈ за Београд, на којој је био задужен за рад на селу. Почетком септембра 1940. године, био је упућен у партијску школу ЦК КПЈ у Макарској, а по њеном завршетку организовао је неколико мањих партијских курсева.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, Мирко је отишао у Крушевац, где је помагао руковдству и члановима Окружног комитета КПЈ да среде стање и прилагоде се новим условима рада. Био је учесник седнице Покрајинског комитета КПЈ за Србију, одржане 23. јуна 1941. године, на којој је и званично био именован за инструктора за Крушевац и Краљево (инструктори су имали задатак да раде на војним и партијским питањима у вези организовања устанка). Био је један од организатора Расинског партизанског одреда, а касније је именован и за члана Главног штаба НОП одреда Србије. Током периода „Ужичке републике“, био је члан Главног НО одбора Србије у оквиру кога је био задужен је за снабдевање и народно здравље - организовао је снабдевање партизанских болница и позадине, а приликом повлачења из Ужица био је одговоран за евакуацију болница и рањеника.

Након пада Ужичке републике и повлачења у Санџак, 1. децембра 1941. године, у селу Радоиња, код Нове Вароши, присуствовао је састанку Врховног штаба НОПОЈ-а, на којој је одлучено да Мирко предводи групу бораца, који су сачињавали делови Посавског и Космајског партизанског одреда са укупно око стотинак бораца, који би се вратили у окупирану Србију и придружили се Мачванском и Ваљевском партизанском одреду који су остали у Србији. Тада је Мирко именован за команданта Главног штаба НОП одред Србије. Поред њега за чланове Штаба именовани су Радивоје Јовановић и Милорад Милатовић, као и Петар Стамболић и Милинко Кушић, који нису успели да се пробију у Србију. У току децембра 1941. године, у западној Србији налазило око 1.500 партизанских бораца, који су од стране Немаца били опкољени на подручју: планина Медведник-Повлен-Маљен-Сувобор. Према првобитном плану Врховног штаба, требало је да ови Одреди остану на овим теренима до пролећа, када би се поново распламсао устанак. Због интензивираног антипартизанскиог рада Четничког покрета, као и других квинслишких покрета у овим крајевима, као и зиме која је била веома јака, партизанске јединице су остале одсечене од Врховног штаба, али и од сеоске базе. Зима је те године, била веома јака са високим снегом, па Одреди нису могли да се допуњују људима, због чега је дошло до деморалисања бораца и осипања Одреда. Поред тога сваки од Одреда је желео да се врати у свој крај, што је условило растурање ове јаче формације у мање који су били до краја марта потпуно уништени, осим пар дестина бораца и дела руководства.

Гроб Мирка Томића у Алеји бораца НОР-а на Новом гробљу у Београду

У току овог периода, Мирко је покушавао да активира Одреде у осталим крајевима Србије, како би спласнуо притисак на партизанску формацију у западној Србији, али безуспешно. Крајем јануара је након напада квинслишких снага одлучено да није могуће бранити територију у западној Србији, тако да су борци подељени у две групе кренули у Рађевину и на Сувобор. Међутим ускоро су се Одреди нашли опкољени на Сувобору и Маљену. На саветовању Главног штаба НОПО Србије, одржаном 15. марта 1942. године на Маљену, одлучено је да се сваки Одред упути на своју територију и презими зиму, међутим убрзо након тога су скоро сви Одреди били уништени, осим делова Ваљевског одреда који се пребацио у Босну. Након распада ових јединица Мирко је на себе преузео одговорност за неуспех спровођења одлука Врховног штаба НОПОЈ-а, који реално нису били изводљиви због промене стања у Србији након напуштања главнине партизанских снага, тешке зиме и јаких активности квислиншких снага, које су биле знантно ојачале у овим крајевима.

Маја 1942. године Мирко се вратио у Београд, где је успоставио везе са Месним комитетом КПЈ за Београд и Покрајинским комитетом КПЈ за Србију. Августа 1942. године смењен је са места команданта Главног штаба НОП одреда Србије, а у каснијем периоду радио је на организовању ослободилачке борбе у Београду. После једне полицијске провале у партијску организацију Београда, Мирко је био откривен. У једној улици на Дедињу, 17. јануара 1943. године, Мирко је упао у заседу агената Специјалне полиције. Приликом хапшења, пружио је отпор агентима и прилоком бега, био смртно рањен. Пошто је још увек давао знаке живота, био је пренет у Државну болницу, у којој је преминуо, не долазећи свести.

Неколико дана после његове погибије, Главни штаб НОП одреда Србије, донео је одлуку да Расински партизански одред, понесе његово име. Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 6. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

После ослобођења Југославије, његови посмртни остаци су сахрањени у Алеји бораца Народноослободилачког рата на Новом гробљу у Београду. Његово име носи Основна школа „Херој Мирко Томић“ у селу Доњи Крчин, која је највећа школа у општини Варварин, чија одељења се налазе у још осам места: Пајковцу, Тољевцу, Карановцу, Малој Крушевици, Горњем Крчину, Залоговцу, Парцанима и Маренову.

Литература[уреди]