Деса Глишић

С Википедије, слободне енциклопедије
Деса Глишић
Desa glisic.jpg
Пуно имеДесанка Глишић Јовановић
Датум рођења(1911-12-22)22. децембар 1911.
Место рођењаБеоград
Краљевина Србија
Датум смрти1991.(1991-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (79/80 год.)
Место смртиБеоград
СФРЈ
Правац/традицијакарикатура

Деса (Десанка) Глишић (Београд, 22. децембар 1911 - Београд, 1991) била је једна од првих српских и југословенских жена карикатуриста,[1] прва дама српске карикатуре,[2] стојећи годинама раме уз раме са својим мушким колегама Пјером Крижанићем, Зуком Џумхуром, Ђорђем Лобачевим и др. пионир српске карикатуре. [3]

На дан 6. априла 1941. године Удружење новинара Србије је имало 274 члана, међу којима само 12 жена (мање од двадесетине). Нажалост, нису све дочекале ослобођење и наставиле рад у новинарству. Неке су умрле, неке страдале у рату, неке престале да се баве новинарством... Тек, само њих четири су наставиле новинарску делатност после Другог светског рата - Радмила Бунушевац, Нада Дорошки, Деса Глишић и Радмила Тодоровић, досежући до највиших домета струке. [4]

Деса Глишић такође је и једна је од свега три жене (поред Маге Магазиновић и Милице Јаковљевић - Мир-Јам) које су се нашле међу сто најзначајнијих српских новинара у монографији Два века српског новинарства (1791-1991).[4]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Рођена је у Београду као Десанка Јовановић. Завршила је уметничку школу и академски течај у класи професора Миловановића.[1] Сликарску вештину учила је код Бете Вукановић.[3]

Студије и сликарска каријера[уреди | уреди извор]

У почетку, као млада сликарка, бави класичним сликарским темама. Слика пејзаже, мртве природе, портрете. У Народном музеју у Београду чува се, између осталог и портрет Олге Милуновић, који је Деса Глишић насликала 1929. године (овај портрет шира јавност је могла да види на изложби слика и цртежа наших највећих уметника с мотивом жене у 19. и 20. веку, под називом „Од женскиња до грађанки”, која је у фебруару 2016. године одржана у Великој галерији Дома Војске Србије, поводом обележавања Дана државности).[5] Међутим, Деса врло брзо напушта „лепу уметност” и посвећује се „мушком послу”, карикатури. Крајем 1931. године продала је први рад, портрет-карикатуру на изложби студентских радова.[1]

Каријера карикатуристе[уреди | уреди извор]

Деса Глишић професионално почиње да се бави карикатуром 1934. године, када налази посао у новооснованом листу „Трговачки гласник”, као илустратор судске хронике. Овај лист се убрзо угасио, а Деса следећи ангажман налази у редакцији часописа „Време”. Ни ту се, на жалост не задржава дуго, јер добија отказ као један од „напредних” сарадника. Тим чином бива „етикетирана” као левичар и управо због тога убрзо добија ангажман у „Ошишаном јежу”.[1] Повремено је слала и своје графичке прилоге „Политици”, где се први пут јавила с три карикатуре које су објављене на препоруку Пјера Крижанића.[6]

Током окупације Београд није био сигурно место за живот некоме ко је сматран левичарем, а при томе био и јавна личност, па се Деса са супругом Бором (новинар, а касније и наш угледни позоришни историчар) склања у Крагујевац, где остаје до краја рата. После ослобођења Агитпроп поставља Бору Глишића за управника Народног позоришта у Крагујевцу, а Десу Глишић за сценографа.[1] Убрзо затим Деса Глишић добија наређење да се врати у редакцију новог „Јежа” (неошишаног).[3]

Иако се Деса Глишић никада није бавила полититиком, већ углавном само женом, у њеним карикатурама лако се могу уочити све политичке промене. Своје женске ликове изградила је са пуно женствености, али „мушким потезима”. Изградила је свој свет жена од прамајке Еве, преко еротике каменог доба и предратних дамица, до послератних дама и самосвесних другарица самоуправног социјализма. Још је предратна ликовна критика уочила Десин мушки потез у цртежу, а послератни мушкарци прихватили су женствене облике на њеним карикатурама.[3] Међу првим српским уметницама, новинарка и карикатуристкиња Деса Глишић реаговала је на реформе у одевању и представила тип нове жене, нашминкане, са бубикопф фризуром и у краткој сукњи као симбол модне еманципације с почетка 20. века.[5] Кроз своје ликове: Цицу и Мицу, Перку Фармерку и најпознатију међу њима - Дару Нијагару и преко њихових бујних деколтеа, мини сукњица и завијорених фризура Деса се људски и суптилно подсмевала „малим” женским претеривањима.[1]

Ипак, дуги низ година у Београду није било ни једног значајнијег културног или политичког догађаја, а да се на њему није појавила Деса Глишић са својим цртаћим блоком. Тако су настале и њене карикатуре многих славних личности, међу којима су и: Сиримаво Бандаранаике, Берт Ланкастер, Хајле Селасије, Нил Армстронг, Че Гевара...[3]

Дара Нијагара у стрипу и карикатури[уреди | уреди извор]

Крајем 1954. Деса Глишић је почела у "Јежу" да објављује стрип Дара Нијагара. Изашло је свега петнаестак каишева, али је 50-их година 20. века то постао култни стрип.[7] Касније се лик Даре Нијагаре појављивао на њеним карикатурама.[8]

Дара Нијагара је била враголаста парафраза филмских заводница и ведри подсмех продору западњачког утицаја на наше улице.[7] Према сопственим речима, инспирација ѕа Дару Нијагару била је Мерлин Монро. После приказивања филма „Нијагара” Деса је одлучила да створи своју, „домаћу жену, која по сваку цену хоће да изгледа као странкиња. После бонова и тачкица у Београду су се појавили комисиони. Неке девојке и жене почеле су да се одевају смешно, да претерују” и деса је у њима проналазила инспирацију за своје ликове. У то време није било других часописа у којима се могло видети наго женско тело, па је Деса због својих провокативних цртежа често наилазила и на осуду јавности.[3]

Обележавајући Дан Народног музеја у Београду 10. маја 2013. године у атријуму Музеја отворена је изложба под називом NOBODY IS PERFECT - Карикатура у делима југословенских уметника.[9]

Овде можете погледати карикатуре Даре Нијагаре:

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Miladinović, Ivan (04. 1984). „Proleće u Knez Mihajlovoj (intervju sa Desom Glišić, 1. deo)”. Zum reporter (YUGOPAPIR). Приступљено 28. 06. 2016. 
  2. ^ Avramović, Miodrag (1992). Два века српског новинарства. Beograd: Institut za novinarstvo. ISBN 978-86-81371-04-6. 
  3. ^ а б в г д ђ Miladinović, Ivan (04. 1984). „Proleće u Knez Mihajlovoj (intervju sa Desom Glišić, 2. deo)”. Zum reporter (YUGOPAPIR). Приступљено 29. 06. 2016. 
  4. ^ а б Nedeljković, Mile (24. 07. 2001). „Feminizacija struke”. Glas javnosti. Приступљено 28. 06. 2016. 
  5. ^ а б Šulović, Sonja (13. 02. 2016). „OD ŽENSKINJA DO GRAĐANKI Žene na slikama naših najvećih umetnika 19. i 20. veka”. Blic. Приступљено 29. 06. 2016. 
  6. ^ Богуновић, Слободан Гиша (2019). Људи Политике - лексикон сарадника (1904-1945). Београд: Политика ад. стр. 211. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  7. ^ а б Jevtić, Milorad H. (14. 09. 2000). „Šumadijski kauboj”. NIN. Приступљено 29. 06. 2016. 
  8. ^ Ivkov, Slobodan. „60 godina stripa u Srbiji / Obnovitelji posle II svetskog rata”. Projekat Rastko. Приступљено 29. 06. 2016. 
  9. ^ Станишић, Гордана. NOBODY IS PERFECT - изложба карикатура у делима југословенских уметника”. Народни музеј у Београду. Архивирано из оригинала на датум 13. 08. 2016. Приступљено 29. 06. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Avramović, Miodrag (1992). Два века српског новинарства. Beograd: Institut za novinarstvo. ISBN 978-86-81371-04-6. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]